ОСВРТ НА ПРЕДАВАЊЕ ВЛ.АНДРЕЈА РЕМЕЗИЈАНСКОГ у САЛИ ЦРКВЕ СВ.АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ У БЕОГРАДУ, 17.11. 2012.

Владика Андреј је одржао предавање у ком се пита о неопходности екуменских настојања.

На самом почетку да кажем да апсолутно сматрам да екуменска настојања не само да нису потребна, него су и штетна по душу, по веру, по спасење.

Једно је Православно мисионарење, а друго су екуменизам и екуменски скупови. Једина помоћ коју можемо да укажемо неправославнима је да ми у својим црквама и манастирима служимо Богу, и да, ако они имају жеђ за Истином, дођу ту и присаједине се Једној Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Ту могу добити одговоре на сва питања.

Цело ово предавање је написано, као што је и сам екуменизам, у духу западног акционизма, заснованог на људским договорима и преговорима, на неблагодатном приступу Цркви, на људском разуму и сентиментима, и на једној великој духовној обмани.

 Поштујем труд и добру вољу Вл.Андреја да све ово искаже, а нарочито његов позив верницима на дијалог са њим у вези ових питања. Поштујем и то што је он рођен и одрастао на Западу, од мајке Немице, Православне, и што и генетски у себи носи део тог Западног човека, и бригу и за њихово спасење, па му зато тај екуменски покрет не изгледа тако страшно као Србину који је рођен у Србији. Али, морам изрећи у вези његових ставова ово што ћу даље рећи.

 Цело предавање је засновано, као и сам екуменизам, на погрешним ставовима, који нису Православни, и нису од Духа Светог, већ од људског умовања. Ја не кажем да је он то измислио, али, пошто он то преноси, даље написано је упућено њему.

Владика каже:“Дугогодишњи међуцрквени раскол био је некада, а и данас, са жаљењем сматран као велики скандал, и признаје се као грех. У чврстој жељи да останемо један поред другог, да заједнички развијемо међуцрквена настојања, најважнији и главни задатак јесте, како пре, тако и сада, изналажење пута до јединства подељених цркава. Болна сећања треба да се превазиђу на свим странама- кроз дискусију, кроз кајање, праштање, и искрену спремност како би се дошло до сагледавања и ревизије ставова са свих страна. С обзиром на долазеће Царство Божије, Црква је позвана да буде знамење за будуће јединство човечанства.“

Пре свега, тај раскол из 1054. није грех Православних, и потпуно је обмана и ствар јереси „Новога доба“ оптуживати у исто време и Православне, заједно са јединим кривцима, то јест, римокатолицима. И позивати обе стране на покајање, такође је клеветно. Друго, сасвим је нетачно да ми, Православни, имамо чврсту жељу да останемо поред римокатолика и да чврсто желимо да дође до јединства са њима. То можда жели шачица теолога, који су у обмани „Новог доба“, део студената „Новог Теолошког факултета Нове СПЦ, као и сами римокатолици, с тим што они не желе да при томе јединству постану Православни и да одбаце јереси, него желе да поунијате Православне. Пишем да је Нови факултет и Нова СПЦ, јер ово што се задњих година тамо пропагира никада није било, што и сам Владика наглашава у свом предавању.

Православни немају шта да ревизирају своје ставове, када су они исправни. Једино што треба да ревизирају је само учешће у екуменским скуповима, од којих треба да одустану.

 Такође, све обилује погрешном поставком да треба човечанство да се уједини. То је утопија и обмана. То жели једино антихрист, да би владао људима, а Царство Божије „није од овог света“. То су и Јевреји чекали, Земаљског Цара. На овој Земљи нема уједињења. Уједињење је једино у Царству Небеском, Духом Светим- освећених и обожених личности. А да би ушли тамо, потребно је да на Земљи приме Духа Светога, што је могуће једино ако постану Православни.

