ЧЕКАЈУЋИ СМРТ У ПРИЗРЕНУ

Радни наслов записа:
Нато-арбанашки терор 1999.
Место записа: Косовска Митровица

Време записа: Септембра 1999.
Казивач: Момира Аксентијевић

     Петнаести јуни 1999. године је дан који је означио катастрофу за Србе из Призренског округа.1)

     Војска Југославије још се повлачи, Срби се спаковали са најнужнијим стварима и крећу према северу. Окупатор са албанским избеглицама стиже. Призрен постаје мали, презасићен од људи. Повампирени Албанци, излазе са њиховим заставама, музиком, урличу, грле се са војницима у немачким униформама. Ствара се хаос – безвлашће. Криминалци лете од среће. Честитају једни другима.

     Моје комшије, тихи и нечујни људи, одједном се претворише у лопове, убице, криминалце. Ја остадох са својом породицом. Возило са којим сам требала да одем, отишло. Вратила сам се у стан, рачунајући да могу сутрадан да одем.
 Међутим, било је прекасно. Албанска омладина, па чак и деца обукла се у униформе ,,УЋК“. Колона која је заустављена скоро је опкољена руљом која се одједном створила у граду.
_________
1) Текстови су дати изворно

     Моје комшије одмах ступају у акцију, прво у пљачку. Све што је остало на улици, гаражи, подруму, односе а затим се поделише у групе. Просветни радници-Албанци испланираше све а онда покушаваху да зауставе ту масу бандита, али не успеше. Жене, деца, сви се дадоше у крађу, поразбијаше станове, сву технички вреднију робу узеше. Организоваше размену робе са суседним зградама. Пружише гостопримство њиховим избеглицама из других градова, нарочито из Митровице. Преноћише ти људи у српским становима, кућама. Узеше остатак који комшије нису хтеле. Натоварише на тракторима и камионима и одоше. Сутрадан уселише друге људе који наводно немају куће, и тако за неколико дана променише станаре наши станови. Осташе неки бедници којима је кућа попаљена.

     За то време ја и моја породица остасмо чекајући смрт сваког тренутка. Дођоше комшије да нас обавесте да треба УЋК да дође да нас разоружа. Мој муж хтеде да се супростави али погледа децу, мене и рече: ,,Нека дођу, ја немам лично наоружање“. ,,Имаш, имаш, Зоране, видели смо ми“. Захвалили смо им се, ипак су нас припремили за тај њихов претрес. Осим моје породице имала сам и сестричину која је више развијена него што има година. Стрпала сам је у кревет и замаскирала како је не би приметили. Бомбе које смо имали нисмо хтели да дамо, хтели смо да их употребимо за себе.

     Ухватила нас је паника, очекивали смо ипак неку војску. Дошли су шест војника, два у црном оделу, а четворица у маскирним, са упадљивим амблемима УЋК. Ухватила ме мука када се сретох са њима. Муж отвара врата, а они џелати ухватише њега и избацише испред врата и са упереним пушкама њих четворо претражише стан, без обзира што смо им оставили пиштољ и аутоматску са муницијом на сто. Сестрино дете и не приметише као ни бомбе које смо оставили у канти за ђубре, пустише Зорана да уђе, узеше наше податке, ради реда, кад је рођен, где је радио и рекоше да ће наводно да провере да ли можемо да останемо. Одмах су се стационирали на спрат изнад нас.

     Исто вече дођоше неки ,,југо-британци“ са петоро кола (џипови нови, нисам могла да видим регистраске бројеве, јер су били ситни) и они се стационираше преко пута. Ми смо били у некаквом сендвичу. Телефон који је радио само у локалу, укључише. Телевизије нема. Наши људи одоше. Оста нам само смрт коју смо чекали. Одлазила сам код комшија, нисам им тражила помоћ, само сам хтела неку информацију, коју нисам могла добити. Сви су гледали у нас са неким чуђењем и питали се зашто смо остали.

