ХРВАТСКИ РЕФЕРЕНДУМ О ЗАБРАНИ ЋИРИЛИЦЕ

СРЂАН ВОЛАРЕВИЋ

Хрватска је трпељивија од украјинских неонациста, који не дају да се говори руски: можеш говорити српски, али не можеш га писати

Док се Србија грчи и упиње, гребе и ногама и рукама да пред Европском заједницом покаже најпунију могућу оданост европским вредностима (шта год то било), да је увери да ни за нокат неће одступити од пута прикључивања тој правној, економској, политичкој, војној, доминантно римокатоличкој, културној и цивилизацијској организацији, у држави Хрватској, најпуноправнијој чланици тог међународног савеза, управо се окончао референдум којим грађани Хрватске захтевају да се забрани употреба српске ћирилице, у сваком виду. Како су до референдума поразбијали све што је ћирилично, уз најпунији учинак демокрације то су узели да ословљавају као двојезичност, сви одреда. И то стручаци за језик свих профила сазнања о језику.

Крунско питање које прати прикупљање потписа за тај акт свенародног захтева властима у јавно израженој мисли своди се на установљавање правоваљаности потписа да се ту негде није уденуо неки малолетник без права гласа, или какво непостојеће лице, или онај који није држављанин, па стога и без права гласа. Дакле, они који за себе говоре да су Хрвати, као добри адвокати, како их је описала Ребека Вест (уз суфлирање Станислава Винарева), и немају намеру да се у свему томе позабаве суштинским разлозима и порукама тог референдума. По добром западном маниру, најважније је да све буде по закону: и референдум, и његово подношење, и сваки даљи корак у уставоправном смислу, до коначног спровођења у живот. Од свих права, необориво легитимно је једино оно што се гласањем у сабору прихвати. Ту онда не важе никаква друга сазнања, ни историјом, ни науком, ни обичајем, ни наслеђем установљено.

Хрватска је ипак, мора се признати, трпељивија од украјинских неонациста, који не дају да се говори руски: можеш говорити српски, али не можеш писати српски, колико год то било у несагласју са већ поменутом двојезичношћу (да ли је то знак шизофреније?).

КУЦАЊЕ НА ОТВОРЕНА (СРПСКА) ВРАТА

А Србија, као периферна покрајина државе Хрватске, и нема намеру да се замери својој централној области, како у економском тако и у културном или духовном погледу. А и зашто би када власт државе Србије у Хрватској има Бриселом заповедно прописаног, па и надређеног партнера у свему, шта год да тај партнер радио, да му се покорно потчињава, али и да испуњава све његове налоге, без роптања, са радошћу. Како и не би када тај партнер пред Србијом има нарочит положај да тражи све што му се ћефне, од слободног тржишта за повлашћену продају цигарета, до ширења ланца великих продајних центара, па и до куповине земље – и лева обала Дунава ће доћи на ред, полако, онако као што је Вуковар преко ноћи постао хрватски град, док је за Дубровник било повуци потегни два до три нараштаја.

А, што се тиче тог референдума као барометра воље и мисли у Хрватској, као да се не зна да се Србија одрекла ћирилице још за време Јосипа Броза, руковођена високим угледом председника САНУ Александра Белића, да би данас у ћирилици гледала провинцијализам, наказност, примитивизам, болест и затуцаност (а ја лично и персонално доживео сам, да, када сам у разним приликама постављао питање одбацивања ћирилице, да ме генији демократије оптуже за фашизам, потом да је ћирилица крива за ратове 1991–95, да се само латиницом штампане књиге могу продавати, да сам шовиниста…). И ето разлога више за Србију да се нешто и ни не обазире над Хрватском, која је прокључала од гнева због јавног истицања ћирилице као српског писма. Уз Новосадским договором прописани хаос у двоазбучности, у Србији неприкосновено царује латиница као еминентна тековина Јосипа Броза, па ваљда из велике и неутрнуле љубави према њему, међу Србима латиница се на све стране умножава на енглеску, француску, италијанску, шпанску а ређе немачку латиницу – које је још Александар Белић свеуједно(!) потписао као писмо културнијих народа (погледај Михаило Стефановић, Вук у своме нашем времену). А оне установе којима је у опису посла да трају и делају у постојању српског језика, као што су, на пример, Одбор за стандардизацију српског језика при САНУ и Матица српска, пред питањима писма и језика далеко преча посла имају у установљавању бошњаког испред босанског језика – јер то је тако прописао Дејтон, односно малопознати стручњак за српски језик председник Сједињених Америчких Држава Бил Клинтон. А и што би се лица која зарађују свој хлеб на постојању српског језика, као и следствене установе, бавили таквим питањима кад за то постоје политичари, наши народни свезналци и предани чувари сваковрсног нашег наслеђа, од земље и материјалних добара до чисто духовних тековина.

ПРАВИЛО: ПРВО ЋИРИЛИЦА, ПА КРВ

Па хајде да се сав тај суноврат, тај насилни и рушилачки чин измицања писма као основног тла испољавања језика и њему следственог духа Срба схвати као пролазна окупација. Јер на исти такав начин Аустрија је при окупацији у Првом светском рату Србима као окове натурила латиницу, најпре у Београду, као што су то исто урадили и нацисти у окупацији Србије у Другом светском рату. И данас, ако се то схвати као нешто пролазно, мада траје већ већ више од пола века, за повест српског језика у писму и речи то је тричава цифра година, осим ако не води у одумирање Срба као народа који говори и пише српски (чему у прилог следи од власти германизована заповест о промени свести).