Нигде Христос у Јеванђељу не позива на уједињење свих. Он чак говори да је „дошао да донесе мач…да растави…“, а Богу Оцу се моли : „…одвој их од света, оне који су Твоји…“, „…сачувај их од света…“Ко је тај свет ако сви треба да буду заједно? Нигде не каже- стави их све заједно. Па и козе и овце раздваја на две различите стране, не ставља их све заједно.

А моли се и :„Да сви једно буду, као што Си Ти у Мени и Ја у Теби, Оче“. Значи нигде се ту не позива да бројчано сви буду у јединству, и не говори о количини, него о квалитету односа, да људи , који су Христови, на тај начин буду у јединству као што су Бог Отац и Бог Син.

Потпуно је неумесно, да не кажем грешно, упоређивати Пресвету Тројицу, и то што су 3 Личности, а Један Бог, са 3 вероисповести- Православном, Римокатоличком и Протестантском. Не може се то никако упоређивати, како чини Вл.Андреј: („ЈЕДИНСТВО ЦРКВЕ СЕ ЗАСНИВА НА ТРОСТРУКОЈ ДИМЕНЗИЈИ ЛИЧНОСТИ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ, па због тога можемо да говоримо у Цркви о богатству разноврсности, али не као нешто што толеришемо, већ као нешто чему морамо да стремимо!!!

Управо ово представља основу Хришћанске вере у Свету Тројицу.“)

О богатству разноврсности у Цркви се може говорити само у оквиру Православља, а никако не имајући у види неправославне.

Нису то три равноправне вере, нити су то три исте вере, само са неким различитим сопственим особинама, да би то упоређивао. И НЕМОГУЋЕ је то јединство на које он и екуменски покрет позивају. Не може бити „јединство у различитости“ у погледу вере. Оно што Западни покушавају , то је само једна људска организација, која са Богом нема везе. Можемо се разликовати у погледу неких типика, локалних обичаја, језика, и слично, али у погледу вере не можемо да се разликујемо а да будемо у јединству.

Питање исправне вере је питање и Духа Светог. Не може се исправно веровати без Духа Светог. И не могу никад у јединству духовном бити они који нису истог духа. Могу само физички да стоје један поред другога, а да никакве у души и духу везе немају, а ни у логици.

Потпуно је непотребно такво јединство. И уопште тај екуменски покрет је измишљен на пропаст општу и Православних, ако то прихвате, али и Римокатолика и Протестаната, јер им се он сервира као замена за покајање и одбацивање јереси. Можете стотинама година разговарати, и од тога нема ништа. Онај ко осети Духа Светог иде тамо где Он обитава и тамо се крштава. То јест у Православљу. Ни на који други начин није могуће спасење ових других верника. И тако се сједињују са Богом, и са нама, Православнима.

Сам Вл.Андреј говори о томе како су римокатолици замишљали екуменски покрет: „Православни су захтевали то да се прво разговара о расколу, и о путу како би се тај раскол могао превазићи. А партнери, други, су рекли: „Не! Ви, ако тако мислите, то је Ваша ствар. Ми схватамо међуцрквена настојања тако да ми, пошто смо већ институционално повезани, да ми можемо сваки на свој начин да сведочимо Христа“.

Потпуно је чудно зашто Православни одмах нису одустали од тога, кад је очигледно неприхватљива таква повезаност- да просто Православни уђу у једну људску организацију која хоће да се представи као да је изнад Православне Цркве, и као истоважна, иако је у јеретичком мраку и без благодати Духа Светог, и да као таква сведочи неку искривљену слику о Богу и о Цркви, заједно са исправном вером и Црквом Једном Једином.

Очигледно да њима није стало до покајања, нити себе сматрају погрешном вером.

Владика каже: „Циљ међуцрквених настојања јесте постизање пуног заједничког јединства, када све цркве међусобно буду признале једна другу као јединствену цркву Христову.“

И ово је потпуно погрешно, и овакво настојање је грех против Једне Свете , Саборне и Апостолске Цркве, којој треба да се појединачни чланови присаједине, а не да се Она сједини са јеретичким „црквама“, које при томе желе да остану у јереси, и то проглашавају „богатством у различитости“.

