СЕЈАЧИ ПРОКЛЕТСТВА или РАНА ЗВАНА СЕНТАНДРЕJА

(Из дневника Грешног Милоја, 26. август 2012.)

Ведар летњи дан над овчарском гором трепери лепотом боја које увиру у плаветнило небеског свода протканог златним зрацима излазећег сунца. Уз серпентину која води навише ка небу и белом шатору игуманије Јелене и њених сестара успиње се непрегледна колона народа и аутомобила.

Свету Литургију на Вазнесењском брду служи владика Артемије. Из грла и из срца више стотина верника хоре се Одговарања. Јече брда у славу Господњу. На лицима мати Јелене и њених сестара сија радост. У неким тренуцима нам се подиже коса на глави. Осећај снаге који дамара из срца светосавских чеда баца у ништавну сенку ону голу „алозијевску“ силу преко стотину свештеника који су уз асистенцију читавог кордона полиције извршили злокобни налог свог првосвештеника, изагнавши народ и монахиње из манастира Вазнесење у срамној вазнесењској ноћи, о Спасовдану.

Светој чаши приђе много верника.

По завршеној Литургији владика Артемије лагано, достојанствено корача кроз огроман шпалир народа. Жене, деца, људи се тискају, ко пчеле око матице, целивајући му десницу, патерицу, рукаве, левицу… Ко шта стигне.

Господе, помислих, какав ли је осећај онијех јадника што их од деце светосавске штите телохранитељи и полиција?

Трпеза љубави. Као што каже народ, код домаћина на глас, код сиромаха на част.

Кад владика крете прашњавом серпентином наниже поред манастира Вазнесење, ка магистрали, беше призор за памћење: на ивици заравни народ се начичкао као јато птица кад падне на дрворед, и сви машу благочестивом старцу. Три звона одјекују гором у славу Господњу.

Доле, у отетом манастиру, се, као на длану, види тужно празна порта и пусто манастирско гробље.

Народ се за тренутак сабра око Богдана гуслара, а он срцем и гуслама проломи тишину. Кад заврши узвикну му један старац: „Алал ти вера, јуначе! Како ти се зове, на љепоту та пјеванија пјевала ти мајка?“

-Нисам јој, вели Богдан, још нађено име. Тражим кума.

Неко из народа добаци: Пошто је мати Јелена прва после рашко-призренских монаха рекла „не“ екуменистичкој издаји првосвештеника и побунила се против папољубивих кабадахија, предлажем да се песма зове Почетак буне против кабадахија.

Предлог наиђе на одобравање.

***

Одлучих да са Надом поново одем на гроб оца Саве.

– Да те не ухапсе опет? – вели Нада.

Реко’, свак свој посао. Па ком додија. Јер, најзад ће се збити по оној Господњој: Сви који се маше за нож, од ножа ће погинути. Дакле, не по неко, него сви(!) који говоре, мисле и творе аргументима снаге и насиља, уместо снагом аргумената.

Одосмо. Овог пута ме не ухапсише. Можда су дознали да гробље није њина прћија но јавно добро. Можда ће једног дана схватити и да цркве и манастире, које подигоше оци наши, они нису добили у мираз од папе кад су се верили (прстеновали) с њиме, да би тамо призивали хочеваре и њима по духу подобне, а забрањивали деци светосавској да тамо приступају… Можда.

Док попалисмо свеће, сабра се много народа који се враћаше одозго испод шатре. Шапат молитвени, сузе у очима, титрање пламичака са воштаница као да се сливају у вапај: Оче Саво, помози нам да се одржимо на стази богопознања којом си нас водио!

Кад изађосмо испред капије манастира приђе ми старац Миленко: Бре Милоје, кад год дођем тамо у ту твоју фирму, ти у Београду. А био сам рад да прозборимо коју. Еве, матор сам чоек, време је д-идем навише, ал ће ми остати крњо што с тобом не сједох, да прозборимо коју.

-Ајмо чика Миленко, сад. Да пијемо кафу и да зборимо.

Одосмо. Придружи нам се и пензионер Перо.

***

-Шта ли мисле ове усијане главе што збуњују овај весели народ овим новотаријама – вели Миленко.

– Не мисле ништа, каже Перо. Они су од мишљења оперисани. Они имају задатак да упропасте оно што ни Турци за 500, ни Хитлер за 4, ни комунисти за 50 година нису успели да учине.

– Па, да ли виде они да им народ окреће леђа? Зар су ћорави? Данас им у манастиру није било неколико људи, на прсте једне руке мого би да их избројиш. А горе под шатором, и око владике Артемија, сила света. Да их бројиш летњи дан до подне – опет ће Миленко.

Рекох: Па, чика Миленко, зар није казано да ће дворци неправеднијех опустети а колибе праведника процветати?

– Баш тако, сложи се Перо. Данас и ко је без очију могао је да види оживотворење тих пророчких речи.

– Па добро људи, али куд ће нас то одвести? – забринуто ће Миленко.

