Лутка на концу

Једно посебно одељење Пентагона одавно прати све јавне наступе Владимира Путина, помно се анализира говор његовог тела не би ли се предвидели његови следећи политички и државни потези. У анализи Пентагона каже се „да има нешто застрашујуће у притајеном бесу, па чак и фанатизму који се крије испод саме површине Путиновог углађеног, мирног лика”. Наравно, анализира се и смех руског председника. Једна од најбољих секвенци његовог опуштајућег расположења јесте необуздани смех током ТВ интервјуа са једним западним новинаром, који је Путину покушао да објасни да „амерички антиракетни штит у Европи није уперен против Русије”. Циници у Вашингтону кажу да је Путин за Русију дефинитивно изабрао корејски модел, али да још није одлучио који од два. Специјално одељење у Пентагону о томе се још није изјаснило.

Да, Руси воле свог председника који је излечио све ране и понижења које је Русија у време Бориса Јељцина доживела од Запада. Русија је са Путином преживела „синдром изгубљене земље”, јер он је охрабрио Русе да буду поносни на себе, освојио је срца Руса уз помоћ само једног страственог излива беса. Наиме, када су терористичке бомбе у септембру 1999. године уништиле четири стамбена блока у Москви, убивши стотињак људи на спавању, Владимир Путин је себи дозволио да буде крајње директан: „Збрисаћемо терористе где год да их будемо нашли, па чак и са ве-це шоља, ако их тамо нађемо”. Та кратка реченица изразила је сву тадашњу руску фрустрираност, и око Чеченије и због свих осталих потеза Запада према Русији у протеклој деценији. Просечни руски момци одговорили су на ову намерно агресивну мушку изјаву исто онако емотивно као што су многи раније обожавали Бориса Јељцина зато што може да попије исто онолико вотке колико и њихов први комшија.

Године су пролазиле, САД и НАТО су се примицали руским границама стално истичући „да је реч о ширењу демократије”. Шта би било да Русија склопи војни савез са Мексиком и формира војну базу близу границе са САД, или постави ракетни штит у Мексику, сви би вероватнo узвикнули „да је то неодговоран потез Москве”. Управо у том контексту треба гледати на догађаје у Украјини, на оно што се догодило, што се још догађа, и што ће се тек догодити у тој земљи. Државни удар у Кијеву у Москви је доживљен не само као противуставни преврат, већ и као америчка свеобухватна геополитичка специјална операција против Русије. Украјина је само „лутка на концу” помоћу које САД настоје да спрече повратак Русије на место које је некада заузимао Совјетски Савез. Украјина је и карта помоћу које САД желе да оживе помало успавани НАТО, том оживљавању несумњиво ће допринети улазак Црне Горе у НАТО. Што је, по речима главног лобисте НАТО-а у Црној Гори, др Саве Кентера „незаустављив процес”. Нема „ незаустављивог процеса”, има само сервилности и ограниченог суверенитета малих држава и још мањих народа.

Заправо, која је разлика некадашње „Брежњевљове доктрине ограниченог суверенитета држава Варшавског уговора”, по којој ни једна земља тог савеза није могла да стави своје интересе изнад заједничких интереса источног блока од „Бриселске доктрине”, по којој се и спољна политика земаља чланица ЕУ, или кандидата за ЕУ, мора обавезно усаглашавати са ЕУ? Принудно покоравање и добровољно повезивање? Дубље значење демократије? Ма хајте, код нас на простору некадашње Југославије реч је о томе да некадашњи млади комунисти, сада већ староседеоци на власти и њихови потомци остану на власти. Уз  целокупно опљачкано богатство које је народ створио.

Дакле, друга фаза „антитерористичке операције” Кијева против федералиста на истоку и југоистоку Украјине је започела. Кијев користи америчке савете, не иде масовном војном силом на федералисте, иде таман толико колико је потребно да не буде превише жртава, што би изазвало моментални руски војни одговор. Но, ако дође до окршаја у градовима и другим местима са већим жртвама, ако Кијев употреби „прекомерну силу”, Москва ће се позвати управо на ту чињеницу и послаће своју армију у подручје сукоба. То је онда и крај Украјине у садашњем облику, то је нова фаза хладног рата између Русије и Запада. У Москви су свесни да Русија сада више и не може да избегне такво сучељавање, да је Вашингтон одлучио да иде на конфронтацију и да су околности такве да је Русија у суштини осуђена да остане независни центар моћи, један од неколико актера на планети који су сачували свој суверенитет и своје схватање о развоју света.

А санкције за Русију? Оне су савремени еквивалент војној опсади, намењене да приморају оног који је под санкцијама да капитулира и да престане да пружа отпор. Не знам да ли то знају и у Подгорици?

Мирослав Лазански – Политика