Рик Розов: НАТО-ова постепена и неумољива апсорпција Украјине
Са скоро 1500 миља копна и мора што повезују два народа, граница са Украјином је најдужа дуж запада Русије, с тим да је финска граница следећа по дужинини.
Све до краја Хладног рата само се једна чланица Северноатлантског пакта непосредно граничила с Русијом: Норвешка, и то само 135 миља копна и мора. (Турска се граничила с другим совјетским републикама.)
Деценија експанзије НАТО-а почетком 1999. је донела четири нова члана, а војни блок којим доминирају САД довела директно до руске територије: Естонију и Летонију на северозападу Русије, и Пољску и Литванију до од матице територијално одвојене Калињинградске области.
Аквизицијом Украјине као пуноправног члана или, као што је сада, партнера који изнајмљује своју територију, војска и сва средства НАТО-а би, са добрим изгледима да се и Финска придружи савезу, покрили цео западни бок Русије, од Арктичког океана и Баренцовог мора на северу до Црног мора на југу – ваздушним и морнаричким базама, полигонима за обуку, аеродромима, радарским инсталацијама, ланцима складишта, центрима за сајбер ратовање, системима за пресретање ракета, оклопљеним возилима, војницима и тактичким нуклеарним оружјем.
На Украјину се сада и деценијама уназад гледа као на најзначајнији елемент у плановима САД и НАТО савезника – санитарни кордон између Европе и Русије.
Украјина је 1995, само четири године после распада Савеза Социјалистичких Совјетских Република, постала прва чланица постсовјетске Заједнице Независних Држава која је ушла у механизам НАТО-а апсорпције целе Европе и остатка совјетског простора који још није у блоку, Партнерство за мир. Свих дванаест земаља што су НАТО-у приступиле 1999, 2004 и 2009 године дипломци су тог програма. (На ветрометини чека више од 22 полазнице – чланице транзиционог програма за војну интеграцију и пуноправно чланство у НАТО-у; свих 14 европских држава које још нису чланице, изузев Русије, три бивше совјетске републике Јужног Кавказа и пет држава у Централној Азији.)
Две године касније, војни савез је установио Повељу о посебном партнерству, из чега је створена Комисија НАТО-Украјина, активна до дана данашњег; у ствари, од насилног државног удара у Украјини у фебруару ове године активнија него икада .
У децембру 2008, четири месеца пошто је грузијска влада Михаила Сакашвилија напала Јужну Осетију и тиме изазвала петодневни рат са Русијом, Украјина и Грузија су стекле бенефите Годишњег националног програма, првог икада израђеног од НАТО-а. Раније ове године, на самиту алијансе у Букурешту, у Румунији, саопштено је да, иако последња фаза пред пуноправно чланство у НАТО-у, Акциони план за чланство – неће одмах бити одобрен двема бившим совјетским републикама, НАТО ипак остаје посвећен њиховом евентуалном чланству. Један од украјинских државних службеника који гура Акциони план за чланство, ранији председник парламента Украјине, Арсениј Јацењук , сада је од САД изабран (тачније, наметнут) за премијера и стварног шефа владајуће хунте.
У ствари, парламентарна опозиција блокирала је функционисање Врховне Раде од јануара до марта 2008 – уочи самита НАТО-а почетком априла те године – у знак протеста против увлачења државе у блок. Главни напор у земљи да убрза укључивање Украјине у НАТО потиче од дуархије настале 2004-2005 у „наранџастој револуцији“, председника Виктора Јушченка и премијерке Јулије Тимошенко. У ствари, Вашингтон и његови европски савезници подржали су и режирали другу такозвану обојену револуцију (после тога у Грузији, претходне године) са само тим циљем на уму.
Уочи самита у Букурешту, председник Џорџ Буш, његов републикански колега и тада кандидат за председничку номинацију своје странке (коју је касније обезбедио) Џон Мекејн, и демократски ривали за председничку номинацију у својој странци, Барак Обама и Хилари Клинтон, сви су и на сав глас заступали чланство Украјине и Грузије у НАТО-у.
Годину дана пред „Наранџасту револуцију, Јушченков претходник Леонид Кучма је покушао да умири САД и НАТО дајући 1 650 војника за (НАТО-ове) Међународне снаге за Ирак. Номинални контингент украјинских војника такође је додељен Међународним безбедносним снагама у Авганистану, као део интегрисане 50-члане команде представника 50 држава. Али, и не да је само Кучма то научио, тотална покорност и бедна потчињеност је оно што се тражи и што од НАТО-ових и „партнера“ Вашингтона једино може бити прихваћено.
Грузија ће касније испоручити 2 000 војника, тада трећи по величини контингент после америчког и британског, војнике који ће америчким авионима бити враћени кући за рат са Русијом у августу 2008. Наранџасти“ режим Виктора Јушченка је оптужен за тајне пошиљке оружја и омогућавање ако не и организовање распоређивања војних и екстремистичких националистичких паравојних снага у Грузији током борби.
