Модерна уметност као оружје ЦИА

Откривено: како је шпијунска агенција користила уметнике попут Полока и де Кунинга да несвесно учествују у Хладном рату.

У уметничким круговима је деценијама кружило као шала или гласина, али је сада потврђена чињеница. Централна обавештајна агенција је користила америчку модерну уметност – и дела таквих уметника као што су Џексон Полок, Роберта Мадервел, Вилем де Кунинг и Марк Ротко – као оружје у Хладном рату. У маниру ренесансног принца – осим што је то радила тајно – ЦИА је неговала и промовисала америчко апстрактно експресионистичко сликарство широм света више од 20 година.

Веза је невероватна. То је био период, 1950-их и 1960-их, када велика већина Американаца није волела или је чак презирала модерну уметност – председник Труман је сумирао популарни поглед када је рекао: “ Ако је то уметност, онда сам ја Хотентот. “ Што се тиче самих уметника, многи су били бивши комунисти и једва прихватљиви Америци Мекартијевог доба, и свакако нису били врста људи за које би се рекло да ће их подржати америчка влада.

Зашто их је ЦИА подржала ? Јер је у пропагандном рату са Совјетским Савезом овај нови уметнички покрет могао да послужи као доказ креативности, интелектуалне слободе и културне моћи САД . Руска уметност, свезана у комунистичку идеолошку лудачку кошуљу, није могла да се такмичи.

Постојање ове политике, о којој се причало и спорило много година, сада је потврђено, по први пут од стране бивших званичника ЦИА. Без знања уметника, нова америчка уметност је тајно промовисана под политиком „дугог поводца“ – аранжманима на неки начин сличним индиректној подршци ЦИА часопису „Енкаунтер“ ( Encounter) издавача Стивена Спендера.

Одлука да се култура и уметност укључе у амерички арсенал Хладног рата донета је чим је ЦИА основана 1947 године. Ужаснута колико је комунизам и даље привлачан многим западним уметницима, нова агенција је оформила одељење Инвентар пропагандне активе, које је на врхунцу могло утицати на више од 800 новина, часописа и организација за информисање јавности. Шалили су се да је то било као Вурлитзеров џубокс: кад ЦИА притисне дугме могла је чути какву год је мелодију  хтела – широм света.

Следећи кључни корак је било оснивање Одељења међународних организација – ИОД ( International Organisations Division – IOD) под руководством Тома Брадена. Управо Одељење је субвенционисало анимирану верзију Орвелове „Животињске фарме“, Одељење је спонзорисало америчке џез уметнике, оперске реситале и међународне туре Бостонског симфонијског оркестра. Агенти одељења су инсталирани у филмску индустрију, издавачке куће, чак су писали и путописе за чувени туристички водич „Фодор“. И, сада знамо, промовисали су амерички анархо-авангардни покрет, апстрактни експресионизам.

У почетку је било отворенијих покушаја да се подржи нова америчка уметност. Стејт департмент је 1947. организовао и платио турнеју међународне изложбе под називом „Унапређење америчке уметности“, са циљем да се побију совјетске приче о Америци као културној пустињи. Али је изложба изазвала бес код куће, што је Трумана навело да се упореди с Хотентотом, а једног огорченог конгресмена да прогласи : „Ја сам само глупи Американац који плаћа порез за овакво смеће“. Турнеја је морала да се откаже.

Америчка влада се сада суочила са дилемом. Овакво филистарство, у комбинацији са Макартијевим хистеричним денунцијацијама свега авангардног или неортодоксног, било је крајње непријатно. Дискредитовало је идеју да је Америка софистификована и културом богата демократија. Такође је спречавало америчку владу да консолидује помак културне превласти Париза ка Њујорку, план чија је реализација почела још 1930-их. Да разреши дилему, уведена је ЦИА.

Веза није тако чудна као што изгледа на први поглед. Тада нова агенција, попуњена углавном дипломацима Јејла и Харварда, од којих су многи скупљали уметничка дела и писали романе у слободно време, била је уточиште либерализма у односу на политички свет којим су доминирали Џозеф Макарти или ФБИ Џ. Едгара Хувера. Ако је било која званична институција била у позицији да прославља прикупљање радова лењиниста, троцкиста и тешких алкохоличара који су чинили Њујоршку школу, то је била ЦИА.