Ако се ове „цркве“ одрекну свих јереси, оне више неће бити неке друге „цркве“, него ће се просто вратити Православљу, тако да је НЕМОГУЋЕ да се те три уједине, осим као јеретичко збориште, или да оне све постану Православне.

Православнима је велики грех ако признају и те две вероисповести као равноправне са собом, јер тиме негирају Истину, и греше се о исповедање вере, упадају у еклисиолошку јерес, и пристају тиме да уђу у нешто небивало и неблагословено.

Та идеја о јединственој заједници свих верника на свету нема везе са Јеванђељем, него са утопијама, хипи-покретом, Покретом “Новог доба“, и крајње- са зацарењем непоменика.

И потпуно делује као дечија маштарија, и бајковита обмана, та идеја да се уједине Хришћани да би мисионарили широм света.

А шта су до сад радили? Зар нема Хришћанских мисија и храмова у свим крајевима света? Коме ће сад да мисионаре? То је само још једна од обмањивих „шарених лажа“ за наивне, наведених као разлог за уједињење.

Интересантно је и то што је Светски Савет цркава настао 1948, када и држава Израел, када и Уједињене нације. Оформљена је држава где ће онај да се зацари, организација на чијем ће челу бити, и нова религија коју ће овај савет да пропагира, а та религија је- уједињење свих религија.

Владика не наводи које су то Помесне Цркве биле суздржане према екуменизму и зашто, али наводи пример проте Флоровског, који се залагао за екуменизам:

„ Прота Георгије Флоровски је увек истицао древне Црквене Оце, који су стремили да своју апостолску веру прилагоде новим историјским околностима, то јест, да се прилагоде изазовима „Новога доба“.

Да се наша вера прилагођавала околностима ништа од ње до сад не би било. Напротив, Свети Оци су истицали да треба неизмењено да чувамо своју веру, и Свето Предање.

„…започет је огроман посао у међуцрквеним институцијама, које су данас, на почетку 21. века, испреплетане у густу мрежу. Ова густа мрежа жели да постане такав простор у коме се међуцрквени процеси, међусобне потраге у Богу код Православних и неправославних, развијају у духу Јеванђеља и еклисиолошке традиције.“

Ова густа мрежа пре би се могло рећи да је густа магла, која замазује поглед вернима. Потпуно је све ово контрадикторно. Говори се да се потраге у Богу код неправославних развијају у духу Јеванђеља и Црквене традиције, а како ће их развити кад нису у том духу, и кад имају погрешан однос према Црквеном предању? Говори се о „међусобним потрагама у Богу код Православних и неправославних“, па по томе испада да и Православни треба да траже нешто у јеретичким „црквама“.

Владика Андреј стално истиче ту потребу, по њему, да се Православље утопи у ту општу глобализацију, и још се секира што Црква у том утапању храмље за друштвеним и политичким институцијама: „У погледу заједничког живота европског друштва различитих култура, подељено Хришћанство још увек храмље у поређењу са радом међународних политичких институција и организација.

Па, зар треба световне институције да буду те које ће из ове изолације извући Цркве?

Зар то није ствар самих Цркава?

Нашим сопственим очима можемо да видимо како напредују процеси секуларног друштва, у коме се људи прилагођавају животу у мултикултуралном, сложеном и плуралистичком свету.“

Проблем је у томе што он не схвата да Црква не треба да се прилагођава, него да чврсто стоји у благодатној Истини и неизмењеном Црквеном Предању. Такође, Црква не треба да се угледа на државне институције, које сарађују са институцијама других земаља, јер није исто посао и вера. Ми можемо да послујемо и са људима друге вере, али не можемо да имамо с њима посла кад је у питању наша вера. Баш то што се не уподобљава процесима секуларног друштва врлина је за Православну Цркву.

