Александар Солжењицин: Не живети у лажи!

Некада нисмо смели чак ни шапатом да шушкамо. А сада ево пишемо и читамо Самиздат, а што се тек један другоме, нашавши се у просторији за пушење Научно-истраживачких института, својски изјадамо: какве све лудорије неће извести, куда нас само не вуку! И непотребно космичко хвалисање уз пропадање и сиромаштво куће; и ојачавање удаљених чудноватих режима; и распиривање грађанских ратова; и непромишљено су однеговали Мао Це Тунга (нашим средствима) – и опет нас на њега терају, и мораћемо ићи, не можемо изврдати, и суде кога год хоће, и здраве утерују у малоумне – све „они“, а ми смо немоћни.

Већ нас скоро до дувара дотераше, већ је свеопшта духовна пропаст све нас притисла, и физичка само што није букнула да спали и нас и нашу децу – а ми се као и пре све кукавички смешкамо и бобоњамо:

– А чиме да осујетимо? Немамо снаге. Тако смо безнадежно рашчовечени да ћемо за данашње скромно намештење дати сва начела, душу своју, све напоре наших предака, све могућности за потомке – само да не пореметимо своје јадно битисање. У нама није преостало ни чврстине, ни поноса, ни срчаности. Чак се ни свеопште атомске смрти не бојимо, трећег светског рата се не бојимо (можда ћемо се у пукотини сакрити) – само се бојимо грађанске одважности! Само нам је до тога да се не одвојимо од стада, да не начинимо корак сами – и одједном останемо без белих векни, без гасног бојлера, без пријаве боравка у Москви.

Како су нам тувили на политичким кружоцима, тако је и урасло у нас, удобно живети, читавог века добро: средина, социјални услови, из њих се не може искочити, битак дефинише свест, а какве везе ту имамо ми? Ми ништа не можемо.

А ми можемо – све! – али сами себе лажемо да бисмо себе умирили. Никакви „они“ нису криви за све – већ ми сами, само ми!

Приговориће: али та уистину се ништа не може смислити! Зачепили су нам уста, не слушају нас, не питају. Па како да их приморамо да нас послушају?

Немогуће је разуверити их.

Природно би било извршити њихов реизбор! – али у нашој земљи нема реизбора.
На Западу људи знају за штрајкове, протестне демонстрације – али ми смо исувише утучени, нама је то страшно: како то одједном -одбити да радиш, како то одједном – изаћи на улицу?

Па ипак, други кобни путеви, током последњег века испробани у горкој руској историји – тим пре нису за нас и уистину – не треба! Сада, када су све секире досекле своје, када је све посејано никло – видимо како смо залутали, како су зачађављени они млади, самоуверени, који су мислили да ће терором, крвавим устанком и грађанским ратом земљу учинити праведном и срећном. Не, хвала, очеви просвећености! Јер, сада знамо да се гнусност метода расплођава у гнусност резултата. Наше руке – нека буду чисте!

Онда се круг затворио? И излаза – стварно нема? И преостаје нам само да пасивно чекамо: можда се нешто и сâмо деси?

Али никада се оно неће сâмо одлепити, ако га сви ми свих дана будемо признавали, славили и јачали, ако не одбацимо макар његову најосетљивију тачку.

А то је – лаж.

Када насиље нахрупљује у миран људски живот – лице му пламти од самоуверености, оно и на застави носи, и виче: „Ја сам Насиље! Разилази се, размакни се – сатрћу!“ Али насиље брзо стари, која година – и оно више нема самопоуздања и, да би се одржало, да би долично изгледало – неизоставно за савезника позива Лаж. Јер: насиље се нема чиме прикрити осим лажи, а лаж се може одржати само насиљем. И насиље не ставља сваког дана нити на свако раме своју тешку шапу: оно од нас захтева само покорност лажи, свакодневно учешће у лажи – и у томе је сва поданичка верност.

И управо ту лежи најпростији, најдоступнији кључ за наше ослобођење, који пренебрегавамо: лично неучествовање у лажи! Па нека је лаж све покрила, нека лаж свиме влада, али у оном најмањем се ускопистимо: нека не влада кроз мене!

И то – прорез у тобожњем прстену наше пасивности! – и јесте оно најлакше за нас и најразорније за лаж. Јер када се људи одврате од лажи – она напросто престаје да постоји. Она као и зараза може постојати само на људима.

Не одазивамо се, нисмо дозрели да идемо на тргове и громогласимо истину, искажемо оно што мислимо – и не треба, то је страшно. Али макар одбијајмо да говоримо оно што не мислимо!

Управо то и јесте наш пут, најлакши и најдоступнији за наш проклијали органски кукавичлук, знатно лакши од (страшно је изговорити) Гандијеве грађанске непослушности.

