Епископ Артемије: Васкршња Посланица (видео)

Свој духовној деци – монаштву,
свештенству и верном народу
Епархије рашко-призренске
и косовско-метохијске
У ЕГЗИЛУ

сверадосни васкрсни поздрав

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

„Нека се, дакле, веселе небеса,
а земља нек се радује,
нек празнује сав свет
видљиви и невидљиви,
јер Христос устаде, в
есеље вечно!“
(Канон песма 1)

На овај сверадосни и свесветли Празник васкрсења Христовога, драга децо духовна, света Црква позива и призива на радост и весеље сву Божију творевину, небо и земљу и преисподњу, сав свет видљиви и невидљиви, све небеске силе и сав род људски. И сву природу, која је пре три дана састрадавала распетоме Господу, негодујући против до тада невиђеног злочина који је човек вршио над Богом. Тада је природа бунтовала: сунце се помрачило, земља се тресла, камење се распадало… А данас, данас се све радује „јер Хрисос устаде, весеље вечно“.

Васкрсење Христово, браћо и сестре, јесте нема сумње, најважнији догађај који се збио у историји свих светова, у историји васионе, јер је васкрсењем Христовим побеђена смрт као највећи непријатељ рода људскога. До доласка Господа Христа у свет, смрт је царовала над људима, владала над њима као суверени господар. У ствари, грех је владао родом људским, а преко греха ђаво је владао родом људским. Људи су се налазили у канџама те троглаве аждаје – греха, смрти и ђавола. Но, то није била наметнута тиранија са стране, то је нешто што је човек изумео и увео и овај свет. Бог није творац смрти, она је пород греха, јер, како рече свети апостол Павле, „плата за грех је смрт“. А човек, човек је пронашао и изумео грех по наговору ђавола, да би преким путем, наводно, стигао до Бога. Кроз грех праоца Адама, смрт је ушла у све људе, јер „сви сагрешише“. Од Адама па до Христа, човек за човеком, народ за народом, генерација за генерацијом, је долазила на овај свет, пролазила кроз њега и завршавала у смрти. Излаза из тамнице смрти није било.

Васкрсењем Христовим све се мења. Смрт је побеђена. Збило се оно што каже Свето Писмо: „Победа прождрије смрт“. Господ је зато и дошао на свет, живео са људима, учио људе, показивао им своју божанску силу чинећи безбројна чудеса и исцељујући људе од разних болести; слепима је давао вид, губаве је чистио, хроме подизао са одра, мртве васкрсавао. А људи, вођени заслепљеним старешинама народним, устали су против Христа, гонили га, клеветали, хулили и на крају Га на Крсту разапели, а Он је све то трпељиво подносио и на крају васкрсао из гроба да би за нас и ради нас људи победио ту троглаву аждају, да би сатро моћ ђавола, да би уништио грех, да би умртвио смрт и људима даровао живот вечни. Зато Црква пева и кличе на овај дивни празник: „(данас) празнујемо смрти умртвљење, адово разрушење, почетак другог вечног живота…“, јер се „сада све испуни светлошћу, небо и земља и преисподња; нека, дакле, празнује сва творевина васкрсење Христово, јер се у Њему утврђује“.

Управо, живот вечни у Царству Христовоме јесте смисао и циљ стварања човека, нашега живота овде на земљи, смисао историје рода људскога. Господ је својим Васкрсењем показао ради чега је човек створен. Није човек створен да на земљи поживи педесет или сто година, па да га нестане. Такав живот који би се завршавао гробом не би био достојан човека, разумног бића, а ни самога његовог Творца – Бога. Човек је створен да живи вечно, створен је за живот вечни, за Царство Небеско. Ради тога је и Господ васкрсао и своје Васкрсење дао да би људима показао да ће и сваки од нас, сваки човек васкрснути у последњи дан, у дан Страшнога суда, када Господ поново дође да суди живима и мртвима и да свакоме да по делима његовим.

Васкрсење и живот вечни је обезбеђен свима људима јер то је оно што Бог дарује, али каква ће бити та вечност то зависи, браћо и сестре, од нас самих. Постоји вечност у блаженом животу у Царству небескоме, а постоји и вечност у вечним мукама у паклу, у аду, у власти ђавола. Где ће се ко од нас наћи, зависиће од тога како смо провели свој живот овде на земљи. Зато је човек и послат у овај живот, зато је овај живот и дат нама људима, зато је Господ и основао Цркву своју и оставио је да би се људи у њој спасавали. Чиме? Божанском силом Васкрслога Господа, пре свега вером у Њега и животом по тој вери држећи Његове свете заповести. Ако, дакле, верујемо у Господа Христа и у Његово Васкрсење, ако живимо по Његовим заповестима, ако се трудимо да чинимо оно што је Богу мило и драго, а избегавамо оно што је противно закону Божјем, ако избегавамо грехе и рђава дела и ако се искрено кајемо за њих уколико их по слабости чинимо, онда ми припремамо себи ону блажену вечност коју ће нам Господ на страшном суду доделити. Али ако, не дај Боже, живимо као неверници, као безбожници, као богоборци, као кривоверци и новотарци, ако чинимо зло другоме, ако се не кајемо за грехе своје, онда васкрсење наше биће на муку вечну а не на блажени живот вечни.

