Маркетинг жртве и културни етноцид

Пишући своје текстове само онда кад осјетим посебну потребу и инспирацију се заиста показало као исправна ствар у досадашњој пракси. У складу са тим, тако сам и ових дана доживљавао те налете инспирације и мотивације и сад сам одлучио да их претворим у један текст чија се идеја вуче одавно. Наиме, ријеч је о нечему на шта сам повремено упозоравао, а што је сад заслужило посебну анализу. Свијесни смо прекрајања наше историје, дакако надам се да смо свијесни и неких наших личних грешака у истој тој историји о којима би годинама могли полемисати, али се питам да ли смо свијесни културног етноцида који се одвија данас, ето тако помало и стихијски, а да мало ко на то обраћа пажњу.

У Културном центру Београда се ових дана одржава изложба о албанским жртвма. Личне исповијести дјеце која су преживјела злочин “Шкорпиона” тема су поставке Богујевци / Визуелна историја.  Прије него што напишем било шта, наравно желим да кажем да су за мене све жртве исте и да ни једна није нити већа, нити мања од друге, и да свим жртвама треба одати почаст. Жртва није само обичан број, слово на папиру или слика у музеју, жртва је светиња, бол и туга чија год она била. Нажалост и саме жртве се често користе у сврхе манипулације и остварења неких политичких циљева или претензија на дугорочном плану, а то је оно што посебно презирем. Проблем настаје оног момента када заборављамо сопствене жртве, а остављамо простор за оне друге које ће од српског народа направити колективног кривца и непресуђеног осуђеника. Није чак ни то проблем, кроз историју смо навикли да ту улогу јуначки носимо и кад смо криви и кад нисмо, од НАТО – а до холивудских филмова. То што неко други константно размишља како да од својих жртви направи маркетинг, а самим тим и већу жртву (а већ сам установио да већих жртви нема и да су све исте и пред Богом и народом чије год оне биле), другоме на штету, то је већ његова лична ствар и ствар његове политизације, а рекао бих и непоштовања сопствених жртава. Суштински проблем заправо лежи у нашој заборавности. Није проблем што се у Београду одржава то што се одржава, али је проблем што се више не спомињу сопствене жртве са Космета, што се све мање прича и о онима из 1999., а све више о рушењу зграде Генералштаба (једном од симбола страдања) а да не говорим о томе да се у Приштини или Тирани рецимо, направи изложба о трговини органима и “Жутој кући”, животу и страдању шесторице младића у Пећи пре тачно 15 година, или ако је то превише онда бар о тешком животу српске дјеце на Космету. Мислим да тамо такве изложбе нећемо гледати, ако гријешим нека ме неко исправи.

Осим тога што заборављамо на сопствене жртве, почели смо помало да заборављамо и наше културно наслијеђе. Тако сам данас од свог пријатеља којег поштујем, а који цијени оно што ја пишем, добио један видео да погледам који се односи на цркву у Самодрежи. На линку имате више о тој цркви која се налази у Вучитрну, али оно што је битно је предање које каже да се војска кнеза Лазара у њој причестила пред битку на Косову. До данас црква није обновљена и неколико пута је претварана у  албански јавни тоалет.

Сигурно мислите да је ово најгоре што може да задеси једну светињу, али варате се. У видео материјалу који сам претходно споменуо и који сам добио од свог пријатеља, види се како професор и историчар Бедри Ксема представља исту ову цркву у Самодрежи као илирску, а у једном дјелу говори и о Немањићима како они нису Срби већ Рашћани односно Илири, а на крају ће испасти да су Албанци. Волио бих уколико неко зна албански језик да ми помогне у детаљном преводу. Ово је управо оно што сам говорио на почетку што се дешава стихијски, помало и непримјетно, баш онако како се дешавала и “независност Косова” у послиједњих 100 година.

Једној сличној ситуацији као и овој претходној сам и лично свједочио. Наиме, радило се о посјети министрице тзв. Косова* Фљоре Читаку манастиру Високи Дечани. Такође, ни у овој посјети не би било ништа спорно да је она хтјела да види манастир, а не да пошаље политичку поруку коју је послала са свог званичног налога на Твитеру. Ово је било почетком јула мјесеца ове године и наравно коментар који је она написала у склопу ове посјете и којим је директно присвојила манастир Дечане као “њихово културно” наслијеђе је испровоцирао и мој коментар испод, након којег сам моментално блокиран од стране игумана Саве Јањића.

Све ово горе написано потпуно објашњава моју жељу да напишем баш овакав текст који ће дати кратак и оштар пресјек стања у којем се налазимо, и у које можда још више из дана у дан упадамо. Знајући добро албанску стратегију колико су упорни у ономе што желе (што апсолутно поштујем као одлику њиховог народа са аспекта непристрасности) и да је вријеме њихов савезник, није им проблем чекати ни 50 година па да неке цркве и манаситире на Космету почну проглашавати као своје. За државу Србију званично, Косово је аутономна покрајина, али незванично од пре пар дана почела је да функционише и царина, тако да је власт у Србији малтене признала Косово*. Тога су наравно свијесни и Албанци, али им још једини проблем за потпуну сатисфакцију представља српско културно наслијеђе на Космету и оно мало храброг народа што је доље остало. Народ су почели да дјеле и разводњавају на југ и сјевер, ускоро очекујем и подјелу на исток и запад, четнике и партизане, гробаре и делије, богате и сиромашне, оне са села и оне из града… итд. Вјерујем да им неће бити страно да народ дјеле колико год могу. У складу са тим остаје им једино проблем тог културног наслијеђа, а како видим и на томе су почели ревносно да раде. Као што рекох, поштујем жртве, али не прихватам заборав сопствених, и пошто већ нећемо гледати реципрочну изложбу у Тирани, ево мој текст па да буде умјесто тога. Када буде изложба у Тирани и ја ћу писати о албанским жртвама, а до тад ћу се питати гдје је Србија, и зашто нигдје ?

Невен Ђенадија – http://nevendjenadija.wordpress.com/2013/12/18/marketing-zrtve-i-kulturni-etnocid/