Беседа архим. Николаја у 17-тој недељи по духовдану (аудио)
У недељи 17-toj по духовдану, у манастиру Светог Николаја у Лозници, архим. Николај беседио је на јеванђеље о истрајности у вери и молитви.
У наставку послушајте аудио запис беседе архимандрита Николаја као и транскрипт беседе
Уредништво „Срби на окуп“
Беседа арх.Николаја на Св.Литургији 17.-е недеље по Духовима
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Говорили су Свети Оци Цркве да је молитва „дисање Духа“, дисање душе, и да се треба молити колико и дишемо, колико ваздуха узимамо, толико треба да се и молимо. Молитва је дар. Молитва је благодатни дар Божији, и стиче се веома тешко, са великим трудом и кроз многе дане. Кроз многе године треба да се трудимо да би задобили молитву. Ово кад стојимо пред иконом,или читамо молитве из молитвеника, или изговарамо, зато што их знамо, то још није молитва. То је само труд да подстакнемо појаву праве молитве, да остваримо молитвени дух у себи, да цело биће и срце своје и душу своју усмеримо ка Богу. Да од телесних постанемо духовни. Велики је то напор, као што је велики напор када се рађа човек телесно, из утробе мајке своје. Мајка, рађајући дете, осећа велику муку и велики бол, али, каже се тамо, кад роди, онда заборави, јер се роди и дође човек на свет, и она се радује. Тако и овде, Света Црква Божија, Свети Оци Цркве, Свето Јеванђеље, уче нас како да живимо овде на Земљи, како да угодимо Богу, како да се покоримо Светој Вољи Божијој, како да сачувамо Свете Заповести Божије, како да се сачувамо од многобрижности, од расејаности, од отуђености,од огреховљености, од свих порока, и свих зала и грехова који нас могу снаћи овде у телу, док је душа на Земљи, овде у телу, док живимо овде на Земљи. Велика је мука то, и велики је напор то, и ретко ко да у овом времену труди се на томе. Ако неко и прочита негде молитвице мало дуже или краће, појављује се сујета, појављује се гордост. Човек почиње високо да мисли о себи, ту је главни проблем. Ту је главни проблем.
А, додуше, а и они који се ништа не труде и не моле, они се још више горде, и то је још већи проблем. То је страшан проблем. Треба га решити.Треба много зноја пролити.
Један од Светитеља Божијих, када су га питали, а био је монах, дуго година у пустињи провео, када су га питали: „Оче, шта си то највеће нашао у пустињи, у монаштву, у молитви, у одрицању од овог света? Шта си то тамо, у пустињи, највише нашао?“
А он рече, каже: „Да увек осуђујем и прекоревам самога себе.“ Они поново упиташе, а он рече: „Да, да, самоукоревање је најсигурнији пут ка стицању смирења, ка стицању и осталих духовних дарова. Смирење није само унижавање. Смиравање је скрушеност срца, највећи дар Божији, темељ нашег духовнога бића. То је највећи дар- да стално сами себе укоревамо, и онда ћемо бити спремни када нас други укоревају. Да ми сви знамо, да имамо знање о себи да смо једна само мрља на овом Божијем свету, да смо грешни, да смо једноставно…једноставно, онако како је рекао Свети пророк Давид. „Баш је ништа сваки човек жив“, рекао је Свети пророк Давид, а сви знамо какве је подвиге учинио у молитви, у покајању, уопште, кажем, у управљању Царством, једним народом.
