Профил терористе

Наредних дана очекује се изрицање пресуде Хашког трибунала бившем премијеру такозване државе Косово Рамушу Харадинају. Већина не сумња да ће пресуда бити ослобађајућа. У то је уверна и руководилац Центра за проучавање савремене балканске кризе Института за славистику РАН Јелена Гускова.

Тешко да ће неко оспорити. Већ су га ослободили 2008. године, ослободиће га и сада, тим пре што и у случају Рамуша Харадинаја, и у случају Анте Готовине председавајући судија је био Алфонс Ори из Холандије. Овај судија је познат као извршилац туђе воље који не жали свој образ, србофоб, веома далек од права, објективности и непристрасности.

Чинило би се, шта може да буде јасније од случаја Рамуша Харадинаја? О њему су писале новине читавог света. Сада га називају политичарем. А раније је био познат као лидер косовских терориста, који је извршио масовна перфидна убиства Срба, Рома и непослушних Албанаца.

Његова биографија је стандардна за Албанца са Косова. Рођен је 1968. године у Метохији, са 20 година емигрирао је у Швајцарску, радио је као чувар у ноћним клубовима. У Приштину се вратио 1990. године, како би учествовао у албанским демонстрацијама, био је ухапшен, бежао је из затвора и сакрио се у Швајцарској, где се придружио „албанској ствари“, ступивши у Народни покрет Косова. Затим је прешао у Албанију, почео да се спрема за рат, прошао диверзионо-терористичку припрему у кампу терориста, сам формирао сличне кампове. Харадинај је познато по томе што је формирао одред Црни орлови (убијали су, мучили људе, рушили православне цркве), бавио се шверцом оружја за Косово. Он је један од најсуровијих терориста: под његовим руководством за две године било је убијено више од 300 особа, а отето више од 400, за време агресије 1999. године активно је помагао НАТО-у, коригујући авионске нападе са земље. Омиљено мучење харадинаја било је везивање нагих људи бодљикавом жицом.

После 1999. године Харадинај, ватрени присталица Велике Албаније, дао се у политику, направио странку под називом Алијанса за будућност Косова. После избора 2004. године постао је премијер.

Власти Београда покренуле су против Харадинаја 108 кривичних дела за убиства и тероризам. У марту 2005. године Трибунал у Хагу покренуо је против њега оптужницу од 37 течака. 17 њих квалификовано је као злочин против човечности и 20 ка кршење закона обичаја и вођења рата. Он је био оптужен за незаконита хапшења, насилну депортацију људи, уништавање имовине, жестоко обраћање са затвореницима, батињање, силовање и убиства. По другим подацима Харадинај се терети и за шверц оружја (између осталог у Македонију), наркотика, злата и украдених аутомобила. Рамуша Харадинаја нису ухапсили, у Хаг је стигао добровољно, уверен да ће се убрзо вратити. На аеродрому га је пратио шеф УНМИК-а, обраћајући му се речима „драги пријатељу“. За време суђења бивши терористички командир је био толико уверен да ће га ослободити, да је одустао да позива у суд сведоке одбране.

За Албанце Рамуш Харадинај је био херој, о њему су певали песме. У једној од њих под називом Командир Харадинај називају га ослободиоцем Косова. Власти Косова су се заложиле за свог хероја, ургирале пред Трибуналом, молиле да га пусте пре суђења, пружајући му неопходне гаранције. За његову одбрану било је сакупљено 7 милиона евра. Без обзира на тежину оптужбе, терористу су ослободили пре изрицања пресуде за „сарадњу и примерно понашање“, дозволивши му чак да се бави политиком.

Коначна одлука Трибунала у априлу 2008. била је скандалозна: Рамуш Харадинај је био ослобођен и проглашен невиним по свим тачкама оптужнице покренуте против њега, мада су тужиоци тражили за њега 25 година затвора. Судије су објавиле благост пресуде недовољном доказном базом, мјер многи који су чак говорили у Трибуналу касније су повукли своје речи. Десет важних сведока било је нађено мртвим, што је постало недвосмислено упозорење за остале (касније су се појавили подаци да је око 30 сведока и чланова њихових породица убијено у време од 1999. до 2011. године).

