О имену Хрвата (7)

Иво Голдштајн у својој најновијој историји која обрађује Хрватску у раном средњем веку често чини овакву грешку, тако да налазимо како он, на пример, одбијајући да то стави у заграду, тврди, “да ови људи [Неретљани] још нису Хрвати, али до једанаестог века они ће то постати”. Али, да ли ће они заиста постати Хрвати? И тако, описујући крај деветог века (полазећи из периода у коме су подаци о Хрватима веома оскудни), Голдштајн сугерише читаоцу да ће од тог доба, са економским просперитетом, држава све више пенетрирати у друштво и људи ће бити све снажније инкорпорисани у државне институције и – постаће Хрвати. Ова тврдња у том моменту, а ни касније, није ничим поткрепљена у тексту. То би можда могла да буде и истина, али то остаје само претпоставка, која се на основу постојећих извора не може доказати. [7]

А Голдштајн је ипак умерен; на пример, у хрватској литератури могу се наћи и тврдње сличне оној коју износи М. Суић:[8] “Међутим, археолошка и лингвистичка истраживања указују да је крај осмог века најкаснији датум до којег су Хрвати раног средњег века задобили све кључне карактеристике једног аутономног народа, са свим атрибутима који су инхерентни концепту ‘народа’ унутар датог историјски референтног оквира“. Овде би ваљало да застанемо, да бисмо указали, како ћемо у наставку видети, на то да, до краја  једанаестог века, ниједан извор у себи не садржи реч “Хрват”. Суић наставља: “Убеђени смо да је релативно дугачак период хрватске етногенезе био довршен до краја деветог века; те да су Хрвати ушли на историјску сцену у деветом веку са већ формираном властитом државом, са својом територијом и својом хијерархијом на нивоу целовитог етноса [!].” Суић најмање има право да у своју дефиницију етногенезе укључи ширење тог феномена на све нивое друштва. Наравно, касније ћу то показати, не постоји никакав доказ да се такво ширење (пенетрација) догодило у било ком периоду “домаћих владара” (до 1102), а докази који о томе постоје обухватају само једну или две особе (поред малог броја племића из одређених породица), све до 1500. године. Након тога, један незнатан број интелектуалаца са простора данашње Хрватске показује неке знаке припадности хрватском етносу, док већина себе зове Словенима; и мали је број доказа да се “хрватство” међу интелектуалцима, на највећем делу оног простора који данас зовемо Хрватска, узимало као јасна одредница; чак је мало и оних који су себе називали “Хрватима”, а да су себе сматрали делом хрватског народа. Моја истраживања оспоравају Суићеву тврдњу о “хрватству” у осмом веку и показаће да се такав процес одиграо тек у деветнаестом веку[!]. Хрватска етногенеза је била веома дугачка, а први корак је био претапање предсловенске популације у словенску, а потом стапање ових са хрватском популацијом (под условом да је друга миграција Хрвата уопште постојала, пре прве словенске). Преобраћање у хришћанство допринело је формирању нових одлика те популације, које ће доцније бити део хрватског идентитета. Али чињеница је скоро нико из тако “замешаног” народа није оставио било какав знак да се осећао Хрватом, а све апсорбоване културолошке појединости могле би да чине саставне делове Словенског или Илирског идентитета.

