Стварни крај хладног рата или ресетовање ресетовања
Патрик Бјукенен, бивши председнички кандидат и саветник председника Регана, у свом последњем текстусе са носталгијом осврће на дане када је без метка окончан хладни рат. Историју је, верује он, дефинисао Реган својим недвосмисленим проглашењем Совјетског Савеза „Империјом Зла“ и тиме уздигао геополитички сукоб у сукоб цивилизација са моралном димензијом. Зато Патрик Бјукенен види само проблеме за америчку спољну политику у украјинској кризи. Америка, која увек тражи „моралну јасноћу“ — моралност као и увек дефинисана по потребама – у случају Украјине једноставно се неможе пронаћи. И ту је суштина – велика већина људи не жели да се Америка меша у тај конфликт.
Јер, питају се Американци, ако је то био тријумф само-опредељења када је Украјина постала независна од Совјетског Савеза, зар Руси на Криму или Доњецку немају исто право – да иду својој кући, у Русију? Ако је било праведно и по Уставу Совјетског Савеза да Грузија прогласи независност од Совјетског Савеза, како то да области унутар тог ентитета – Јужна Осетија и Абхазија – нису добиле иста права отцепљења гарантована њима тим истим Уставом? Зашто су тада ново независне државе одбиле да спроведу референдум и да својим областима дају иста та права под тим истим Уставом, те да референдумом одлуче о свом статусу и својој слободи?
Исто тако могли би се питати зашто се није признао захтев Крима за референдум о свом статусу након отцепљења Украјине? Одговор је једноставан. Тадашњи „победници“ у хладном рату су закључили да је то „крај историје“, да се од тада па на даље само победник пита о свему: шта је правда или неправда, шта је закон, шта је одбрана, а шта агресија. И тако се хладни рат против свих непокорних у свету једноставно наставио.
Бјукенен констатује спектакуларну медијску комедију у колективној хистерији која оптужује Владимира Путинада је угрозио свет базиран на правилима и међународном праву! И пита се, под каквим прописима и на бази каквог права је Америка бомбардовала Србију 78 дана да би отела Косово, провинцију која је колевка српског народа? И како се онда може поредити то насиље са мирним процесом одвајања и придруживања Крима Руској Федерацији, без насиља и са великим одобравањем народа?
„Чак и у источној Украјини, немогуће је наћи морално оправдање за забрану изражавања народне воље. Кијевски режим громогласно осуђује акте тих грађана као „терористичке акте“, јер су људи изашли на протест, преузели градске центре, при том користећи апсолутно исту тактику коју смо видели на нашим екранима са Мајдан Трга – исту тактику с којом су заузели Кијев и преузели власт? Ако је то било херојски када су разне партије као Свобода или Прави Сектор водили битке са полицијом, палили зграде и претили Виктору Јануковичу, легално изабраном председнику Украјине, који је био присиљен на бег – зашто сада и на бази каквог права ови који су узурпирали власт и наследили моћ Јануковича, сада људе који користе матрицу њихове борбе доласка на власт називају терористима? Зар ту нема очигледне лицемерности?„ пита се Бјукенен. Наравно да има лицемерности, али је намерна и у данашњем свету сасвим нормалан модус операнди хегемонистичког Вашингтона.
„А откуда нама сада та побожност, па осуђујемо оно што Руси раде у Украјини? Пре једне деценије, САД је отпочела мисију „обојених револуција“, па је тако рођена Револуција Руже у Грузији, Револуција Тулипана у Киргистану, Кедар Револуција у Лебанону, Наранџаста Револуција у Кијеву, и бројне друге. И све то, да се скину са трона непослушни режими, да би се увукли у америчку орбиту“, закључује Бјукенен.
И да, Путин је научио како се игра та америчка игра продужетка хладног рата од када је ХилариКлинтон помпозно „ресетовала“ нови и бољи хладни рат. То поприлично брине искусног политичараи хладноратовског борца Бјукенена. Јер је он схватио хладни рат у своје доба као сукоб ког треба избећи, што је била успешна политика за време четири деценије хладног рата. Али Бјукенен није упућен у нову игру – наставак хладног рата до глобалне победе. И зато верује да Вашингтон може ову игру зауставити на време. Питање је да ли се Вашингтон може зауставитии ко ту игру може зауставити? Или ће бити потребно да се овај продужетак хладног рата са циљем глобалне доминације – једним новим ресетовањем – приведе крају?
Обама је данаспритиснут између две струје, а и једна и друга воде у катастрофу. Једна је да се наоружају Украјинци. То ће сигурно створити услове за рат са Русијом, који Украјина неможе добити, а САД без директног рата са Русијом неможе помоћи Украјини. Друга опција су санкције. И Бјукенен не види ту никакву победничку стратегију. Напротив, види сву нереалност таквих идеја и резимира:„Али Европа, зависна одруског гаса, неће себе добровољно гурнути у рецесију. А ако Запад заиста потегне санкције против Русије, Русија ће увести санкције Украјини и потопити оно што Washington Postзове „црном рупом корупције и расипања што се зове економија Украјине“.