Одмах по завршетку рата на Јужном Кавказу, Јушченко је одлетео у грузијску престоницу да учествује на митингу са (и за) председником Сакашвилијем и одмах је по повратку у Кијев потписао декрет захтевајући да Русија обавестити његову владу – у суштини, да тражи њену дозволу – о поморским и ваздушним размештањима из базе Црноморске флоте у Севастопољу. Он је задржао право да спречи одлазак и повратак руских бродова у комплекс, право Украјине на, де факто, селективну блокаду.
Почевши не најкасније од 2006, у почетку прикривено, а затим безбрижно белодано, директори и други званичници Агенције за ракетну одбрану Пентагона посетили су Украјину да разговарају о стационирању компоненти система за пресретање ракета у Украјини – део иницијативе коју је касније пригрлило свих 28 чланица НАТО-а, у оквиру Обамине администрације „Европског фазног и прилагодљивог приступа“ распоређивању земља-море ракетног штита дуж западне (и касније) јужне границе Русије.
Годишње НАТО-ове војне вежбе у оквиру и од САД предвођеног Партнерства за мир под кодним називом Sea Breeze у Украјини су одржаване сваке године почев од 1996 – на Криму, у близини седишта руске Црноморске флоте – осим у 2006, када су биле отказане због локалних протеста.
Предвођене Европском командом САД, годишње Rapid Trident војне вежбе су такође одржаване у Украјини, са САД, НАТО и снагама Партнерства за мир. Према речима Америчке војске у Европи, из итерације од прошле године, Rapid Trident „помажу припреми учесника да успешно делују у заједничком, мултинационалном, интегрисаном окружењу уз подршку чланице домаћина … и дизајниране су да побољшају заједничку комбиновану интероперабилност са савезничким и партнерским земљама“, као и да „подрже украјински Годишњи национални програм за постизање интероперабилности са НАТО-ом и обавезе преузете годишњим НАТО-Украјина планом рада“.
Истог месеца када је НАТО покренуо свој Годишњи национални програм са Украјином, децембра 2008, Вашингтон је покренуо америчко-украјинску Повељу о стратешком партнерству, оснивачки документ који утврђује и идентификује, међу другим циљевима:
„Продубљивање интеграција Украјине у евроатлантске институције је обострани приоритет. Планирамо да предузмемо програм унапређене безбедносне сарадње са намером да се повећа украјинска способност и ојача кандидатура Украјине за чланство у НАТО-у.
„Вођени Декларацијом самита НАТО – Северноатлантског савета од 3. априла 2008, и Заједничком изјавом Комисије НАТО-Украјина од 4. априла 2008, која је потврдила да ће Украјина постати чланица НАТО-а.“
„Препознајући постојаност претњи глобалном миру и стабилности, САД и Украјина намеравају да прошире обим својих текућих програма сарадње и помоћи на питањима одбране и безбедности, да би поништили ове претње и промовисали мир и стабилност. Партнерство у одбрани и безбедности између Сједињених Држава и Украјине је од користи за обе државе и регион.“
„Радећи у оквиру НАТО-Украјина комисије, наш циљ је да се добије уговор о структурираном плану повећања интероперабилности и способности координације између НАТО-а и Украјине, у то укључујући и побољшање обуке и опреме за украјинске оружане снаге.“
Украјина је 2010 постала прва држава партнер НАТО-а која је обезбедила ратни брод за алијансину Operation Active Endeavor, операцију сталног надзора и спречавања ратних похода у читавом Средоземном мору, промовисаном 2001. и активираном НАТО-овим Чланом 5. о узајамном пружању војне помоћи.
Украјина је 2013. додатно допринела алијанси поставши први партнер НАТО-а који је доделио ратни брод блоковској Operation Ocean Shield, операцији сада петогодишњој али с циљем да буде трајна, поморској мисији на Рогу Африке у Арапском мору и даље, у Индијском океану.
Пре почетка грађанских немира у земљи прошлог новембра, НАТО је већ нудио Украјини да се као један од четири партнера придружи НАТО-овим снагама за глобални одговор. ( Остали „партнери“ су Грузија, Финска и Шведска. )
Са садашњим америчко-натоовским прокси режимом у Кијеву, изгледи да се Украјина претвори у истинску огромну истурену базу за Пентагонов и НАТО-ов неумољиви и сада већ генерацију дуг поход на Исток – поход крцат западним војним саветницима и обавештајцима, а уз украјинско угошћавање ратних авиона, ратних бродова, оклопа, војника и ракета – анимирају се амбициозношћу и безобзирношћу западних лидера степеном до сада невиђеним.
Аутор: Рик Розов
Извор: http://rickrozoff.wordpress.
Превео: Александар Јовановић – Срби на окуп
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