По Владици: „РАСТУЋЕ КОНЗЕРВАТИСТИЧКЕ И ФУНДАМЕНТАЛИСТИЧКЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ ОТЕЖАВАЈУ ПРОШИРЕЊЕ, ПРОДУБЉЕЊЕ, МЕЂУЦРКВЕНЕ ПОРОДИЦЕ.“

Овде вероватно мисли на ревнитеље за веру, који не желе да имају ишта са екуменизмом. У преводу- они који се држе своје вере не желе да се уједине са другим вероисповестима, и тиме отежавају екуменистичко сједињење свих.

„Хришћанска међуцрквена настојања би, међутим, морала да служе као модел за ЗАЈЕДНИЦУ ЧИТАВОГ ЧОВЕЧАНСТВА.“

• И ово је још једна утопија, и покушај грађења „Вавилонске куле“ на основу погрешног тумачења Светог Писма и људских умовања, и погрешних настојања да се једна једина исправна и благодатна Црква утопи у мору јеретичких, па чак и многобожачких, религија. И стално полази од погрешног става, мисли, и настојања, да треба цео свет да се уједини. Бог то не тражи. Да ли је Господ рекао Св.Апостолима да се уједине са Самарјанима? Зар није Дух Свети запретио Св. Ап.Павлу да не иде у Азију? Зар се није Христос молио Богу Оцу да оне који су Његови одвоји од света?.
• Од теолога, Владика наводи проф Брија, који има став да „ЛИТУРГИЈА ОБЕЗБЕЂУЈЕ ПОТРЕБНУ ДУХОВНОСТ И ШТИТИ ХРИШЋАНСКО ДРУШТВО ОД МАЛОДУШНОСТИ.“
• О највећим Светињама се говори само гледано из људске перспективе и користи, рационално. Нигде се не спомиње спасење, Вечни Живот, већ се само гледа како да се организује живот на Земљи и да се ту направи лажни „рај“. Управо је то обмана којом је змија преластила Адама и Еву- нудивши им како да уживају без Бога. И ту се теолог ставља као да је он изнад Бога и Свете Литургије, и као да је човек изнад тога, те Бог и Св.Литургија треба да служе човеку, а не он да служи Богу и Светињи. То је горда логика, рационална. То је Западни приступ вери. По овој тврдњи, горе наведеној, испада да Св.Литургија служи за забаву Хришћана- да не буду депримирани.А нигде се не говори о спасењу, само о земаљском животу.
• Вл.Андреј често говори и о „проширењу међуцрквене свести“, и сматра да је то добро и потребно, а то је, у ствари стање упијања духовне обмане у својој свести- да треба сви да се уједине.
• Ту је, наравно, и неизбежни Митрополит Пергамски.
• Само да подсетим вернике да у „Откровењу“ стоји да је Пергам „тамо где сатана столује“. „…Митрополит пергамски г. Јован Зизјулас, са КРИТИЧКИМ ОСВРТОМ НА ТРАДИЦИОНАЛНЕ ТЕОЛОШКЕ ПОЗИЦИЈЕ ОД КОЈИХ ЈЕ ПРАВОСЛАВЉЕ ДО САДА ПОЛАЗИЛО У СВОМ УЧЕСТВОВАЊУ У ЕКУМЕНСКОМ ПОКРЕТУ.“
• Преведено на Српски- Митр.Јован пергамски критикује предањске богословске ставове од којих је Православље до сад полазило. А које он то ставове онда износи, ако му не ваљају Свето-Предањски?

На крају, добро је што Вл.Андреј искрено говори, и искрено жели да чује и друге, и другачија мишљења и ставове од свог. И што се брине о савестима верних, и не жели да саблажњава, како после наводи у дискусији, о којој ћемо накнадно писати. Искрено је похвалио и свачије питање, и стрпљиво слушао туђа мишљења, што је за похвалу, и што је донело радост и већини слушаоца, што је неколико њих и само посведочило.

Добро је и што је за то да се користи „Догматика Св.Аве Јустина“ на Теолошком факултету.

О тој ћемо дискусији, ако Бог да, написати детаљније у току наредних дана.

 Урош Гвоздић