Трибуналу је било тешко да пронађе сведоке Харадинајевих злочина. Са једне стране, за многе он је био идол, а са друге потенцијални сведоци су се плашили за себе и за своје породице. И не узалуд. Тако је на пример у Црној Гори био убијен ром Кујтим Бериша, Рамушев сусед, који је посматрао свакодневна зверства Харадинајевих терориста. Мучили су и убијали сваког на кога Рамуш покаже прстом. Истина, Бериша је стигао да остави своја сведочења Трибуналу. Он је рекао како је 1997. године Харадинај довезао у општину Дечани велику количину оружја, како је по околним селима насилно мобилисао Албанце у редове ОВК, како је мучио стотине Срба, рома и Албанаца, каква мучења је за њих смишљао. Немачка обавештајна служба сматра Рамуша Харадинаја оцем мафијашког клана који се бавио рекетом, шверцом бензина, цигарета, наркотика, људи и оружја, „поделом“ хуманитарне помоћи на Косову. Сада он држи под контролом једну од три криминалних зона покрајине. Његов клан осигурава испоруку наркотика у Европу. Али Хаг није сматрао да је потребно користити податке немачких специјалних служби.

Тужилаштво, ма како било чудно, уложило је жалбу на пресуду већ у јулу 2010. године. Трибунал је укинуо ослобађајућу пресуду поводом Харадинајевог случаја и случаја још двојице терориста тобоже због озбиљних прекршаја у судском поступку и обновио је разматрање случаја по 6 тачака. Оне се тичу злочина против Срба, Рома и Албанаца, који су држани у логору у селу Јабланица у периоду од марта до септембра 1998. године. У ревидираној оптужници нема тачке о злочинима против човечности, њих оптужују само за кршење закона и обичаја вођења рата.

И овај судски процес приближио се крају. Адвокати су засновали своју одбрану по принципу: да, злочини су постојали, али какве везе са тим има Рамуш Харадинај? И процес, и одбрана су текли лако, пошто смањење тачка оптужнице није дозволило да се покрене питање црне трансплантологије, геноцида, убистава Срба, Рома и Албанаца ван зидова логора. Осим тога, многи важни сведоци су били убијени или одбили да сведоче, нове је било тешко наћи. Нико није сумњао да ће се Харадинај ускоро наћи на слободи. Хашим Тачи му је већ понудио место премијера, када сам он постане председник. У завршној речи адвокат Бен Емирсон је уздизао позитивне црте свог штићеника: благородство, учтивост, цивилизованост, противљење насиљу. Суд је сам наводио одбрану на таке коментаре, када је подвлачио да Харадинај на Косову фактички има статус Бога.

Догађаји око Харадинаја показују да међународно право са датим питањем нема никакве везе. Ради се о томе ко те штити. Албанци имају високог покровитеља у лику САД, које врше притисак на Трибунал, судије и тужиоце, сматрајући да на то имају право: јер управо они су иницирали његово стварање, подржавају га материјално. Фактички у срцу Европе делује суд који никоме није потчињен, у суштини приватан, у служби уске групе лица. на крају слика треба да буде онаква какву су је насликали у Вашингтону: нико од оних који су ратовали против Срба није извршио злочине, напротив, Срби предвођени бандом злочинаца (Слободан Милошевић, генерал Ратко Младић, Радован Караџић, Милан Мартић и други) покренули су све ратове на територији бивше Југославије, хтели су да заузму Словенију и Хрватску, окупирају босну, униште Албанце на Косову, створе Велику Србију. Зато из Хрватске Србе нису прогнали, са авиона нису гађали. села нису спаљивали, у Босни су само Срби убијали невине муслимане и Хрвате, на Косову 1997.1998. године зверства је чинила само југословенска армија. Албанци су невине жртве дугогодишњег насиља Срба, који треба да остану у народном сећању као чисти борци за слободу високих идеала, који заслужују потпуну независност. Тада и агресија НАТО-а против Југославије уопште није агресија, већ праведно кажњавање кривца. Спаљени споменици православне културе, стотине хиљада жртава међу цивилима се не уклапају у тај сценарио, зато их суд једноставно игнорише. Сада постаје јасно зашто је Рамуш Харадинај све године колико је трајала истрага провео на слободи, а Војислав Шешељ, који уопште није учествовао у војним дејствима, већ 9 година седи у затвору, где не знају шта да му припишу; зашто није призната кривица хрватског генерала Анте Готовине за убиства Срба у Крајини 1995. године, а Србин Милан Мартић издржава казну за једну гранату бачену на Загреб; зашто су осуђена само четири српска председника и ни један други, мада муслимани, Хрвати и Албанци су такође имали председнике. Овај низ се може наставити.

29. новембра Трибунал ће донети своју коначну пресуду. У складу са реченим, Рамуш Харадинај ће наравно бити проглашен невиним, вратиће се на Косово као херој и бавиће се активном политичком делатношћу. У то смо уверни. Да ли има оних који би то да оспоре?

Глас Русије