И децу нам убијају, зар не?

О здрављу и пристојности

“Од Србије у наредне три или четири године, колико ће влада да траје, направићемо здраву и пристојну државу“, казао је мандатар за састав нове владе – Александар Вучић.

Одмах пада у очи да је Вучић рекао „у наредне три или четири године“, као да не верује да ће и ова најновија влада дуго да (по)траје.  И додао је, да у том времену Србија треба да постане „здрава и пристојна“ држава. Али, непун дан раније, пре оног тренутка у коме је мандатар (будуће) владе говорио о „здрављу“ и „пристојности“, испред Основне школе “Алекса Шантић” у Улици Радисава Игњатовића, у београдском насељу Калуђерица, убијен је шеснаестогодишњи дечак. Човек се не може отети утиску, да све што више Александар Вучић (као најмоћнија личност у овој све сиромашнијој и све немоћнијој држави) прича о српском „бољем сутра“, народу у Србији све је горе.

Боливијски синдром

Убиства и нису некаква велика новост у Србији, али сада нам се, ваљда, по први пут дешава да нам криминалци и децу  почињу да убијају. И то из возила у покрету, онако како се то радило (али, опет, не са децом) у криминалним обрачунима тридесетих година прошлог века у Чикагу.

Некада се у Србији говорило о „боливијском синдрому“, као примеру једног екстремно опасног и дубоко криминализованог друштва. Тада, пре неколико деценија, нисмо могли ни у сну да претпоставимо, да ће Србија доживети да гледа такав боливијски „филм“ са прозора властите куће.

Куда то иде Србија? Рат на простору данашње Хрватске и Босне и Херцеговине, током деведесетих прошлог века, био је иницијална каписла за развој натежих форми криминала, какве се, чини се, у Србији никада раније нису сретале. Сукоби мафијашких кланова свакодневно су односили жртве. Асфалт је тада у многим српским градовима, посебно у Београду, био крвав. 1993. године у Новом Београду убијени су мајка и дете; злочин какав се до тог доба тешко могао замислити. Један од та два морална и духовна монструма, који су убили дете, ноншалантно је констатовао, „да је дете у то време било у школи, он га не би убио“.

Из тог страшног периода остао је и документарац Александра Кнежевића и Војислава Туфегџић, којег је технички обрадио Јанко Баљак, под насловом „Видимо се у читуљи“. Од 19 „жестоких“ момака са ондашњег „београдског асфалта“, који су пристали да се појаве у том филму, до данас је живих остало само девет.

Ипак, након 2000. године учинило се да ће та ужасна времена, у којим људски живот, рекло би се, није нимало вредео, остати давна прошлост. То јесте, помислили смо, било не повратило се. Али, све ово што се догађа у последње време у Србији, а посебно у ове задње две до три године, указује да би онај криминални ужас из деведесетих могао (ако већ и није) поново да завлада српским улицама.

Само поштено, па ко кога превари!

„Обећао сам да ћу радити вредно и поштено и доносити добре одлуке за нашу Србију“, рекао је данас мандатар будуће српске владе. То помало звучи наивно, па и детињасто, поготово када се упореди са оном стварношћу коју грађани Србије гледају у последње две године, откада Александар Вучић „ведри и облачи“ овом сиротом државом. Наслушали смо се од данашњег мандатара свега и свачега, почев од „болних резова“, „стезања каиша“, „смањивања плата и пензија“, па до оних оптимистичких тонова, да ћемо угледати „светло на крају тунела“ до краја ове текуће године; а било је и предвиђања да ће нам свима бити далеко боље за две године, а сада, ето, за три или четири.

Кад се мора . није ни тешко

Народ у Србији је стрпљив, и што је за власт најважније, већински верује у свакојаке бајке, какве нам повремено подастиру људи који се налазе на челу ове државе на издисају. Уметност забављања маса доживљава свој врхунац баш у Србији, која убрзано тоне. Када будући мандатар, а бивши ППВ и шеф свих српских обавештајних служби (којих нема) каже нешто слично ономе што је данас рекао, српска публика, изгледа, све упија у обрнутој форми. А данас је он рекао следеће:

„Захвалан сам председнику Николићу што је подржао промене легилслативе у области радноправног законодавства, економије, права, јер морамо 13 нових закона да донесемо, о раду, приватизацију, стечају, планирању и изградњи… све то морамо да урадимо до лета.“

Кад се нешто мора на брзу брзину, пре лета, тада ту нешто не штима. Живели смо толике деценије без тих 13 „нових закона“ (несрећан број, изгледа), а сада, одједном… Народ не каже узалуд, што је брзо то је и кусо. А мандатар нам не саопштава зашто се све то мора урадити тако на пречац. Или, ко је мандатару рекао (или наредио) да се сви ти закони морају усвојити до јуна ове године? ММФ, Светска банка? Или, можда, Европска унија из које нам некакви кукавни Кукани поручују, да се не надамо да ћемо тако брзо (за пет шест година[!]) постати чланица ЕУ. Полако – саветују нас одонуд као недорасле – будите стрпљиви.

Продајемо државу

И да бисмо, на крају, схватили шта нас уистину чека, послушајмо још једном мандатара:

„Јавна предузећа је основала држава, учествују једнако на тржишту и њихов посао је да то што зараде врате и држави, а то никада није био случај“.

Је ли? То никада није био случај? А шта сада? Продаћемо тих (око) 150 јавних предузећа будзашто, јер држава Србија не уме њима да управља? Да ли је и то један од захтева ММФ-а и Светске банке? Изгледа да јесте. Али, ако држава не уме да управља јавним предузећима, тада они који се налазе у врху српске власти не умеју да управљају државом. Шта у том случају да радимо? Да распродамо такву српску власт, или, можда, да продамо државу? Онако ђутуре, заједно са јавним предузећима и читавом оглувелом јавношћу?

И док с једне стране криминал расте геометријском прогресијом –  и док бандити почињу да пуцају чак и на децу из возила у покрету – власт у Србији покушава да народ умири некаквим чудотворним лековима тоталног либералног бандитизма и „симбиотичким“ везама надобудног принца и безнадног просјака.

За www.koreni.rs

Т. Рајић

Референце

1. Светло на крају тунела ипак се неће појавити ни након годину дана http://www.rtv.rs/sr_lat/politika/vucic-ocekuje-svetlo-na-kraju-tunela_462225.html
2. “Стезање каиша” је, у ствари, стављање неолибералне омче на врат Србије. То је начин да се потпуно угуши домаћа производња. http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/13/Ekonomija/1409712/Ekonomske+mere+za+stezanje+kai%C5%A1a.html
3. Вучић је дуго тврдио како он нипошто неће дозволити смањење пензија, али, ту своју реч он је спреман да погази. Уосталом, неће му то бити први пут. http://www.politika.rs/pogledi/Zoran-Cirjakovic/Srbija-protiv-neoliberalizma.lt.html