СМРТОНОСНИ ЈУРИШ НА КОПАЧЕ

Радни наслов записа:
Жетва смрти у Поморављу Косовском
Место записа: Клокот
Време записа: Петровдан, 2003
Казивач: Петар Томић

Тамо код гробља. Ми смо отишли на њиву да копамо. Били смо нас четворица. То је било првог јула деведесет девете године, када се повукла наша војска. Када смо завршили више од пола њиве, сели смо, под једну шљиву, да одморимо. Ја сам ги реко, на моји пријатељи, рођаци: ,,Ви се склоните по доле а ја ћу са бицикло да узмем хлеб и да дођем. Кад жена рече: ,,Куку, ови ће да ни гађа!“ Ја се окренем. Кад сам се окренуо видео сам кола и аутомат и маску. Закачио ми је прст и око рамена и ја сам пао. Изгубио сам свест. Два прста су ми после скинута. У раме, овде, и овде један метак. Два ребра су ми напукнута. У нога је метак остао. Ево где су ми секли и извадили метак.

Група за убиства из Трпезе

Рекао сам, када су дошли да дам изјаву, у Бондстил, одма: ,,Знам човека“. ,,Ко је тај човек?“. ,,Директор, Берат, он је главан за то село. Имао је групу за убиство, за пљачку… Он је из Трпезе. Ено га, он је директор у Бању“. Он ка’е: ,,Не може то тако. Је си ли га видео лично?“ ,,Како лично, када је био маскиран“. Кола су отишла према Трпези и они су
могли да га ухвате. Али неће да раде.

Кућа им је под катанац

Кад сам дошао, ја, и видим, код ове жене што је погинула, црнину на врата, сам се расплакао. И овај њен супруг, сад је и он умрео, овај што је био рањен, Мирковић Младен, и он ме је загрлио и вика: Ајде, Перо, вика, боље ти што си остао жив… Мене гризе савест. То је била моја њива. Моји радници. Није ми свеједно. Дан-данас ме гризе савес. Кућа им је затворена. Имају једног сина. Он је отиш’о раније у Београд. Ту нема никог сад. Кућа им је под катанац. Овај Мирковић Младен је црко, од невољу, што је сам. Психа га убила.

Нова кућа за Томиће

Влада Србије ми помаже да направим нову кућу. Отприлике кошта 25-30 хиљада евра. Да, да, од темеља до крова. Кључ у руке.

Томићи испред темеља за нову кућу

Зоран Ђорђевић – Траг Звездарнице