То је оно што света Црква проповеда непрекидно, ево, две хиљаде година – да се пред човеком налазе само два пута. Још у Старом Завету Господ је преко пророка говорио јеврејском народу: „Пред тобом је живот и смрт. Нашта хоћеш пружи руку своју“. То Господ понавља и свакоме од нас. Постоје дакле само ова два пута, пут који води у живот вечни и блажени, у Царство Небеско и пут који води у пакао, у муку вечну. Трећега пута нема, нема пута који води у небиће, као што неки говоре и уче о смртности душе човекове, зато што је човек створен као бесмртно биће, са душом бесмртном, који ће имати своју вечност, веровао он у то или не, желео он то или не.

Због свега тога Васкрс јесте и назива се Празник над празницима и славље над слављима. Он, као сунчани пролећни дан обасјава вечном светлошћу свакога човека који долази на свет. Нико не може имати извињења или оправдања ако ту светлост не види и не осећа. Такав личи на сасушену биљку која не осећа дах пролећа који буди сву, преко ледне зиме, успавану природу. А они који имају вере у себи, они се под топлотним зрацима Сунца Правде буде, развијају своје пупољке и доносе плодове за живот вечни. Света пасхална радост обасјава наша срца, загрева наше душе, крепи нас и бодри усред гомиле земаљских брига, надахњује за живот у доброти и љубави, дарује нам предосећај нашег личног васкрсења у које верујемо и коме се надамо.

Никаква туга и невоља, страдање или прогонство, оскудица или сиромаштво не могу да помуте васкрсну радост. Ту вечиту радост осећамо и живимо у пуној мери и ми, децо наша духовна, који у својим животима и на својим телима понављамо све невоље, прогонства и страдања Господа нашега, по речима светога апостола Павла који каже да „ми ране Исуса Христа на телу своме носимо“. Ево већ пета година траје како страдамо прогнани са нашег Косова и Метохије, одвојени од косовско-метохијских светиња које градише свети преци наши, и заједно са свима вама подносимо све туге и невоље изгнаничког живота, окупљајући се по нашим катакомбама попут првих хришћана за време жестоких гоњења од стране моћне римске империје. На том нашем крстоваскрсном путу крепи нас и снажи вера у Васкрслог Господа, јер знамо и верујемо да ако страдамо са Њим да ћемо са Њим и саваскрснути у последњи дан. Памтимо Његове речи изговорене у молитви Оцу Своме Небеском: „Оче, хоћу да оне које си ми дао, буду тамо где сам ја“ (Јн. 17, 24). То значи да ми Господа нашега пратимо на свим Његовим путевима од пећине витлејемске па до Крста на Голготи, са чврстом надом да ако смо са Њим у страдању, понижењу и распећу, да ћемо по милости Његовој бити крунисани и вечним битисањем са Њим Васкрслим и Вечноживим у Његовој слави и вечном блаженом животу.

У томе је извор наше вере и наде, као и ове пасхалне радости, коју нико не може одузети од нас. Једино, чега се треба плашити и што нас може лишити те вечне духовне радости у Царству Христовоме, јесте грех, и само грех. Грех је нашег праоца Адама истерао из раја, грех и нас може лишити рајског блаженства. А то значи да само грех може нас одвојити и раздвојити од сладчајшег Господа Христа. Христос је то знао, знао је и нашу слабост и склоност ка греху па нам је оставио у Цркви својој ризницу духовних блага и лекова – свете тајне и свете врлине, којима се можемо и штитити и лечити од греховног отрова који душу убија.

Такву нашу веру и наду поткрепљује и свети апостол Павле поручујући нам „да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Небеско“, јер „сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу, биће гоњени“ (II Тим. 3, 12). Истинитост ових речи потврђује целокупна историја Цркве Христове у протеклих две хиљаде година, јер нам сведочи да су највећи праведници и угодници Божији, попут свих светих Апостола, светог Јована Златоуста, светог Атанасија Великог и многих других, све до светог Владике Николаја српског и преподобног оца Јустина Ћелијског, били гоњени, злостављани и убијани.

Сви ови дивни Светитељи Божији својим животним искуством и примерима сведоче и потврђују истину наше народне мудрости која говори да „Васкрсења не бива без смрти, ни Ускрса без Великог Петка“. Та вера и то сазнање и нама је, драга децо духовна, извор наде и утехе на нашем трновитом и изгнаничком путу, јер нас уверава да ће и наше страдање и наш голготски пут имати свој завршетак у нашем свенародном васкрсењу, обновљењу и духовном препороду. Управо то наше страдање и сараспињање Господу, јесте оно што нам даје наду да ће српски народ и у овим невољама сачувати своју веру Православну чисту и неупрљану разним заблудама и јересима на челу са свејересју екуменизма, коју непријатељ сеје по њиви светосавске душе србинове, нажалост, често уз помоћ оних који су по свом положају и назначењу позвани да чувају и штите чистоту вере православне. Нека би нас Васкрсли Господ пробудио, укрепио и даровао духовни вид како бисмо могли сагледати и избећи све лукаве замке нечастивога, остајући на путу светоотачком и светосавском јер само тај пут води у живот вечни.

Са таквим мислима и молитвеним жељама, Ми вам, децо наша духовна, и овога пута желимо обиље пасхалне духовне радости, наде и трпљења, поздрављајући вас још једном сверадосним и древним хришћанским поздравом

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Ваш у Васкрслом Господу Исусу Христу
молитвеник и доброжелатељ
 + АРТЕМИЈЕ

Епископ рашко-призренски
и косовско-метохијски
У ЕГЗИЛУ

О Васкрсу 2014. године.