Колико мари Пуповац за 487 грубишнопољских Срба побијених на Јадовну?

Како повјеровати, да је Пуповцу било неизводиво добити сагласност Кроација осигурања за обнову Спомен плоче за 487 грубишнопољских Срба побијених на Јадовну?

Ближи се 27. април, дан када је прије 73 године, са жељезничке станице у Грубишном Пољу у марвеним вагонима, пут Загреба одвежено 504 Србина од којих се 487 никада није вратило својим породицама.

Убијени су на неком од стратишта комплекса логора смрти Госпић – Јадовно – Паг.

Тих 487 мушкараца и младића, похапшени су, претучени и побијени непосредно након проглашења Независне Државе Хрватске.

У вријеме њиховог хапшења, није још било никаквих устаника ни партизана ни четника. Они нису хапшени по шумама, са оружјем у руци.

Ти људи су током ноћи хапшени у својим кућама, везани жицом, тучени, одведени и убијени само зато што су били Срби православне вјере.

Њима никада у Грубишном Пољу није подигнут споменик.

На иницијативу организације жена Грубишно Поље, 4. јула 1959. на зиду зграде жељезничке станице, постављена је мала Спомен плоча која је уништена у вријеме маспока 1971 и поново 1991.

До данас није обновљена.

Зграда на којој је годинама стајала ова плоча сада је у власништву „Кроација осигурања“, чија Управа до данас није издала сагласност за постављање реплике Спомен плоче, па се у Српском народном вијећу у Загребу, правдају да је то једини разлог за овај срамни чин.

Ипак, томе није тако.

Само наиван и неупућен посматрач, може повјеровати да Милорад Пуповац, Предсједник Српског народног вијећа не може окончати ово дугогодишње понижавање грубишнопољских жртава и њихових потомака.

Као хрватски парламентарац и предсједник Одбора за вањску политику Хрватскога Сабора, Милорад Пуповац проводи хрватску државну политику. Та политика подразумијева и интеграцију Срба у хрватско друштво. Резултат те политике је галопирајући, завршни процес атеизације, однарођивања а онда и превјеравања већине од преосталих мање од 3% Срба у Хрватској или како се често може чути, хрватских Срба.

У спровођењу те политике, очито је да Пуповцу није блиско „тврдо“ инзистирање на обнови споменичке баштине српским цивилним жртвама из Другог свј. рата, уништене у ткз. домовинском рату и његовању културе сјећања на српско страдање уопште.

Није му страно ни вријеђање жртава и њихових потомака, довођењем Стипе Месића над Шаранову јаму на Велебиту да говори потомцима шта је то била НДХ и шта је то било Јадовно.

За вријеме парастоса над јамом, у којој леже и кости грубишнопољаца, није нашао за потребно да узме воштаницу у руку. Ваљда, да не би увриједио Стипу Месића, почасног предсједника хрватских антифашиста, кога је наградио плакетом СНВ-а.

Како повјеровати, да је Пуповцу било неизводиво добити сагласност Кроација осигурања за обнову Спомен плоче за 487 грубишнопољских Срба побијених на Јадовну у вријеме коалирања са ХДЗ-ом и однедавно СДП-ом?

Наравно да је то могло бити завршено, да се заиста хтјело.

Овако, наставља се са поновним убијањем жртава и понижавањем њихових породица.

Господине Пуповац, зашто то чините, односно не чините?

Душан Ј. Басташић – Јадовно