Бјукенен верује да је забрињавајућа парада америчких бродова у Црном и Балтичком мору, парада авиона и војске у Пољској. Иако су то врло симболични потези, шта је сврха? Сасвим је реално претпоставити да је све то резултат типично бахате и непромишљене политике према Украјини, али су се у Кијеву догађаји отргли контроли. Спасило се што се спасити може, да се спречи Десни Сектор и Свобода да самостално преузму власт. Зато су САД и савезници признали ту илузију од владе, илузију од парламента, и уопште, илузију власти. А у позадини, морају пронаћи начин да се створи легитимитет. Зато се и гурају рани избори, јер једино на тај начин може се осигурати какав такав легитимитет. Међутим, власт је власт само ако има контролу над територијом. А власт у Кијеву је нема. И не само на истоку, већ и на западу где су све институције регија, општин, судова, полиције, тужлаштва, итд., под контролом појединаца – од којих су неки лојални Кијеву, али већина нису. И сам Кијев је још под опсадом и њиме патролирају групе Десног Сектора. И како онда прогурати ране изборе, када власт у Кијеву не комуницира са југоистоком земље. У ствари, комуницирају само прокламацијама из својих канцеларија. Јулија Тимошенко је једина изашла на терен, али је излазак неславно прошао, јер је она персона нон грата на југоистоку након њеног хладнокрвног позивања да се Руси униште нуклеарном бомбом.
Ипак, из навике, Америка мора даље. Настављају се претње и опомене. Док народ каже – то није наш проблем.
Када је Путин притиснуо дугме, ресетовао је ресетовање. И када је отишао Крим, завршен је период продужетка хладног рата, који је отпочео на Косову, а завршио се на Криму. У својој задњој фази, хладни рат је одржавала Империја са претензијама глобалне доминације, док се остатак света прилагођавао новој реторици. У том нереалном свету, Империја је увек била у праву. Империја увек жели све најбоље свима, жели демократију, слободна тржишта и поштовање људских права. Зато Империја кажњава непослушне режиме и њихове земље враћа у средње доба – све за њихово добро. Сукоби, ратови, бомбе – све је то за њихово добро. А вође непослушних се одвлаче на судове – да цели свет осуди њихове злочине. И тако се креира историја. Империја и савезници су у том периоду окупирали бројне земље, бомбардовали многе народе, потрошили свој материјални и људски капитал на изградњи новог система путем стотине хиљада представника невладиног (анационалног) поретка. Нови, невладини фактори су нова глобална влада.
У међувремену, највећи део света је усвојио принцип смешкања. Развијали су своје економије и уградили се у нови глобални производни, енергетски, финансијски и трговински систем, и постигли висок ниво технолошких, научних и сигурносних капацитета. Постепено, развој нових економских гиганата је био пропраћен великом потребом за развој у многим неразвијеним земљама света. Највећи терет помоћи у развоју су уствари сносиле нове вође у глобалном развоју. Иако су САД и Европа још увек по разним критеријумима најразвијеније земље света – њихов утицај на реалан развој у свету је непостојећи. Данас, чак и Пољска извози више у Русију, него у земље ЕУ. Многе Азијске земље данас зависе од трговине са Кином и та трговина представља велики део сопственог просперитета. Русија снабдева велики део Европе и Азије енергентима, а све бивше земље Совјетског Савеза данас све више зависе од извоза на руско тржиште и Русија за њих представља велико тржиште за радну снагу.
Контрадикција у све већим могућностима за развој и трговину, с једне стране, и препрека које су створене кроз хегемонистички, псеудо-блоковски систем, с друге – стварају непожељна ограничења у трговини и развоју. Политичке напетости су резултат форсираног избора између интереса Империје и националног интереса. Зато и видимо аномалије које на површини немају никаквог смисла – Кина и Јапан, са пооштреним односима око безвредних отока на Пацифику, ипак сарађују кроз уговоре о размени трговине у домаћим валутама, а њихова међусобна трговина расте. Тако да цели Азијски Пацифик сада изгледа за САД као компликован слалом између много препрека. Јер у сукобима, да ли су то отоци или посете гробницама, или сећања на робиње у Јужној Кореји – САД неможе победити. У тим сукобима, нема „добрих и кротких демократија“ које се морају одбранити од бруталних режима. Јапан одбија да игра улогу „кротког“ савезника, национализам и анти-Американизам су у порасту, док Јужна Кореја одбија да буде „аутоматски“ савезник Јапана – само зато јер САД инсистира. И зато исто тако одбија да буде „кротка демократија“, којој је потребна заштита од комунистичке Кине. Нити САДможе да се замери „комунистичкој Кини“, па се у последње време не усуђује да изговори речи као што су „људска права“. Кина, са своје стране, шаље директни изазов Западу, одбијајући чак и само постојање универзалних људских права. Кина сматра да Запад има различите дефиниције људских права, демократије, као и потпуно различите дефиниције добра и зла које на Западу зависе од ситуације.
И када је Путин ресетовао ресетовање и, по незападној дефиницији добра и зла, отцепио Крим – хладни рад је коначно приведен крају. А како даље? Империја више неће добијати облигаторно смешкање. Нема смешкања. Чак ни у врло културном Јапану.
Долази доба сукоба нових полова утицаја у свету. Да ли ће сукоби бити бучни, насилни и јавни – то зависи од Империје. Или ће се нови глобални неред повратити у сферу тихе дипломатије и компромиса. Без обзира на методе и манифестације – препреке које спутавају раст у трговини и развоју мораће се олабавити и временом укинути. Јер данас већина држава света има интензивни интерес за економским развојем, док мањина има интерес у подстицању револуција и нереда. Како револуције и нереди најчешће производе пропале државе и друштва – Империја може произвести само апстрактно задовољство из свог рада, али неће имати користи.
И како је Патрик Бјукенен давно приметио, САД је једина империја у историји где све иде ван, а ништа се не враћа. Ништа конкретно. Да, постоји још долар као светска валута. Али валуте су апстракцијаи сва њихова вредност је перцепција – где буквално перцепција може постати непријатна реалност у једном једином часу.
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
