МАСАКР НЕРОЂЕНИХ

Неописиво је тешко говорити и писати на тему абортуса јер подсећа на чињеницу гору и већу од најгорих холокауста и Јасеноваца и свих масовних поморстава почињених у наше време, зато што подсећа и говори о устајању против самог себе и против светиње живота, коју смо у духу православног васпитања и научних сазнања дужни да бранимо.

Упркос томе што је о овој теми тешко говорити, о њој се мора расправљати јер тренд извршених абортуса код нас и у свету нарочито брзо расте, поготову након популаризације ефикасних контрацептивних средстава у циљу контроле рађања и промоције програма планирања породице[1]. Заиста сурови програми, али јако прихватљиви за нас, раслабљене, који се сваког тренутка трудимо да свој живот учинимо лакшим, лепшим и угоднијим не обазирући се чак иако такав живот градимо на убиствима своје још нерођене деце. Заиста тужно. Толико, да сама помисао на то изазива неописиву бол.

Према сачуваним подацима абортус се, кроз историју, помиње на многим местима а најранија помињања су у египатском папирусу старом 4000 година, затим у једном кинеском писаном тексту, написаном између 2737. и 2696. године пре Христа, у време владавине Схен Нунга итд. У писаним документима се, такође, абортус помиње у античкој Грчкој, затим у владавини Римског царства…

Намерно прекидање трудноће убијањем плода у утроби мајке дуго времена је било апсолутно недопустиво са становишта права и морала. У време Краљевине Југославије прекид трудноће је био третиран као криминални акт за који је следила казна, како за жену тако и за оног ко обави абортус. Доласком комуниста на власт 1945. године, жене стичу законом одобрено право на абортус, тако да је прва легализација абортуса извршена 1952. године доношењем уредбе о поступку за вршење дозвољеног побачаја. Закон о дозвољеном прекиду трудноће донет је 1960. године, а Уставом СФРЈ. из 1974. године утврђује се: „Право човека да слободно одлучује о рађању деце“.

Абортус је, према дефиницији сваки прекид трудноће који се деси пре 28. недеље од зачећа. Он може бити природан (спонтани) и насилан (провоциран). Насилан пак може бити намеран или ненамеран, док намеран може бити легалан или илегалан. Спонтани побачај има ток сличан порођају и ретко је праћен компликацијама, док се намеран, легалан абортус, односно вештачки прекид трудноће, изводи у одговарајућим здравственим установама у прописаним условима индукцијом лековима и хирушки. У нашој средини под абортусом се чешће подразумева само намерни, легални, вештачки прекид трудноће – abortus arteficialis.

Садашњи важећи закон у нашој земљи врло слободно уређује проблем абортуса, укључујући и одредбе о контрацепцији, стерилизацији и вештачкој оплодњи. До 10 недеље трудноће одлука о абортусу је препуштена слободној вољи жене, под условом да није малолетна и да је ментално подобна да о томе одлучи. Према овом закону прописане су такође индикације вештачког прекида за трудноће старије од 10 недеља и то су:

• Медицинске индикације које подразумевају постојање обољења које би могло озбиљно угрозити здравље и живот жене,

• Етичке индикације које подразумевају ситуације у којима је трудноћа настала неким криминалним чином као што је то силовање, обљуба над немоћом особом, над малолетном особом, обљуба злоупотребом положаја од стране мушкарца и инцестом,

• Еугеничке[3] индикације које подразумевају биолошко генетске факторе које доводе до оштећења плода услед постојања болести мајке у прва три месеца трудоће при чему се претпоставља се да ће се дете родити са тешким телесним аномалијама или душевним оштећењем због обољења мајке од рубеоле, малих богиња, примене тератогених лекова па и неподударности крвних група.

Социјалне индикације које су раније постојале се у важећем Закону више не помињу, а подразумевале су лоше материјално стање, већи број деце, ванбрачна трудноћа итд.

Од момента законске легализације тренд абортуса код нас нагло расте и представља између осталих, кључни фактор који је допринео и који даље доприноси настанку и развоју беле куге. Цифре годишње извршених абортуса су поражавајуће и из године у годину све више расту.

Абортус је у сваком контексту поступак усмерен против људског живота као највеће земаљске вредности и руши темеље човечности и највредније људске идеале. Поред тога што доводи до смрти плода, абортус оставља последице које се тичу и саме индивидуе и самог друштва. На нивоу индивидуе последице су здравствене, психолошке и социјалне, а на нивоу друштва абортус утиче на смањење плодности и репродуктивног потенцијала становништва.

 ДР. ВИТОМИР Т. ПЕРИЋ

НАПОМЕНА:

1. Међународна заједница за планирано родитељство под именом Америчка лига за контролу рађања основана 1916. године у САД и представља најмоћнију еугеничку (еугенетика-објашњење у наставку текста) организацију. Ова организација је данас практично присутна у свим државама на планети укључујући и Србију. Оснивач и водећи идеолог ове организације је Маргарет Сангер лекар из САД. За Сангерову је примена еугеничких принципа подразумевала систематско елиминисање свих људи за које је она сматрала да представљају „мање вредне“, путем вештачких абортуса и контроле рађања, а све са циљем стварања нове расе супер-интелектуалаца. Њу Јорк Тајмс је, између осталог, објавио и ове њене речи: „Циљ контроле рађања је стварање Супермена.“ За више информација прочитати – Еугеника, нацизам и пренатална дијагностика; Православље бр. 934, аутор: Немања Зарић
2. Забрана абортуса је 1929. године била регулисана законом и то парафима 171 и 172
3. По Вујаклији: Еугенетика (грч. eu, genea потомство) једна од најважнијих грана социјалне политике: расна хигијена, тј. наука о условима који воде стварању телесно и друштвено здравог потомства, односно који спречавају рађање нездравог и за живот неспособног потомства; тежња да се овакви услови створе.