Али, ако се као живинчад бесловесно не одричемо памћења и свега што нам оно доноси да бисмо се дичили словесношћу и разумевањем слободе као темељног вида постојања, да бисмо се поносили што смо Срби, онда нас овај референдум у Хрватској на велика звона упозорава. После насртаја на ћирилицу, увек је уследило крвопролиће. Да издвојимо само неколико опомињућих чињеница које казују о низом нараштаја непрекиданом трајању воље која би да укине и Србе и њихово писмо.

Почетком ХХ века (1902) у тада и данас провинцијално престоном Загребу под бритким геслом „Сам наш ћесар (Фрањо Јосип) дозволио је да се Власи (Срби) шест дана робе и туку и ником неће бити ништа“, најпре су страдале све ћириличне табле, фирме, излози на продавницама, а онда су високосвесни Хрвати насрнули били на животе Срба.

Нешто култивисанији вид дивљег насртаја на српску ћирилицу, по узору на вредности царске Вијене а у Загребу, имали смо у Велеиздајничком процесу године 1909, где је једна од кључних тачака оптужнице усмерена била против српског језика и српског писма ћирилице. На оптуженичкој клупи нашло се 53 виђенија Србина. По начину како је срочена, како је мисаоно усмерена и правно нациљана, ова оптужба за велеиздају односила се на сав српски народ.

После Гавриловог громогласног видовданског пуцња у Сарајеву, у врх аустријске окупационе силе, прво што је страдало широм целе Босне и Херцеговине, а онда се пренело на остале српске земље под влашћу Беча, биле су ћирилићне табле, натписи, излози… Што је изнедрило шуцкоре, који су у Другом светском рату добили име усташе. (Усташе се само у Хрватској славе као јунаци, док у осталом делу свету, ко за њих зна, схватане су као бестијални и садистички крволоци без премца у свеукупној људској историји.)

Следећи пример јуриша на ћирилицу међу онима који за себе говоре да су Хрвати имамо у првом државотворном потезу Независне државе Хрватске у Другом светском рату. Када се Хрватска установљавала као суверена држава под Антом Павелићем, први закон који је изгласала био је закон о забрани ћирилице. А онда је уследио свеопшти покољ Срба, широм целе тадање државе, која је била „израз повјесних тежњи Хрвата“ – како је то оценио њен први демокрацијски председник Фрањо Туђман, уз чињеницу да је тада на најсуровији начин погубљено преко милион Срба.

ДВА КАМИОНА ЗА РЕФЕРЕНДУМ

За моје разумевање хрватско-српских односа, рат Хрвата против своје земље Југославије и рат за слободну Републику Српску Крајину 1991–1995. почео је хрватским обарањем ћириличне путоказне табле Книн. Тада су већ били почели прогони Срба у већим градовима иако су на снази биле граничне вредности: урбани, култивисанији и питомији, и, с друге стране, рурални, дивљи и реметилачки фактор, Срби. Коначан епилог те епизоде из односа Хрвата и Срба био је прогон Срба из Крајине, што у укупном билансу насртаја на ћирилицу наводи цифри преко 500.000 хиљада опљачканих и протераних Срба са своје земље, из својих кућа и станова.

И данас, иако ћирилице нигде нема у Хрватској, а у Србији се може наћи у траговима, чиме су се Срби цивилизацијски сасвим разголитили до безобличне масе, међу онима који за себе говоре да су Хрвати, ћирилица и даље болно сврдла у свести. У томе им се придружују и многи Срби из Србије. Довољно је само да се прошетате Београдом или ма којим већим градом Србије, па ћете очас посла установити једнодушност са свешћу Хрвата. Исту ту једнодушност са Хрватима можете пронаћи и на киосцима али и у књижарама, где се писмо може видети на изволите. И сада су Хрвати, може се рећи, изашавши у сусрет тим Србима из Србије, организовали референдум о забрани ћирилице.

У обиму она два Крлежина камиона, са Антом Павелићем у једној кабини, а што укупно износи око 600.000 потписаних Хрвата, референдумски је недвосмислено изнесен захтев да се српско писмо ћирилица на најдемокрацијски начин забрани. Што је сасвим у духу демократије у Европској заједници. С обзиром на досадашње понашање власти у Србији, треба очекивати да ће она ћутке, с благонаклоним и немим одобравањем, у то име остати и глува и слепа над оном шаком Срба у Хрватској, зарад летовања на најлепшој обали на свету, зарад добрих трговачких послова, зарад нових радних места, зарад нових извињења… зарад ничим ометаног пута на Запад, у Европску заједницу. Као најновију потврду и јемца тога, на интернету може се пронаћи податак о томе како су војске Србије и Хрватске склопиле савез о заједничком делању на многим војним пољима. А шта ће бити са Србима у Србији или било где другде, ндије питање које може узнемирити власт у Београду. Власт има преча посла – њена брига нису Срби, већ њихов бољи живот (што је опасан симптом шизофреније). Европска заједница чека на нас са својим вредностима.

Нови Стандард