– Одвешће нас у рај – каже Перо. Шала на страну, вели, али ово њино безакоње ће стварно донети велику духовну корист овом народу. То нас гони на ревност. То нас приближује Богу. То нас освешћује. Јер се човек и народ у кризи и муци кале. Виђесте ли људи у Лозници нолики народ на Младог Николу? Још беше радни дан. Па оно је невероватно. Па на Видовдан у Барајеву. Па на Преображење у Леушићима. Па на Велику Госпојину у Љуљацима. Па сад на вазнесењском брду…

– Није то вазнесењско брдо, него вазнесењско небо – упаде Миленко. Људи, стварно кад одоздо, са гроба оца Саве погледнеш навише, видиш небо и звона испред оног шатора код мати Јелене.

– И тако свугде. Сад више људи има у катакомби у Бачкој, него код оног бискупа. Па доле у Нишу. Па на Златибору. Па сам био у Белој Паланци. Био си и ти Милоје, у Ремезијани. Видео си колко људи.

-То им је одговор народа на неправду према владици Артемију, мати Јелени…

-Право си реко, Миленко, настави Перо. Ја сам цео радни век провео бавећи се озбиљним правним пословима, применом закона. Ал’ ово што су урадили владика, попови и полиција мати Јелени истеравши их силом из њиховог стана, без суда и пресуде – то ће ући у историју силеџијства и безакоња. То ће бити велика тамна мрља и велика мука наших првосвештеника али и брука полиције која им је пружала подршку у злочину, уместо обрнуто: да штити уставно-правно начело о неповредивости стана. То показује како су они кратковиди. Народ је данас на њихов гест изрекао свој суд: ово је била Света Литургија, али и својеврсни плебисцит. Да, да браћо, ово је био плебисцит! Ти Милоје имаш обичај да кажеш: Ко се с народом суди тај парницу губи. Данас су силеџије, заиста, парницу сагубиле.

– Ма све то јест’, опет ће Миленко, ал’ мени није јасно шта су они смислили. Патријарх каже да је екумениста. Он, значи, јавно исповеди јерес. Овај други Иринеј се хвали папиним прстеном и папиним напрсним крстом. Брука и срамота. Па онда Иринеји, у дуету, са доскорашњим председником државе пале свеће по јеврејским збориштима. Вамо, опет, Хризостом руши гробље, руши иконостас, руши богослужбени поредак. Ево ти, сад су увели новотарије и у Ариљу. Од наке љепоте и наке слоге направише пећину разбојничку. Шта ће они да направе од наше Цркве? Оћу, Милоје, да ми кажеш, нако поштено, без ич увијања.

-Мој чика Миленко, ти хоћеш да ти онај мрав што хоће да умре на путу за Јерусалим каже поштено о нечијим непоштеним намерама. Њиховим, или од силника задатим им злоделима. То је прекрупан задатак за мене. Најпре, ја мислим, да од тог њиног посла нема ништа, јер у народу има квасца и он нараста из дана у дан. Биће Србљи кано што су били, верујем. Даће Бог да се обдржимо док не прођу ови, јер свима нама, па и њима, су и длаке на глави избројане.

А може бити да ће и они видети шта су учинили па се вратити збуњеном и узнемиреном стаду, које су распудили. А распудише га ко свесно ко несвесно. Ко из властољубља и похлепе, а ко зато што га ђаво навуче на танак лед. Ко зато што је уцењен… А неки су морали извршити задатак који им је постављен кад су дошли на власт. Њихова митра је имала ту цену. И они, веселници, је исплаћују. Полако, на рате.

Знате, народ хоће да буде послушан епископима попут Његоша који каза (кад су тражили да устане, из кочије, јер наилази папа).: „ Божја ти вјера, ја не хоћу срамотити оно мало црногорска народа . Нека иде папа својим путем, нека слази с кола ко му је до сада слазио, а владика црногорски заиста неће“.

Али, нису сви епископи тог духа. Има епископа на чију главу је залутала митра. Они калкулишу. Они тргују вером. Посматрао сам неке од тих јадника. Гле, оде шеф ове наше ојађене земље и Ватикан и позове папу у Србију. И шта раде неки наши епископи: утркују се да припреме долазак тог јеретика у Ниш, тепају му „свети отац“, иду те пузе по Загребу понижавајући нас, примају похвале за „заслуге“ екуменистичке издаје, слепују и клече по њиним катедралама… Брукају се и понижавају нас до бола. До суза. Или, оде шеф државе у јеврејску синагогу и тури на главу јеврејску капицу (на шајкачу се, наравно, гади), а они, јадничци, брже боље пале свећице са онима који Христа не признају за Бога и који имају исту веру као њихови преци који пљуваше, шибаше, распеше Господа…

-Ти људи немају више православног духа, упаде Перо.