О таквој вези до сада није било доказа из прве руке, али је Доналд Џејмсон, службеник ЦИА задужен за случај, прекинуо тишину. Да, каже он, агенција је у апстрактном експресионизму видела прилику, и да, зграбили смо је.

„Што се тиче апстрактног експресионизма, волеo бих да могу да кажем да га је ЦИА измислила само да видим шта би било у Њујорку и центру СоХо – а сутра ! „, нашалио се он (СоХо – тј. „SouHomo“, тако хомићски – прим. прев.). “ Али мислим да је оно што смо стварно урадили то што смо препознали различитост. Признато је да је апстрактни експресионизам врста уметности која је социјалистички реализам направила да личи још стилизованијим, крућим и ограниченијим него што је био. А тај однос је експлоатисан у неким изложбама.

„Нашем разумевању је на неки начин помогло и то што је тадашња Москва била веома опака у одбацивању било какве неусаглашености са својим веома ригидним обрасцем. И тако је неко сасвим адекватно и тачно могао да резонује да је било шта што се тако тешко критикује вредно подршке на један или други начин.“

Да би могла да настави са својом скривеном заинтересованошћу за америчку левичарску авангарду, ЦИА је морала да буде сигурна да се њено патронство неће разоткрити. „Проблеми ове врсте могу се решити само са два или три премештања“, објашњава господин Џемисон, “ тако да не буде говора о томе да се мора прати Џексон Полок, на пример, или да не буде било чега што би те људе умешало у организацију. А није се могло радити у ближем контакту, јер су то већином били поносни људи с врло мало поштовања за владу, посебно за нас из ЦИА. Ако морате да користите људе људе који себе на један или други начин сматрају ближим Москви него Вашингтону, онда добро, утолико боље, можда.“

То је био“ дуг поводац“. Централни део кампање ЦИА је постао Конгрес за културну слободу ,велика забава интелектуалаца, писаца, историчара, песника и уметника, забава направљена из ЦИА фондова у 1950 години, и коју је водио агент ЦИА. То је био мостобран с ког се култура могла бранити од напада из Москве и од њених “ сапутника “ са Запада. На врхунцу, ЦИА је имала канцеларије с том наменом у 35 земаља, и објављивала је више од два туцета часописа, укључујући и „Енкаунтер“.

Конгрес за културну слободу дао је ЦИА-и и идеалан параван за унапређење њене тајне заинтересованости за апстрактни експресионизам. Ако треба званични спонзор за турнеју изложбе; њени часописи ће пружити корисне платформе за повољне критике новог америчког сликарства; и нико, уметници такође, не би ништа наслутили.

Ова организација је уприличила неколико изложби апстрактног експресионизма у 1950-им. Једна од најзначајнијих изложби, „Ново америчко сликарство“, посетила је сваки велики европски град током 1958. и 1959. године. Ту су биле и друге утицајне изложбе, укључујући „Модерна уметност у Сједињеним Америчким Државама“ (1955) и „Ремек дела 20. века“ (1952).

А пошто је апстрактни експресионизам прескуп да би се мувао около и приказивао свуда, у игру су позвани милионери и музеји. Најмоћнији је био Нелсон Рокфелер, чија је мајка била суоснивач Музеја модерне уметности у Њујорку. Као председник, како је рекао, „Маминог музеја“, Рокфелер је био један од највећих заговорника апстрактног експресионизма ( који је звао „предузетничко сликарство“). Конгрес за културну слободу је с „Маминим музејем“ склопио уговор о организовању и бирању уметничких дела већине својих уметничких изложби.

Још неколико мостова је спајало ЦИА и музеј. Вилијам Пејли, Председник мреже ЦБС и оснивач ЦИА, био је у управном одбору Међународног програма музеја. Џон Хеј Витни, који је служио у ОСС, претходници ЦИА-е из ратног времена, био је председник одбора. А Том Браден, први шеф Одељења међународних организација ЦИА, био је извршни секретар музеја 1949 године.

