ОТКУП ЗА МРТВОГ СИНА

Радни наслов записа:
Биро за убијање Срба
Место записа: Клокот, Порта цркве
Св. Апостола Петра и Павла
Време записа: Петровдан, 2003.
Казивач: Милан Маринковић

     Син је киднапован у Ливочу. А где је убијен?… Киднапован је ’99. јула месеца. А моја ћерка, Светлана Станковић, је убијена новембра прошле, 2002. године. Петнаестог новембра.

Пет-шест пут су биле код мене ове ,,оске“. Узимали су синов лични опис. Како је изгледао мој син. Ја сам им испричао све. Да ти кажем право, он је имао један ломљен зуб на горњој вилици, левој страни, трећи зуб. Кад смо то ми њима испричали они су рекли: Деда, то је тај. Био је у Приштини на неко испитивање и после два-три месеца донели су га.Сахрану смо обавили по нашем обичају, у гробљу. Шта је било унутра нисам видео. Шта је имао, где је имао. Е, тако…

     Долазио је пре тога један шиптар и говорио ми да ми је син жив. Да га чува тамо неки и да му дао сто марака, паре за трошак. Ја сам по њему послао двеста марака. Послао сам и одело. После сам, верујући да је жив, дао тридесет оваца и 5-6 хиљада марака. И ништа. Дао бих и цело имање за живог сина.

     Имам још једнога сина и две ћерке, удате. Имам унучиће.

Живот ми не треба.

     Како је ћерка пострадала ја не знам. Не знам у колико сати. Ишли су тамо да жњеју кукуруз. Зет је био један и једна заова, и једно дете мало. Како сам чуо по људи, како су они жели ону талу… Људи како причају. Био је онај дечко на онај ред. Ћерка му рекла: искочи ти на овај ред, ја ћу. Остало дете мало позади, знаш. Ћерка је радила брзо. Они су били на шест метара, сви четворица. И како је пружила леву руку да повуче онај струк талу са српом да пожње, овако, није нагазила него се нагнула и тако ју је бомба посекла, овако на пола. И лице се није видело. Ја гу нисам видео, мајка гу видела… Све је упржено, само гу коса остала. Одавде надоле све стоји. Опанци, како имала на ногу, један отишо тамо, један овамо. Само гу, овако, на пола исекла.

     О, ја сам био болестан, да ти причам. Нисам ни знао. У кревет сам лежао. После два сата су ми казали. И кад сам отишао тамо… Један дан и две ноћи је тамо лежала, у њиви. Несу дали нико да иде да гу види тамо. Знају они ко је убио…

     Шта да радим. Рачунам живот ми не треба. Да узмем пиштољ? Да се убијем или да узмем конопац да се обесим. Ни то није решење. Хвала Богу! Нека им да Бог тај свет на њи. Ја ћу да се мучим. Нека ми дође дан. Од Бога! Не да се убијем. Да турим конопац, још горе.

     Око нас све шиптари. Само наше село што је овде. Од нас нема ништа. Од нас Срби, нема ништа. Ми, брате, Срби нисмо јединствени.

Траг Звездарнице – Зоран Ђорђевић