Обележавање 100 година од ослобођења Старе Србије (видео)

Данас, 12.10.2012 године у Косовској Митровици обележена је стогодишњица ослобођења Старе Србије. На скупу су говорили: историчар Владан Томовић, председник НП Отаџбина Игор Војиновић.

У наставку погледајте видео запис са данашњег скупа, као и транскрипт обраћања брата Игора Војиновића и Владана Томовића

Уредништво „Срби на окуп“

{youtube}9jz8yKdaRe4{/youtube}

Обраћање брата Игора Војиновића, историчара и председника Народног покрета „Отаџбина“ из Косовске Митровице, на скупу у Косовској Митровици поводом обележавања 100- годишњице од почетка Балканских ратова и ослобођења Старе и Јужне Србије

Даме и господо, браћо и сестре, помага Бог.

Што рече мој пријатељ и колега из Ибарског Колашина, Владан Томовић, данас су државни органи, и органи науке и просвете, требали да организују нешто што би поменуло макар ослобађање Старе Србије. Али, иако они то нису урадили, ми смо једним скромним средствима, тачније без пара и динара, са мало воље, морала и патриотизма, Светосавља и родољубља, одлучили да ипак то урадимо, иако некима, изгледа, то не одговара. Јер да им одговара, Министарство просвете Републике Србије би направило нешто. Да им одговара, Министарство науке би направило. Да им одговара, постојало би Министарство за Косово и Метохију, које би то достојанствено обиљежило.

Косово и Метохија, Вардарска Македонија, дио Сјеверне Албаније, а изгледа се спрема и Рашкој области, треба да буде поново под окупацијом. Ми имамо једноставан избор- да ли постати ново робље, или се супроставити да се после стотину година од ослобођења Старе Србије, после победоносних јуриша Прве, Друге и Треће Српске Армије, Ибарске војске и Црногорске војске, ми треба да заборавимо ко смо и што смо. Да ли је могуће да нисмо достојни својих предака? Да ли је могуће да смо недостојни својих будућих потомака? Да смо тотално незаинтересовани за сопствену судбину, да смо незаинтересовани за Косово и Метохији, за Вардарску Македонију, за Рашку област? Много је Српске крви проливено у Балканским ратовима, и сувише да би то неко смио да заборави.

Ми се извињавамо што нисмо ово организовали можда мало боље, али боље нисмо могли. Извињава се и господин Мирко Јовић, који због болести није могао доћи.

Јуче је овде одржао једну веома значајну трибину Славенко Терзић, један од најбољих Српских историчара. И њега смо звали да сврати овдје. Нажалост, он је морао одмах да се врати у Београд.

Покушаћемо да видимо да са једном трибином и у Зубином

Потоку обиљежимо 100 година од ослобођења Старе Србије. Покушаћемо са новим билбордима, такође, да обиљежимо 100 година од ослобођења Старе Србије. Направићемо један парастос свим изгинулим Српским јунацима, изгинулим у Балканским ратовима.

Иначе, већ постоје два билборда, која је урадила организација „Срби на окуп“- да се не заборави оно што се десило тачно прије 100 година.

Зато Вас молим: Никад не заборавите оно што су урадили наши претци- ако мислите на будућност. Хвала.

Говор историчара Владана Томовића на Скупу у Косовској Митровици поводом 100-годишњице ослобођења Старе и Јужне Србије

Помаже Бог, браћо и сестре.

Имам велику част да Вас овде поздравим, као историчар, на овом нашем скупу, јер смо се скупили да обележимо 100 година од ослобођења Старе и Јужне Србије, као и да одамо почаст великим Српским јунацима, који су након 523 године успели да реализују Завет предака, да запале Заветну свећу књегиње Милице.