     После неколико дана убише комшиницу Босу, која није могла да гледа пљачку па је јадна рекла: ,,Доћи ће Руси, па ћете видети“. Убише је одмах. Одвукоше је у стан и тамо оставише све док се није осетио смрад. Онда дођоше ови из КФОР-а са маскама, извукоше је и сахранише без попа и нашег обичаја.

     Убише и Рашу, који не хтеде да остави гроб свога сина. Узео је торбу и отишао у бараку где су смештене избеглице из Хрватске, скоро је и полудео. Смирио се после неколико дана. Отишао је у стан да обележи четрдесницу сину. Позвао је и неколико наших људи и остао у стану неколико сати. Није могао да остане у стану, па се опет вратио у бараку.

     Сваког дана смо се сретали на пијаци. Одлазио је до стана, погледао га и враћао се. Једнога дана, комшиница са спрата, заузела му је стан. Са КФОРом је избацио. Молила га је да му чува стан, али он бесан на њу, јер је у срећним временима он њој доделио гарсоњеру. Запрепастио се када ју је видео у стану, говорећи јој: ,,Ти, зар ти!?“ Преводиоц-познаник из Зјума, смирује и каже: ,,Све ће бити у реду, иди ја ћу да средим“. Познавао је сам банду из његове зграде.

     После неколико дана, сачекају га и уведу у стан и задаве га у кади. Младенка која му је правила друштво, покушала је да пријави и позивала помоћ. Убијена је на прагу. Цела је била измасакрирана. Покрили су је ћебетом и тако оставили. Било је ужасно. Немаш коме да се обратиш. КФОР, коме смо пријавили случај тражио је по 300 ДМ да их сахрани. Нема нико пара да да. Љубо, чија је жена Младенка убијена, онако изгубљен каже: ,,Нека је несахрањена, ја немам пара“. Опет смо интервенисали, али овога пута Младенкиног леша нема. Не зна се где је. Раша је сахрањен на Призренском гробљу. Сахранили су га бандити из ,,Хигијене“.

     Најчешће су људи убијани због стана, или куће, мислим да их није више интересовала политика, само пљачка. Комшије ,,југо-британци“ су свако јутро са чизмама (гуменим) одлазили на ископавање лешева, правећи неке гробнице.Преко ноћи уписали су на колима УН. После 15 дана дошле су УН и стационирали се у зграду Округа на којој су одмах истакли заставу..

     Сваког дана куцали су на врата џелати тражећи стан или неког Србина. Неколико албанских речи, које сам знала, много су ми помогле. Морам да признам да су ме комшије и спасиле, мада то нису стављали до знања.

      Једнога дана дошли су људи у цивилу који су наводно били прави УЋК, и замало да нас ликвидирају, али комшиница (којој дугујемо то, и која је била протерана у Албанију) чула је разговор, јер су врата била широм отворена, ушла је унутра и позвала једног од њих и затим су отишли.

     Остали смо у Призрену све до 20. августа. Нисмо могли да изађемо из Призрена, мада су нам комшије нудила да нас пребаце. Нисмо имали поверења ни у кога. Чували смо бомбе за себе. Научили смо децу да их активирају у случају да нас одводе. Те бомбе биле су нам душевна храна.

     Ја сам свако јутро пила по једну таблету (бенседин 0,5 мг). Зоран је читао књиге. Деца, њих троје, играла видео игрице, а ја сам дежурала поред врата. И сада се често питам и чудим како сам све то издржала. Одлазила сам у стан код доброг комшије, Турчина, који је говорио: ,,Тешко ми је, сестро, што не могу да ти помогнем“. Турци су овога пута били добри. Једино они нису ишли у пљачку, нити су пушталимдецу вани.

     Одлазила сам на пијацу. Тамо сам спазила једну Српкињу. Очима смо се поздрављале. Она је често пролазила поред моје зграде. Ја бих чекала да прође. Она би ми послала пољубац крадом, а ја само што не заплачем. Окренем се, видим децу и нестане туга. Тешки су то тренуци. Изађем с дететом и видимо да наше бицикло вози друго дете. Син ми каже: ,,Моје…“, ја га стиснем за руку и продужим. Сретнем човека који вози моја кола. Дете каже: ,,Наша кола“. Кажем: ,,Ћути, Ацо, убиће нас. Нису више наша“.

