УНХЦР: Дискриминација Срба у Хрватској није прогон?

Удружење Документа, осијечки Центар за мир, ненасиље и људска права и Грађански одбор за људска права упозорили су ових дана, у свом годишњем извештају о ситуацији у вези с процесуирањем ратних злочина, да је у години у којој је Хрватска постала чланица Европске уније заустављен процес помирења и да је међунационалне односе пореметило отворено исказивање нетрпељивости према српској мањини. Они су констатовали да је у 2013. години било помака, али да су остали неистражени злочини, посебно у Вуковарско-сремској, Осијечко-барањској и Сисачко-мославачкој жупанији.

Како је објаснила представница Удружења Документа Весна Тершелич, неистражени су, примера ради, злочини над српским цивилима у Вуковару, иако се дуго води истрага. Оптужница, међутим, још није подигнута. Она је, како преноси Хина, такође упозорила да још нико није правоснажно осуђен за злочине током операције „Олуја”.

Из суседне Хрватске стигла је и вест да је Штаб за одбрану хрватског Вуковара позвао на бојкот трговина и услужних радњи у власништву вуковарских Срба, што је неколико хрватских удружења која су позвала хрватску владу да осуди тај чин Штаба назвало „ревитализацијом фашизма”. Штаб је, подсетимо, прикупио и више од 600.000 потписа за организовање „референдума о ћирилици”, на којем би требало да се изгласа иницијатива да националне мањине имају право на употребу свог језика тек када у некој средини чине половину становништва. Према садашњем Уставу Хрватске, право на свој језик имају мањине које чине 33 одсто становништва у неком месту.

И поред оваквог расположења према српској мањини, УНХЦР је, позивајући се на Конвенцију о статусу избеглица из 1951. године, која предвиђа да „избеглички статус престаје онда када настану трајне и суштинске промене у земљи порекла и када више не постоје околности које су довеле до расељавања”, донео препоруку по којој се Србима избеглим из Хрватске укида избеглички статус.

Појашњавајући за „Политику” чиме се УНХЦР руководио при доношењу одлуке, Мелита Шуњић, портпарол бриселске канцеларије ове организације, каже да се избеглички статус додељује људима који су у опасности од прогона.

„Дискриминација може и даље постојати, она се мора спречавати и нешто чинити по том питању, али дискриминација није прогон, не захтева међународну заштиту. То је код нас стандардна процедура. Прошле године смо предложили укидање избегличког статуса за људе који су избегли из Руанде пре двадесет година. Сматрамо да не постоје више разлози због којих су људи побегли из Хрватске, односно да се променила ситуација у земљи порекла”, каже Шуњић.

На питање како то да се није узимала у обзир најновија ситуација у Хрватској, у којој се поново ствара антисрпско расположење, она каже да се „наравно и такве ствари узимају у обзир”.

„Међутим, вратило се 133.000 Срба, значи да није немогуће вратити се. Знамо да има потешкоћа, али се не сме једна таква одлука гледати изоловано. Рок за укидање избегличког статуса тим људима у оним земљама у које су побегли остављен је до краја 2017. године. У исто време одвија се процес тражења решења у региону где учествују све државе региона. Такође, спроводи се и регионални стамбени програм. Не може се унедоглед имати статус избеглице”, сматра Шуњић.

Против овакве одлуке већ су се изјаснили и Српско национално веће, које предводи Милорад Пуповац, као и Коалиција удружења избеглица, на челу с Миодрагом Линтом. Они су упутили писма УНХЦР-у, критикујући овакву одлуку и наводећи аргументе против ње. У писму које је потписао Линта, а које је послато Високом Комесаријату УН-а за избеглице, упозорава се да Срби избегли из Хрватске ни после 19 година не могу да остваре основна људска права.

„Више од 40.000 избеглица није повратило своје станарско право, односно Хрватска им не враћа њихове станове у којима су живели до почетка рата, чиме је спречила повратак становништва које је живело у градовима, није обновљено више од 10.000 срушених српских кућа по хрватским градовима где није било рата и више од 8.000 кућа на подручјима захваћеним ратом. Хрватска је одузела и више од 800.000 катастарских честица пољопривредног земљишта избеглим Србима и они немају од чега да живе као повратници. Такође, нису поништени ни уговори о размени кућа који су за време рата склопљени под притиском, док је после рата много кућа откупила хрватска државна агенција за промет некретнина.”

Према речима Милорада Пуповца, „нажалост”, нису наступиле толике промене које наводи УНХЦР. Он подсећа да је СНВ у фебруару упутио писмо УНХЦР-у, у којем му то јасно ставља до знања.

„И поново ћемо то урадити, због тога што је у протекле две године дошло до слабљења интереса хрватске државе за повратак избеглица, што се види у смањивању финансијских средстава и нерешавању избегличких питања, као што су обнова кућа и стамбено збрињавање и запостављање развоја повратничких средина. Зато сматрамо да УНХЦР крајем године треба да размотри оправданост своје одлуке и да откаже њену реализацију до оног момента док ствари не буду такве да се може рећи да је време да се то поглавље заврши”, објашњава Пуповац за „Политику”, додајући да, уз све то, поновно ширење етничке мржње и позивање на дискриминацију Срба свакако нису добре претпоставке за повратак.

Истиче и да без обзира на то колико се влада трудила да води позитивну политику према мањинама, ипак све то оставља лоше последице. Посебно, зато што је влада спречена да спроводи позитивну политику према мањинама. На питање ко спречава владу да се тако понаша, Пуповац одговара да „постоје људи који су јачи од закона, јавност и политичке странке које имају више разумевања за оне који крше закон него за владу која примењује законе”.

Своју забринутост због статуса националних мањина у Хрватској прошле године су, да подсетимо, изразила и 73 посланика Европског парламента, углавном из редова социјалдемократа, либерала и зелених, као и четворо чланова конзервативне Европске народне странке.

„Друштва се цене по томе како се понашају према малима и слабима, а Хрватска је, све до сада, била добар пример земље која штити мањине. Делом је због тога и постала 28. чланица Европске уније”, каже се у писму европских парламентараца.

Из Загреба су, пак, пре два дана поручили да ће Хрватска „до краја извршити све оно што је везано за обнову и завршетак повратка избеглица” без обзира на то што јој је признат статус земље која више нема избегличку кризу. Премијер Зоран Милановић је рекао како је питање повратка избеглих више од обавезе, „нешто што је вредно и добро, чак и кад обавеза не би била формална, једнако важно као уређивање статуса националних мањина и мањинских група”. Проблем је, међутим, што је обећања хрватских званичника било и свих протеклих година, а многа питања ипак су остала нерешена.