Каква је онда била ситуација, историјске прилике? Укратко- сличне данашњима. Терор над Српским становништвом постао је још већи него у минулим деценијама, а и вековима. Талас ослобођења, који је захватио Србију у току 1866., стигао је 1878. до прага Старе Србије. Нажалост, ту се и зауставио, а онда ће, у наредним годинама до 1912., преко 100 000 Срба бити протерано са територије Косова и Метохије. Рекло би се да ситуација у великој мери личи на данашњу и због још нечег. Србија је имала намеру да настави свој започети план ослобођења, али су се противиле Западне силе. Односно, ни по коју цену нису желеле да дозволе одлазак Турака са Балкана, јер би тиме отвориле пут присуству Русије, јер би тиме ојачала Србија, и омогућен био Руски утицај на Балкану, па је Аустро-Угарска читаво ово време константно звецкала оружјем на Српским границама, и играла на карту неслоге и братске заваде међу Балканским народима.

Пројекат Балканског савеза није био нова идеја, то је идеја коју је развио још велики кнез Михајло Обреновић, али је он и пао као жртва такве политике, јер је засметало великим силама.

А онда на почетку 20. века, коначно, онда када су Балканске државе- две Српске државе, Србија и Црна Гора, увиделе да се, заједно са Бугарском и Грчком, разлике морају превазићи, да се мора повести борба, онда је коначно, међусобним уговорима 1912., конституисан Балкански савез, под патронатом Руског цара Николаја Другог Романова, а са циљем да се Балкан препусти Балканским народима, односно да се ослободи од Турског ропства.

Та 1912. памтиће се, и иначе представља једну од најсветлијих тачака у нововековној историји, јер је коначно ослобођена Стара и Јужна Србија, али како каже наш народ:“ Светац се познаје по Вечерњу.“ Тадашња малена Србија, са 2 922 000 становника, успела је буквално да за једну ноћ мобилише преко 350 000 војника. Тога дана нико није био уморан, нико није био болестан, нико није имао преча посла. Сви су појурили , брат за братом, отац за сином, да узму пушку, и да испуне прадедовски Завет. А каква је била атмосфера најбоље сведочи податак да ће на челу Прве Армије, која ће извести најважнији пробој, бити и командовати нико други него престолонаследник Александар, син краља Петра Првог Карађорђевића.

А Српска војска је за ову прилику имала заиста блиставу команду. Као врховни командат био је њен краљ, Петар Први Карађорђевић. Начелник Генералштаба био је Радомир Путник, који ће због заслуга потом бити унапређен у највишу титулу, у почасно звање војводе, као и друге остале Српске војсковође.

Првом Армијом командовао је престолонаследник Александар Први Карађорђевић. Њему од помоћи ће бити генерал Петар Бојовић.

Другом Армијом је командовао Степа Степановић, док је Трећом, уједно, за нас који овде живимо и преживљујемо нешто слично, најважнијом, командовао генерал Божидар Јанковић. У таквим условима неопходно је било не изазвати бес Аустро- Угарске, која је Србију од Берлинског конгреса притискала и са Севера и са Запада, и морало се водити рачуна да се она не умеша.

Све је почело од тога што је Црна Гора 8. октобра објавила рат. Аустро-Угарска као да је рачунала да ће Балкански савезници доживети неуспех у првим биткама, па се није ни мешала, а онда ће се након тога и остале чланице умешати у ток Балканског рата.

Српска војска је очекивала да ће се одлучујућа битка водити надомак Скопља, на Овчем пољу, међутим, десиће се , и пре но што се очекивало, при временским условима тежим него што је ово данас, по кишовитом времену, по блатњавом терену, надмоћнију турску војску Српска војска ће растурити у парампарчад. Taко ће настати чувена изрека: „ Куманово за Косово.“

Тиме је Косово освећено, а за то време ће Трећа Армија, под вођством Боже Јанковића, извршити продор на територију Косова и Метохије. Истовремено, Српска војска, али из друге државе, из Црне Горе, из оне друге Српске Краљевине, продрла је на територију Рашке области и Метохије, и тако је настало ослобођење. Пред Српском војском бежали су турски војници, али, такође, и шиптарски пашабозлук, који је предњачио у насиљу деценијама. Тако да су редом, корак по корак, Српске армије напредовале, а Српски војници, који су ступили на Свето Косово, падали су на колена љубећи Свету Српску Земљу.