Треба много да пазимо. Читамо свакодневно књиге. До нашег слуха допиру те речи, и до нашег слуха допрле су речи Светог Јеванђеља данас. Велика поука о молитви, о истрајности у молитви, о скрушености духа, о побеђењу сујете, згаженој у прашину, о умртвљеној до крајњих граница, колико човек може умртвити сујету. Данас, пример такве молитвености, такве скрушености, дао нам је Господ у примеру једне жене незнабошкиње, која је била из идолопоклоничкога народа, из незнабожачког народа, жена Хананејка. И каже, када Господ оде у крајеве Тирске и Сидонске, изађе пред Њега жена Хананејка и повика: „Помилуј ме, Господе, Сине Давидов, јер кћер моју веома мучи ђаво“. Али, каже се тамо, Он не одговори ни реч. Апостоли се сажалише, па приђоше Господу, па казаше, онако скрушено и смирено: „ Господе, отпусти је, јер виче за нама.“ А Он каже: „Ја Сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева.“Значи-Ја само Сам послан да спасавам, да проповедам и да спасавам Израелски народ, Јудејски народ. А она истрча пред Њега, и поклони Му се и повика: „Господе, помози ми!“ Ето праве молитве! У две речи. „Господе, помози ми!“
Цео дан треба да понављамо, и док све послове друге обављамо, треба све да чинимо тако као у славу Божију, и као пред Господом, као пред Лицем Божијим. Са страхом Божијим треба да живимо.
„Господе, помози ми!“ Силна молитва.
Она прва молитва је била: „Помилуј ме, Господе, Сине Давидов, помилуј ме!“ Молим Те, учини ми добро, исцели кћер моју. Њу веома мучи ђаво.
Али, и мајка ту страда, можда и много више него кћерка. Ћерка је избезумљена. Она не зна ни кад је дан, ни кад је ноћ. Њу је опсео зли дух, ушао у њу, али она није свесна многих ствари.
Много више пати мајка њена за дететом својим, за породом својим, и тражи и вапије, са мало речи, са пуним срцем, са згаженом и побеђеном сујетом, са скрушеним срцем, са смирењем, са самоунижењем, вапије ка Богу.
Тако и ми треба да вапијемо Богу ако мислимо да нас чује, ако мислимо да нас услиши, ако желимо да нас помилује, да нам опрости, тако треба да чинимо.
Али, кад она каже, кад она повика:“ Господе, помози ми!“, Он је рекао да је послан само изгубљеним овцама дома Израиљева, са она рече: „Да, Господе“, А Он онда рече:“ Није добро узети хлеб са трпезе и бацити псима“. Чуо је реч, само наизглед, али за смирену душу то ништа не значи. Она ништа не осети, никакву увреду ни повреду у своме духу, него и даље каже: „Да, Господе, али и пси се хране од мрва које падају са трпезе господара њихових“ Још се више смири и признаде да припада народу који су Јевреји називали псима. Али стварно, и тај народ тамо, „ у тами и сенци смрти“, помраченога ума и окамењеног срца, служили су идолима, служили су страстима и сластима и похотама овога света, и за сваку страст, и за сваку прљавштину, имали су идола коме су се клањали, и кога су називали“богом“.
О, каква срамота! О, какво унижење за људски род! Незнабожачки народ у тами и сенци смрти. Она припада том народу. Јевреји га називају псима. Она се смирава и каже: „ Да, Господе, али по неку мрвицу баци и нама.“
Господ онда повика: „О, жено, велика је вера твоја. Нека ти буде како хоћеш, како желиш!“ И, каже се тамо: „И оздрави кћи њена од онога часа.“ Како не би оздравила кад је мајка вапила, вапила ка Богу, и Бог је чуо и услишио молитву.
И ми тако треба да чинимо, да живимо у овоме свету као да нас нема, као да не постојимо, да у смирености пред Богом, и у скрушењу срца свога, и радећи у зноју лица свога, да једемо хлеб свој и да гледамо на своје грехе, да упознамо себе и своју огреховљеност. И не само да знамо то и да упознамо то, него и да се боримо против огреховљености. Живећи у Цркви Божијој и користећи и употребљавајући све оно што нам Господ нуди у Цркви Божијој кроз Свете Тајне да стичемо свете врлине, и да можемо, кад завапимо ка Богу, да Га дозовемо, и да нас чује, и да у сваком тренутку говоримо: „Господе, помилуј! Господе, спаси! Господе, помози нам!“ И помоћи ће нам…И помоћи ће нам, Господ Исус Христос, Син Божији, заједно са Својим Оцем, и Пресветим Духом. Помоћи ће нам Пресвета Једносуштна Тројица, Отац и Син и Свети Дух, Кога треба да славимо кроза сву Вечност и у све векове, Амин!
Бог Вас благословио , и свако добро даровао.
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