[7] И. Голдштајн, Хрватски рани средњи вијек, Загреб, 1995: “Заиста, Неретљани су се веома рано афирмисали као независна целина (ентитет), који је на крају добио и посебно име: Мариани (људи с обале), Арентани (Неретљани), Пагани. Историјски, област Неретве у раном средњем веку може се гледати као део хрватске историје, јер од краја једанаестог века ово подручје је нагло почело да се инкорпорира у тело Хрватске” [!] (стр. 196). Или “Сигурно је да није случајно да су христијанизација и етногенеза Хрвата два процеса која су текла паралелно.[Да ли се ово друго уопште догодило?]… Са стварањем и јачањем црквене организације… било је логично да се хрватско име ширило много лакше међу Словенима у тим крајевима.” Потом Голдштајн покушава да нас убеди да је ширење хрватског имена приказано на натписима (стр. 262). Међутим, показало се да само један од седам наведених натписа уистину помиње хрватско име. И још један занимљив пример, Голдштајн (стр. 388) цитира Петра Крешимира из 1062, који (служећи се краљевским “ми”) каже да је он проширио своје краљевство “дуж морске обале” и касније говори “наше далматинско море”; ту Голдштајн коментарише, “У раном средњем веку створили су се услови за развој етноса и тада је грађена модерна хрватска нација… Било је то време веома снажне етногенезе и обликовања хрватске нације. Тај процес је кулминирао и коначно је сазрео током ‘другог периода просперитета’ у другој половини једанаестог столећа… Отуда можемо да закључимо да је хрватски етнички простор био утврђен у седмом веку и углавном је остао исти све до данашњих дана; а током раног средњег века различита културолошка подручја унутар хрватског етничког простора постепено су се фузионисала у регион интегралне хришћанске цивилизације, задржавајући неке локалне карактеристике, које су дуго одолевале времену, од којих неке и данас постоје” (стр. 459-460). Као што ће читалац видети из мог текста, нема озбиљних доказа да се ишта од онога што пише Голдштајн уистину десило; “хрватство”, рекло би се, није примарни идентитет онима који су живели на простору  данашње Хрватске. И они који су се називали Хрватима, углавном нису, чини се, били ништа више до чланови једне политичке јединице. Само три од четири референце из читавог средњег века јасно помињу име Хрват, које би могло да личи на нешто што је налик етничкој припадности. Одатле је јасно да ту никакве етногенезе није било, ни у ком смислу.

Онај ко чита Голдштајнову књигу, ако игнорише његова објашњења и само се фокусира на изворе које Голдштајн цитира, сигурно ће доћи до истог закључка као и ја. Голдштајн, сигуран сам, искрено верује у своје тврдње које сам горе цитирао, али изгледа да је до таквих закључака дошао захваљујући “застору” кроз који је посматрао доказе: постојала је хрватска држава и због тога њени поданици морају бити Хрвати, и поред чињенице да они сами себе зову Словенима. Пре него што оставимо Голдштајна, да не бих оставио негативан утисак, желим да додам, ако би се уклонила “хрватска надградња”, у осталом делу поменута књига је одлична студија оног простора у раном средњем веку, који се данас зове Република Хрватска, и ја тај Голдштајнов рад високо ценим и препоручујем га читаоцима.

Још једном да се вратимо семантици: Голдштајн изгледа користи термин “хрватски етницитет” где год су “учесници” описани као “хрватски” у неком извору, за шта је моја дефиниција далеко ужа и строжија, онако како сам то већ нагласио у почетку овог увода. Уз то, ако размотримо оно што држим за Голдштајнову дефиницију, наћи ћемо врло мали број случајева који би се можда могли сместити у једну проширену дефиницију етницитета, а које он и други југословенски историчари експлоатишу.

[8] М. Суић, “Соме Рефлецтионс он тхе Qуестион оф тхе Етхногенy оф тхе Цроатс”, ин Н. Будак, Етногенеза Хрвата, Загреб, 1995, стр. 195, 196. Хтео бих овде да напоменем, као и у вези Голдштајна горе, да се чини како се Суић превише занео; у другим својим радовима он се показао као озбиљна научник (видите библографију) и збирке у којима се његови радови појављују у целини су збир озбиљних есеја, који су вредни читања, и које је написао један од најспособнијих и најобјективнијих (по свим стандардима) историчара међу млађом хрватском генерацијом.

Џон Фајн / Јохн Фине, Wхен Етхницитy Дид Нот Маттер ин тхе Балканс (Када је националност била неважна на Балкану), 2005

Превод: Д. Гостељски / Корени.рс