Наш пут: ни у чему свесно не подржавати лаж! Спознавши где је граница лажи (свако је још различито види) -да узмакнемо од те гангренске границе! Да не прилепљујемо мртве кошчице и крљушти Идеологији, да не крпимо труле дроњке – и бићемо запањени како ће брзо и беспомоћно лаж отпасти, и оно што треба да је голо – то ће се пред светом појавити голо.

Дакле, због наше бојажљивости нека свако изабере: да ли ће остати свестан слуга лажи (о, дабоме, не из склоности, него да прехрани породицу, да васпита децу у духу лажи!), или му је већ време да то стресе и остане частан човек, достојан поштовања и деце своје и савременика. И од овог дана он:

– убудуће неће написати, неће потписати, неће одштампати ма на који начин нити једну фразу која по његовом мишљењу изврће истину;

– такву фразу ни у личном разговору, ни многољудно неће изрећи ни у своје име, ни са цедуљице, ни у улози агитатора, учитеља, васпитача, ни у позоришној улози;

– сликарски, вајарски, фотографски, технички, музички неће приказати, неће пропратити, неће пренети нити једну лажну мисао, нити једно извртање истине, које уочи;

– неће навести ни усмено ни писмено нити један „руководећи“ цитат да би угодио, за сваки случај, ради успеха свог рада, ако цитирану мисао у потпуности не дели или ако она управо ту не спада;

– неће се приволети да оде на демонстрацију или митинг, ако је то против његове жеље и воље; неће узети у руке, неће подићи транспарент, паролу коју у потпуности не дели;

– неће подићи руку да гласа за предлог са којим искрено не саосећа, неће гласати ни јавно ни тајно за онога кога сматра недостојним или сумњивим;

– неће дати да га утерају на састанак где се очекује принудно, изопачено разматрање питања;

– сместа ће напустити седницу, састанак, предавање, представу, приказивање филма, чим од говорника чује лаж, идеолошку којештарију или бестидну пропаганду;

– неће се претплатити нити ће у продаји купити оне новине или часопис где се информације изврћу, најбитније чињенице скривају.

Наравно да нисмо побројали сва могућа и неопходна избегавања лажи. Али онај ко почне да се чисти – очишћеним погледом ће лако разазнати и друге случајеве.

Да, у прво време ће испасти грбаво. Неко ће привремено остати без посла. Младима који желе да живе поштено, то ће у почетку отежати њихов млад живот: та и градиво које одговарају набијено је лажима, треба одабирати. Али ни за кога ко хоће да буде поштен, ту нема извлачења: ниједног дана нико од нас чак ни у најмање опасним техничким наукама неће избећи макар један од наведених корака – према истини или према лажи; према духовној независности или духовном улагивању. И онај коме узмањка смелости чак и за одбрану сопствене душе – нека се не поноси својим напредним погледима, нека се не размеће тиме што је академик или народни уметник, заслужни посленик или генерал – него нек каже себи: марва сам и кукавица, само да ми је сито и топло.

Чак ни тај пут – најумеренији од свих путева отпора – неће бити лак за оне међу нама који су се уседели. Али колико је само лакши од самоспаљивања или чак гладовања: пламен неће захватити твоје тело, очи ти неће прснути од јаре, и макар црни хлеб са чистом водом увек ће се за твоју породицу наћи.

Велики народ Европе који смо издали, који смо обманули – Чехословаци – није ваљда да нам није показао како чак и против тенкова истрајавају незаштићене груди, ако је у њима достојно срце?

То ће бити тежак пут? – али најлакши могући. Тежак избор за тело – али једини за душу. Тежак пут – али код нас већ има људи, чак на десетине њих, који годинама издржавају све ове тачке, живе у складу с истином.

Дакле: нећемо први кренути тим путем, већ ћемо се прикључити! Тим ће лакши и тим краћи свима нама тај пут испасти, што сложније, што гушће кренемо њиме! Буде ли нас на хиљаде – и неће постићи да било коме ишта учине. Буде ли нас на десетине хиљада – и нећемо препознати нашу земљу!

Ако се пак препаднемо, онда доста више јадања како нам неко не дâ да дишемо – то ми сами себи не дамо! Сагнимо се још, причекајмо, а наша браћа биолози ће помоћи да се убрза читање наших мисли и преправљање наших гена.

Ако се и у томе препаднемо, онда смо – сасвим безвредни, и на нас се односи Пушкинов презир:

Шта вреди стаду дар слободе?

У наследству се њему воде

Тек јарам, звончићи и бич.

12. фебруара 1974.
С руског превела Сава Росић

(из књиге СОЛЖЕЊИЦИН: НЕ ЖИВЕТИ У ЛАЖИ! Издавач: Catena Mundi)

СРБски ФБРепортер