КРВАВИ ПАРАСТОС

Радни наслов записа:

Нато-арбанашки терор 1999.

Место записа: Клокот

Време записа: Петровдан, 2003.

Казивач: Љубиша Весић

     Ја сам остао са родитељима, супругом и двоје деце и четрдесет породица. И били смо на окупу. Штитили смо своја дворишта и остала, од шиптара. Неки су пљачкали, а ми смо то бранили. После су нам киднаповали два друга. Они су ту радили, са мном, у Бањи. После 24 часа су пуштени. Али су измалтретирани и уплашени. Побегли су. Петнаест дана после тога умро ми је деда. Отишли смо на парастос, седам дана, на гробље. На пут Клокот-Житиња. Ја сам знао да ће они да нас гађају.

      Ја сам имао пиштољ са собом. И попео сам се на кола да видим да ли ће они одма да се врате или неће. Били смо ја, отац, брат и још три стрица. Ја им кажем ови ће да нам јебе мајку. Само што сам дошао до гроба, они су извадили аутомат. И у нас.

Прво су нам изрешетали једног црвеног ,,Југа” и пуцали су у нас. Један стриц је тешко рањен. Седам метака га је погодило. Бутна и карлична кост је повређена, десни тестис оштећен… Сав је био унакажен. Искрварио је.

     Дошао је хеликоптер у Бањи да нас покупи. Рекао сам да га за Приштину не воде. Они су, међутим, њега одвели за Приштину. После четири дана ја одем са братом од стрица и са још једног стрица да га покупимо. Једва смо извукли живе главе. Он се човек цео усмрдео. Пребацили смо га. Једва је жив остао. Инвалид је.

Минобацачи сеју смрт

     Имао сам разне случајеве. Рањавања, убиства… Први случај који се десио био сам на лицу места. Био сам свуда први. Био сам тучен и од стране КФОР-а. Јурио сам, помагао људима, превијао… У почетку сам био и доктор, и техничар и све живо. У почетку сам из

стационара, где сам био главни техничар, извукао нешто лекова. То сам кући повукао.

     Када су били једанаесторо рањени од стране минобацача, од стране шиптара. Они су сви дошли код мене кући, чекали су ред да их све превијем. Није имало где. Један друг ми је погинуо. Погођен је од минобацача директно у главу. Погинула је и једна девојка од 23-24 године. На лицу места су остали. Погинули су код амбуланте. Тамо смо им подигли и

споменик. Показаћу вам после.

Замке у минираним кућама

     После минирања оних кућа на путу према Витини. Ту у близини и брат живи. Ја сам мислио да се то њему десило. Одјурили смо ја и пар другара. Они су поставили замку. На једну кућу оставили су само мало динамита. Једна кућа је оштећена мало. Ми смо мислили да угасимо, јер је друга била одмах поред ње. Код друге је тада експлодирало, седам је повређено.

     Када се напуштало ово село, и ја сам морао да идем, јер не могу да останем овде сам… Код мене су спавали преко тридесет породица. Када смо увече седели ја кажем: Остајемо, остајемо… Они кажу остајемо, али се ујутру предомисле. Овде су само са женама и децом и кажу морамо да идемо.

Насилни порођаји

     Ја останем ту и кажем: Ја не идем нигде, чист сам, остајем ту. Ту сам остао. Људи су пустили стоку. Када су дошли шиптари, из Радивојце, девојчица је спавала. Малтретирали су је. Превртали по кревету. Правили су хаос. Жена је била у другом стању, у седмом месецу са ово друго девојче. И после тога од великог стреса порођена је царским резом.

     Дошли су сами без КФОР-а, наоружани, у црним униформама. Они су дошли и кажу: овај је регал наш. Ја кажем ово није ваше, ово је моје. И када су они ушли унутра, мој се отац уплашио мало и дао им пушку М-48. И нашли су муницију од ТТ-ејца. У међувремену, звали су ме ови из КФОР-а да извршим предају амбуланте. Када се вратим наилазим на врата и кажем: Шта је ово? Сачекајте, кажем, сад’ ћу да ти изнесем муницију. Узмем ја пиштољ мој. Он остави пушку, остави све. Знам све њих…

Игуман из Драганца

     Захваљујући калуђеру из манастира Драганац… Он је дошао и стопирао колону од педесет трактора. Огроман, висок, крупан човек, мислим да је игуман. Кад је дошао… Људи из Клокота узели су по литар ракије и хоће да одлазе. Он каже: Јер вам ово утеха?…

И опсовао је. Сломи ону флашу. Назад! Назад! Остајте људи, молим вас! Куне се пред њима. Овај крст ће да вас убије, ако одете одавде. Захваљујући њему двадесет пет трактора, од педесет, су се вратила. Захваљујући њему, спашено је село. Одрадио је велики посао.

     Радим, издржавам седам чланова. Ови што деле помоћ кажу: Тебе не следује ништа, ти радиш. Неким људима не можеш да докажеш ништа. Али, рекао сам: Нећу ни да продам, ни да одем. Док могу седећу овде.

Арбанаси протерују Србе са радних места, из станова, запоседају српске куће и имања

     За последњу годину дана десет српских кућа продато је шиптарима. Ови шиптари купили су локације поред пута. Немају, за сада, никакву моћ за просперитет. Отварају локале, ресторане…

     Остало је још 220 непродатих српских кућа. Четрдесет српских породица није овде али куће и имања нису продали. У сто осамдесет кућа живе породице и имамо 130 ученика средњих школа који уче у Врбовцу. Стационар су нам шиптари отели и све нас протерали са радних места. Протерали су и око тридесет српских породица из станова код стационара и они се уселили. Узели су и десет кадровских станова.

     Ови из Кфор-а су ме малтретирали много пута. Када је новинар Јоксимовћ из телевезије Приштина дошао да сними место где је погинула Светлана Станковић, у њиви, они нису дали. Ми смо се бунили.

Везали су нас за возила.

Траг Звездарнице – Зоран Ђорђевић