Руски добровољац – Александар Александров

На Војничком гробљу у Вишеграду,током откривања споменика руским добровољцима који су се борили у српским јединицама током минулог рата у Босни,један корпулентни младић је и стасом и гласом и својом причом привлачио пажњу скоро свих учесника великог чина српске захвалности руској браћи по крви и вери.

Алексеј Александров (27) је син Александра Александрова из Санкт Петербурга,руског добровољца кој

и је погинуо у ратним окршајима 21.маја 1993.године близу Сарајева.

Носио је униформу Војске Републике Српске и,како сведоче неки од његових сабораца током ранијих ратних окршаја код Вишеграда и Скелана,био је борац кога би пожелела свака војска на свету.

Као Бикавац,високи и широки Алексеј је имао само седам година кад му је отац,приликом одласка на Балкан,оставио завет:

– Рекао ми је тада да иде да ратује за своју православну српску браћу и да ја,ако се њему нешто деси,морам једног дана доћи у Србију и Босну,упознати српски народ и ако затреба исто га бранити… Ето,већ пет година живим на Палама и осећам се одлично – започео је Алексеј сведочење о испуњењу очевог завета.

Ипак,прво је прелистао неколико страница из ратне приче о јуначком страдању његовог оца.

– Отац је био војни инжењер и често је,послом,током свог радног века путовао у Србију и Босну, упознавао тамо људе,дружио се са њима и причао о њима.Он је заиста био заљубљен у ту српску душу.И кад је почео рат у Босни одмах је спаковао ствари и рекао: „Идем“.Нико га од тога није могао одвратити – прича Алексеј.

Пуковник Александар Александров је после неколико жестоких ратних окршаја у околини Вишеграда,рањен на ратишту близу Скелана.Тешка рана и дуго лечење у Санкт Петербургу нису поколебали Александра. Обећање дато неким српским саборцима да ће се вратити одржао је и само што су ране зацелиле,поново се вратио.На жалост,велико јуначко срце одвело га је у смрт на сарајевском ратишту.

– О смрти мог оца многи су ми причали и све те приче могу да стану у једну реч.Отац је био „јунак“ и јуначки је погинуо.Поносан сам на њега – каже Алексеј,који је након рата од Републике Српске добио очеву пензију,а кад је напунио још неку годину сетио се и завета.

– Долазио сам неколико пута са мајком на Пале,причао о томе да бих желео да ту живим и на наговор неких очевих сабораца одлучио да на Палама упишем факултет 2006.године.У ствари,нису они мене много ни наговарали – каже кроз осмех Алексеј,који је на паљанском Универзитету уписао српски језик и књижевност и већ стигао до краја.

– Остало ми је још неколико испита и готово.А после,видећемо,постоје разне комбинације.Данас живимо у времену кад се мало тога може поуздано планирати.

О студентским данима у земљи, за коју је његов отац положио живот и својим српским пријатељима, Алексеј прича са пуно љубави и поштовања.

– Верујте, дани и године проведени у овој земљи за мене су нешто велико,готово свето.Овде сам стекао много,много пријатеља,имам их у готово свакој варошици у Босни.Где год макнем,сретнем неког јарана, неко на кога могу да рачунам и ко на мене може да рачуна у сваком тренутку.

Алексеј невољно признаје да је због напуњених 26 година изгубио право на очеву пензију и да се сада мало теже финансијски сналази на Палама.Међутим,каже,успева да преживи захваљујући томе што повремено нешто преведе или нађе други посао.

– Добро,нешто пошаљу мати и баба од куће,нешто се овде заради,није проблем.Битно је да ћу још мало завршити факултет,а после може да се деси свашта – поново шири осмех Алексеј,тешко признајући како је на неколико корака од брачних вода са девојком Милицом,“кршном Херцеговком“.

– Само,пазите „Вести“,ако Милица ово прочита могу да се пакујем и враћам у Русију!

На крају,Алексеј је још признао да би,ако затреба његовој браћи,кренуо очевим путем и да би,ако затреба његовој браћи,дао и оно што је дао његов отац.

Кад човек упозна Алексеја Александрова и,уз то,чује са стране неколико сјајних речи о овом руском младићу,остаје му само да себи каже: „Данас сам имао много среће“.

Живим свој живот

– Не знам да ли неки Бошњаци са којима повремено имам контакт знају да је мој отац ратовао и дао живот за Српску, али то ме не интересује.Ја овде живим свој живот,трудим се да никога не оптерећујем са причом о мом оцу.За сада нисам имао проблема нити у Српској, нити у Федерацији. Мислим да су овде људи хиљаду пута бољи од оних слика какве у свету круже о њима. Овај народ треба добро упознати да би га заволео – каже Алексеј.

Обећање

Током откривања и освећења споменика руским добровољцима, Алексеј је пришао споменику, клекао испред њега и пољубио очево име које се, заједно са још 36 руских добровољаца, налази уклесано у подножју каменог споменика.

– Ово је за мене велики знак српске захвалности мом оцу и његовим друговима који су дали живот за ову земљу. Увек ћу овде долазити и палити свеће за оца и његове саборце – обећао је Алексеј.