     Тражила нас родбина преко Црвеног крста, али тамо није ништа функцинисало. Међународни Црвени крст био је у рукама мафијаша, призренских Албанаца. Човек из Женеве, који је радио у том Црвеном крсту, стално је седео у Шедрвану, полупијан, човек средњих година, пун, плав.

     Одлазила сам у Богословију и успут сам виђала тог човека. Ко год је тражио Црвени крст ликвидиран је. Мене моје комшије нису хтеле да одају да сам ту. Вероватно су ми сачували живот. Мој комшија, Трајко, стално се обраћао КФОР-у. Они дођу, погледају, али бандити поново настављају и једног дана Трајко оде, а они као џелати растурише му све ствари из стана.

     Шиптари који су добровоqно отишли у Албанију, добили су најбоље српске станове, трафике и радње. На тим местима нон-стоп бије музика са шовинистичким песмама. Застава на висини, а они срећни изговарају ,,бујрум“ (изволите).

     Једнога дана, у трагању за нама, успео је да прође Комесаријат за избеглице. Једно дете, од 15 година, било ми је у Гораждевцу и заједно са мојом браћом отишло је за Крагујевац. Вероватно, људи који су добили налог из Приштине да ме посете, нису срели у згради моје комшије. Или никог нису питали за нас пошто су имали адресу, а вероватно су и познавали зграду. Дошла су два момка, које сам однекуд познавала. Познати људи, Призренци, нису скидали наочаре. Један од њих није хтео да говори да га не бих препознала. После оклевања пустила сам их унутра. Распитивали су се како смо до сада ту, како се хранимо и слично. Испитивала сам и ја њих где су смештени и да ли раде, број телефона… Одоше они, а мени навалише гости. Долази један да мења стан, други да ми чува стан, и на крају трећи да ме упозори да се склоним једно време, јер ће да дође УЋК и да ме ликвидира. Нисам се плашила. Рекла сам им: ,,Нека дође, не идем, нека ме убију“.

     Затворила сам врата и договорила се са мужем да идемо. ,,Не, не идемо док не дође комшија Иљијаз да му дам кључ и кажем му: Узмите, комшија, кад не можете вас дванаест породица да сачувате нас, једну породицу и бацићу му кључ“.Међутим, комшије нема цели дан. Куцамо код других. Нема их. Ни код трећих нема никог. Одлазимо у бараке где је смештено неколико породица, заједно са избеглицама из Хрватске. Останемо два дана. Онда смо размишљали како да
идемо. Ови из УНХЦР-а нису сигурни. Одлазимо сами на аутобуску станицу. Седнемо у турски аутобус. Познавала сам газду аутобуса. Климнуо је главом уместо поздрава. То нас је охрабрило. Путовање је било дуго. Тешко нам је било на превоју ,,Дуље“. Ту су људи нестајали и пре рата, а тек сада. Нико од путника није сумњао да смо Срби. Стигли смо у Приштину. Као да смо у Тирани.

     Шта сад? Градски аутобус не ради, а треба отићи до Косова Поља. Таксисти се нуде, а ми ћутимо. Претила је опасност да нас препознају.Морали смо се пребацити. Ипак, узели смо такси. На српском смо тихо питали: ,,Можемо ли до Косова Поља?“. ,,Може“- одговорио је таксиста. Села сам позади њега. Деца до мене. Била сам спремна на све. Кренуо је. Гледала сам у ручну кочницу. Очекивала сам да ће да промени правац, али није. Довезао нас је право кући. Када нас је видео девер да излазимо из шиптарског таксија занемео је. Није могао да говори
читавих петнаест минута.

     ,,Спасили смо се“-рече муж. И заиста, остадосмо.

Траг Звездарнице – Зоран Ђорђевић