Сада у својим осамдесетим годинама, господин Браден живи у Вудбриџу, Вирџинија, у кући препуној апстрактног експресионизма у којој га чувају огромни алзашани (раса паса – прим. прев.). Он је објаснио сврху ИОД-а.

„Желели смо да ујединимо све људе који су били писци, који су били музичари, који су били уметници, да покажу да су Запад и САД посвећени слободи изражавања и интелектуалног постигнућа, без икаквих препрека, без тога шта морате написати, шта рећи, и шта морате урадити, и шта морате да сликате, што је оно што се дешавало у Совјетском Савезу. Мислим да је то било најважније одељење које је агенција имала, и ја мислим да је одиграло огромну улогу у Хладном рату.“

Он је потврдио да је његово одељење тајно деловало због непријатељства јавности према авангарди : „Било је веома тешко убедити Конгрес у неке ствари које смо желели да урадимо – слање уметничких дела у иностранство, слање симфонијских оркестара у иностранство, објављивање магазина у иностранству. То је један од разлога што се морало да ради тајно. Морало је да буде тајна. Како би се подстакла отвореност, морали смо да будемо тајна.“

Ако је то значило бити папа за Микеланђеле прошлог века, па, још боље: „Потребан је папа или неко са много новца да препозна уметност и да је подржи“, рекао је господин Браден. „И после много векова људи кажу, ‘О, погледајте ! Сикстинска капела, најлепша творевина на Земљи ! “ То је проблем с којим се цивилизација суочава још од првог уметника и првог милионера или папе који га подржао. А опет, да није било мултимилионера или папа, ми не бисмо имали уметност.“

Да ли би апстрактни експресионизам био доминантан уметнички покрет у послератним годинама и без овог патроната ? Вероватно да. Исто тако, било би погрешно сугерисати да вас је, када погледате дело апстрактног експресионистичке сликарства, обманула ЦИА.

Али погледајте где је ова уметност завршила: у мермерним ходницима банака, на аеродромима, градским дворанама, салама за састанке и великим галеријама. За ратнике Хладног рата који су их промовисали, слике апстрактног експресионизма су логотип, потпис њихове културе и система које су желели да прикажу свуда где се то рачуна. Успели су.

Тајна операција

Изложба „Ново америчко сликарство“ са радовима Полока, де Кунинга, Мардвела и других,  гостовала је 1958 године у Паризу. Тејт галерија је љубазно хтела да буде следећа, али то није могла да себи приушти. Крајем дана, амерички милионер и љубитељ уметности, Јулије Флајшман, испрсио се за кеш и изложба је стигла у Лондон.

Међутим, Флајшманов новац није био његов, већ ЦИА-е. Новац је стигао преко тела под називом Фарфилд фондација, чији је председник био Флајшман, али далеко од тога да је човекољубива рука Флајшманова, фондација је била тајни канал ЦИА фондова.

Дакле, без знања Тејт галерије, јавности или уметника, изложба је пребачена у Лондон на рачун америчких пореских обвезника да у суптилном Хладном рату служи у пропагандне сврхе. Бивши агент ЦИА, Том Браден, описао је како су канали као Фарфилд успостављани. „Отишли бисмо неком у Њујорку, добро познатом и богатом човеку, и рекли „Желимо да поставимо темеље“. Казали му шта желимо да урадимо и заклели га на тајност, а он би рекао „Наравно да ћу то учинити“, а онда би издали меморандуме и његово име на њима и то би била фондација. Прилично једноставна справица.“

Јулије Флајшман је био на добром месту за такву улогу. Седео је у управном одбору Међународног програма Музеја модерне уметности у Њујорку – као што је и неколико моћних личности блиских ЦИА.

Аутор: Френсис Стонор Саундерс
Извор: http://www.independent.co.uk/news/world/modern-art-was-cia-weapon-1578808.html
Превео: Александар Јовановић – Срби на окуп