То није било случајно, јер, у претходним, рекао бих, вековима, сваком мушком ново-рођеном детету широм Српске Земље говорило се: „Здраво да си, осветниче Косова.“ Е, видите, управо та генерација наших предака, која је стасала почетком 20. века, биће позвана на домаћи задатак да обави ту Свету Дужност, тај Свети Циљ, да ослободи Стару и Јужну Србију.

Да бих мало појаснио- под појмом Старе Србије подразумева се Рашка област, Косово и Метохија, док појам Јужне Србије односи се на Вардарску Македонију, где је била и највећа Српска жртва, односно 2 дана након Кумановске битке, након 24. октобра, Српска војска, уз величанствен дочек од мештана ушла је у Српски царски град, у Душанов град, Скопље, и наставила даље да гони непријатеља, да би одлучујућу победу однела у новембру, од 16. до 19. новембра 1912. на прилазима Битоља.

Турске јединице су биле разбијене и натеране у панично повлачење. За то време успеха су имали и остали савезници. Грчка је имала успеха, али што се тиче Бугарске, дејствовала је и Друга Армија, која је притекла у помоћ на домаку Једрена, и помогла у тим заједничким акцијама.

Што се тиче…Србија је већ почетком децембра склопила примирје. Наш циљ, који је био пред нама вековима, је заиста био извршен. Две војске, она из Србије и она из Црне Горе, среле су се у Рашкој области, и у Метохији. Коначно, то ће бити признато и Лондонским миром од 30. маја 1913.

Процес ослобађања Српских земаља на Југу био је завршен, а Србија и Црна Гора су успоставиле заједничку границу. До уједињења неће доћи, опет због страха од Аустро-Угарске, али ће тај заклети непријатељ Србији поново успоставити срамне услове и ултиматуме већ наредне 1914. године.

Ово би укратко био преглед тих догађаја и кључних ствари, али ја бих се овде осврнуо и на последице тога рата- шта је , у ствари, тај рат донео.

Србија је дупло увећала своје територије, и Србија је вратила своје границе које је још у Средњем веку успоставио Краљ Милутин, односно Србија више неће имати спорних питања са Грчком. Србија ће бити од Београда до Битоља.

Србија и Црна Гора су успоставиле заједничку границу, и исправљена је вековна неправда према овој колевци Српства, односно, Јужна и Стара Србија су постале саставни део и неотуђиви део Краљевине Србије.

На самом крају, Аустро-Угарска, која и даље звецка оружјем, и која је Србију, односно Српске снаге (војску Србије и Црне Горе), приморала да се повуку, да одступе од Скадра, наредне године ће једва дочекати да објави рат.

А ми би смо могли овде и једну паралелу да направимо са данашњом ситуацијом и са понашањем тих Западних моћника, који опет желе да Србија капитулира и да положи оружије, и да нам поставе нове ултиматуме, који су још срамнији него ови од пре 100 година. Тако, ако бисмо данас гледали из ове перспективе, из овог угла, НЕМА СВЕТЛИЈЕГ ЦИЉА ОД ПОНОВНОГ ОСЛОБАЂАЊА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ, али исто тако, нема ни важнијег догађаја из наше нововековне историје, бар за нас који и даље живимо на овим просторима, од Првог Балканског рата. Зато треба чувати сећање, треба се увек учити на традицији, на Светлим примерима наших предака из 1912.

Њима нека је вечна слава, палим борцима, а таквих је било

22 000. 21 000 војске са инвалидитетом. Црна Гора је имала преко 9 000 погинулих, значи долазимо до тога да је преко 50 000 Српских ратника било избачено из строја потпуно, односно да ми ово требамо чувати, а што је до нас, да бар на овакав начин обележимо.

Мада, ово је требало много боље. Требали су, да кажем… требали су много већи чиниоци, много позванији за ово. Али, шта да радимо…живимо у таквом времену. С наше стране ово да учинимо и да НЕ ЗАБОРАВИМО:

Хвала Вам на пажњи.

Транскрипт урадила мон.Стефанида