ПЉУЈУ, ПСУЈУ, УБИЈАЈУ

Радни наслов записа:
Жетва смрти у Поморављу Косовском
Место записа: Клокот
Време записа: Петровдан, 2003
Казивач: Верица Симић

… Човек ми каже што не садим право купус. Где бре да садим право, кад гледам на другу страну, фрлају ми из лимузину сас кока-колу празну. Ја мислим бомба. Право да кажем сам се уплашила. Фрлуја преко лимузину, преко стакло и дође право куде нас. Ја реко бомба. Поред пут имамо њиву. Баш за Витину кад се иде, до велики мос. Морамо да сејемо, мало паприку, мало парадјз. Право да кажем да се једе мора. Ако радиш имаш, ако не не. Морава близу да посипујемо. Само што добацују безобразно и шта показују рукама и шта викају и што пљују и што ти не. Само да ме не убију. А што псују…

     Рекао ми је Американац, жими овај празник, жими ова совра славе. Шиптар је био с њим. Еј! Ризикујете главом. Дошли сте овде да радите, а после кад вас убије, иде ће Американац да га нађе. Ја видим да шиптар преводи па кажем: А, бре, комшија. Мора да радимо. Мора да једимо. Он вика: јес да једите, а кад те убије, вика, кој ће да једе. Ја имам породицу дома. Сина имам, мужа, ја, пет чланова имам. Плате нема. Нико не радимо. Ако не радиш тако за зелениш, одакле ће да га купиш.

Леле, колико сам плакала

     Само страх. Девојчицу су ми ударили каменом. То је било зими, јануар месец. Пред нашу славу.
Деветнаестог јануара ми је слава. Отишли смо у Врбовац а ово дете било код нас. Прво не ударили с мрзлућ, с ледом од камиона, у лимузину. Па кад пуче. Само сам викнула: Ааа! У колима су били четворица мушкарци, ја и ова девојчица, а њих тридесет мушкарци, шиптари. Све млади. Почела сам да вичем: Комшије, аман, аман, немојте. Плачем, викам. Овај мали је возио, а они га дохвате за гушу. Гушу за гушу са оно жуто шиптарче. Аман, комшијо! Аман, комшијо! Аман! Синко! Вучем децу. Да ми утепају оволиког сина. Шта сам урадила?

Живот у магли

     Нема полиције. Нема Кфор. Да бегаш нема где. Не можеш да кренеш кола. Све лед на пут. Случајно смо претекли. Чувала нас света Петка и Богородица. Па кад ти се фрлише по кола. Из кола нисам знала да изађем. Нисам знала де су врата. Подигла сам краци. Преко седишта сам рипала… Па плачи. Плачи… Ја тај страх никад да заборавим не могу. Па кад дођо кући кажем: Па како, човеку, да не дође и ти? А кад би он дошо потепали би све. Горе би било. Леле, колико сам
плакала. У маглу живимо.

И Клокот се не упали

     А на трактор шта смо узели? Само да се обучемо и неко ћебе да се покријемо. Све је остало што нам је дао Бог. Крава стелна, стока, коњ. А тај поп? Да му да Бог здравље. Клокот би био упаљен. Али, кад смо ми пола села отишли, он дош’о. Тај поп и мој брат Бора, они враћали половину села.

     Половина смо отишли, ко је био по арбат. Спремали се и пошли. Колона била. Попови, клањали се да не иду људи. Молили. Плакали, жими деца. У Добрчане, шиптари ни гађају. Гађају ни, сас кушљетке, сас траву, сас флашу пластичну… Пљују ни. Пишту деца… Лимузина ни угасила. Конопац дугачак. Вучу ги конопац. Трактор иде полако. Цури му нафта. Лимузине комшијске деце пуне. Туђе дете сам држала. Ако ми рекне да се скинем, ће рекнем, дојим дете. А ја не дојим, имам педесет година. Али, страх. Викам, севап да спасиш дете. Викам… Боже!

Траг Звездарнице – Зоран Ђорђевић