ДОКОН ПОП И ГОВЕДА КРШТАВА

-Из дневника Грешног Милоја, 9. октобар212.-

Ко је луд, не буди му друг.

Народна измудрица

Наиђоше данас и обрадоваше ме, два крепка старца, два горостасна интелектуалца, Милорад и Миодраг, који иза себе оставише дела по којима ће бити упамћени у роду нашему. Бејах почаствован њиховом посетом, а особито њиховим даровима. Господин Милорад ме дарива књигом Г. Николића Мирно спавај, војводо са посветом „Поштованом Милоју у знак пажње – Милорад“ што ме заиста гану. А господин Миодраг ми уручи мали албум са фотографијама, говорећи: „Ја сам ти својевремено уручио моје животно дело и тамо написао посвету од срца. Данас сам ти донео овај симболичан дар са фотографијама твојих судија и ове новине са свештеником Жилом Флоринијем из Нице са којим истинују у љубави твоје судије. Нека ти ове фотографије послуже на утеху и радост.

Како једном рече госпођа Косара Гавриловић: ‘Благо теби кад су те они искључили, јер они изађоше од нас’. Заиста, они одавно изађоше од нас, само им то нико није дојавио. Они су тебе искључили из Цркве којој одавно не припадају, зато што си указао гостопримство прогнаним монасима владике Артемија и што си се молио Богу с њим. То су учинили они. Блудници! А тако их називам јер су блудничили са невестом канонског епископа Рашко-призренске епархије. Они су ти, који навикнути на блудничење, успоставише везу са јеретицима у циљу разграђивања СПЦ какву нам је основао и предао Свети Сава.“

Остадох преко два сата са овим благочестивим људима разговарајући о многим темама. О Сентандреји, о Равени, о Синоду и његовој потоњој посети Загребу, о брукању наших црквених представника недавно у Сарајеву, о старачеству и покушају екумениста да се наругају и сруше и ову предањску светињу…

Кад одоше, помислих: из ових старих, неуништивих, пањева морају се омладити снажни духовни изданци.

Вечерас прелиставам њихове дарове. Најежих се пред записом каква је судбина снашла српског издајника апотекара Трајковића, пе ево овде хоћу да оставим мали цитат са стр. 178-179. који би сваком издајнику могао послужити као поука да праведна казна Божја стиже издајника, одрода и одљуда, кад тад:

„Аустријанци 1915. године улазе у Трстеник. Са највишег места носе наређење да на градском гробљу пронађу леш мајора Танкосића. Упркос камуфлирању, упркос труду четника да свога војводу и његово почивалиште заштите од скрнављења, Аустријанци, уз помоћ издајника, проналазе гроб. Скрнаве, ријући слојеве балканске прошлости. Трајковић, локални апотекар, не само да је показао гроб, него се још и сликао са официрима двојне монархије. Овековечи га, тако, око камере ратне 1915. године крај гроба четничког војводе, легенде које се Беч ужасавао. Након ископавања следи отварање сандука, затим шкљоцају фотоапарати. Одмах мађарски, аустријски, немачки и други листови, на видним местима, неки чак и на насловним странама објављују:

-…Тигар је мртав…

-…Крај Воје Танкосића!!!

-Да би разбиле српску легенду, наше су власти наредиле есхумацију гроба Воје Танкосића и установиле његов идентитет…

После фоторафисања, леш је остављен да га трстенички пси развлаче по гробљу. Ипак је неки патриотски надахнут мештанин сахранио оно што је остало, а после рата и обележио именом покојника.

Трајковић је, и поред тога што се знало за његову издају, као и сви стари и данашњи издајници српски, наставио успешну апотекарску каријеру. Преселио се у Београд и отворио неколико апотека. Иако је „Балкан“, лист који се иначе бавио разним трачевима и био нека врста жуте штампе, објавио чланак о његовом делу, није му фалила ни длака са главе. Када је Миља чула име човека, који јој је, наводно, мртвог сина продао, отишла је у своју собу и расплела своје косе. Тамо је, у полумраку, налик каквој суђаји, климајући попут људи који се клечећи моле, клела:

»Трајковићу, трајао да бог да, док ти се вране на весељу не сакупе…проклето ти семе и колено!«

Помињем овде да су за време Другог светског рата сви његови потомци стрељани на Бањици.

Видимо да Војислав ни у гробу није лежао мирно и да ни ту његовом путовању још није крај. Иза њега је остало још неколико песама. Неке су настале још за живота, а друге постхумно…“

Нека би Бог милостиви уразумио наше вероломце, издајице и братоубице да се покају и спасу.

После прелиставања Милорадовог дара, завирих у албум г. Миодрага. И из њега хоћу овде да приложим неколко сведочанстава да остане траг правдовања и веровања мојих судија:

Они су, дакле, претили ломљењем кичме благочестивом владики Артемију, они су му отели невесту (епархију), они су га са шиптарском полицијом протерали из епархије све до Краљева, они су му забранили да богослужи, они су му забранили да говори, они су га рашчинили, они су га протерали и из Шишатовца, они су га прогласили ђавоиманим и омађијаним, они су му запретили анатемом, они су му запретили кривичним прогоном од стране световног суда… Они су покажњавали његову духовну децу…

Они… Јадни они! Опрости им Боже, јер не знају шта раде!

Одлучих да мојим дародавцима узвратим уздарје. Старини Милораду одаслах „Казивања“ уз писмо:

Поштовани господине Милораде ,

Професор Миодраг ми је учинио част упознавши ме са Вама, а Ви сте ми приредили радост својом причом која извире из Вашег богатог, осамдесеттро- годишњег искуства. Стога Вам шаљем свог „првенца“ као скромно уздарје Вашој доброти.

А многопоштованом господину Миодрагу одаслах „Сине мој, не пристај“, такође уз кратко писмо:

Поштовани господине Професоре,

Прегледао сам пажљиво фотографије на којима Вам благодарим. Морам признати, имао сам прилику да многе од њих видим раније. Новина су ми оне из Сарајева и, наравно, она из Нице. Ова из Нице је, вероломством надмашила оне из јеврејске синагоге , Сарајева, Загреба и Ватикана. Јер сам од народа сазнао да „докон поп и говеда крштава“, па сам активности својих судија тако и разумео. Али ово збитије, у Ници, је померило границе народног памћења, а изгледа и границе здравог разума. Изгледа да они који у екуменистичком пијанству трабуњају о љубави, полудеше говорећи да су мудри. Јер мржњу према православнима компензују лудилом: крштавају керове, склапају содомске бракове… Сачувај нас Боже од лудила њиховог. И од љубави њихове.

Шаљем Вам ову књигу у којој је, између осталог, изнето моје виђење вере мојих судија, који ме не би изненадили да се једног дана придруже брату им (тамо њима) Жилу из Нице.

***

Нека би Бог ругачима подарио сузу покајну, едаби се вратили вери отачкој и спасли.