-Такви су заиста више за сажаљење, него за осуду. Сад упореди Његоша као владику са достојанством и ове јадничке што пузе пред папом, иду му на поклоњење, па чак примају од њега кардиналско прсрење и савијају вратове и кичме да им папа окачи своје напрсне крстове. Шта нам остаје сем да се овом првом дивимо, да га поштујемо и славимо, а да ове друге жалимо и плачемо над њином црном и тешком судбином, над њином несрећом и падом. Падом до ништавила. И да се Богу молимо да се, јадници, отргну из канџи зла, да се усправе, да се врате роду, својој дужности, својој мисији. Да се врате себи.

– То је тачно, вели Перо. Они мене подсећају на оног дечака о коме је говорио старац Силуан. Каже: изгледао је као анђелче. Био је, вели, смирен, поштен и кротак… Али кад је поодрастао, одао се рђавом животу и изгубио је благодат Божју.. Почео је да личи и на човека и на беса и на звер и на разбојника. Исто тако старац је говорио о једној лепој девојци, коју је касније грех толико унаказио, да ју је било мучно и погледати. Тако се и народ наш гади кад погледа ове унакажене, понижене, папољубиве, вероломиве митроносце.

-Ал’, нестрпљиво ће Миленко, ако би се ове њине лудорије наставиле, а народ ћуто, шта би онда они направили од наше Цркве?

-Па, рекох, чика Миленко, направили би вероватно другу Сентандреју. Ал неће то дати Бог. А не да ни народ Божји, као што видиш.

– Како мислиш другу Сентандреју? Шта ти то значи?

-Можда нисам нашао најадекватније поређење али недавно сам, са Надом, био на поклоничком путовању у Сентандреју. И утисци које отуд носим притискају ме данима.

– Никад нисам био тамо. Опричај ми то да би појмио шта си шћео да нам речеш.

-Сентандреја је једна наша велика рана и голема туга наша. И ту рану, ту тугу, крију од нас. Треба отићи и уверити се. Кад бих имао времена роман бих могао написати о тој рани српској, о тој рани од које крвари душа.

– Говори, кумим те Богом – издаје стрпљење Миленка.

-Давне, 1866. године Јаша Игњатовић рече „ Сентандреја била је негда фарос, светилник српства…“

У сред Сентандреје и данас стоји мермерни крст Српског трговачког друштва из 1763, као тапија овог прелепог барокног градића. Ова барокна Сентандреја је настала у XVIII веку. Краси је 7 предивних цркава, које стоје као сведочанство свести Србаља о њиховом историјском битисању. Кренули су Србљи за патријархом Арсенијем, пред најездом зла 1688. године и након 2 године, зауставили се и остали у једној пустињи крај Дунава. У будућој Сентандреји. Најпре подигоше кућерке и 7 цркава-брвнара. Касније ће на месту кућерака нићи прелепе варошке куће, а уместо 7 брвнара у којима се чувала вера православна заједно са кивотом светог кнеза Лазара, за 7 деценија ће нићи 7 велелепних барокних храмова. Кад су се Србљи населили царевим обећањем и тзв. „ Привилегијом“, почела се распламсавати мржња кардинала према православнима и (гле чуда!) апетити за унијаћењем расту. Зато је патријарх наложио да се одмах дигну цркве брвнаре као православне богомоље.

Е, сад обратите пажњу: 1696. године, према попису, у Сентандреји је било скоро 1000 старешина домаћинстава, тачније 989. Тада је просечно у породици бивало 6-7 чланова. Није тешко израчунати да је тада у Сентандреји живело између шест и седам хиљада Срба, иако тај попис није обухватао свештенство и монаштво.

Како је време пролазило Срби ће се наћи између наковања и чекића: са једне стране апетити за унијаћење расту, а са друге стране, долази невоља од епископа Василија Димитријевића на кога Сентандрејци упућују жалбу Сабору у Сремским Карловцима, јер су се свештеници осилили, утврдили тарифе, глобе народ…

– Ко ови поједини данас, упаде Миленко. Извини, прекидох те. Шта би са жалбом?

-Ништа. Митрополит Мојсије 1730-те врати одговор округло па на ћоше.

– Ови данас потуре полицију да брани да се петиција преда Сабору са 15.000 потписа, а камоли да одговоре, упаде Перо. Они неће да чују вапаје народа, нити да о њима расправљају. А камоли да још одговоре. Они се, како ти, Милоје једном рече, гаде на народ. Ово безакоње је невиђено, мржња кардинала према Србима из тог времена је мања од мржње Иринеја Буловића, Амфилохија и њихових полтрона према владици Артемију и његовом монаштву.

– И шта би даље? – нестрпљиво ће Миленко.

-Ништа. 1744. године на Сабору у Сремским Карловцима су народни представници упозорили Сабор на неправде епископа и свештенства.

– И шта би онда? – опет ће Миленко.

-Опет ништа. Срби су, да зло буде веће, били принуђени да се жале на своје епископе царској администрацији. Дакле, онима који нису њихове вере. То је наравно римокатоличким прелатима ишло на руку. Тако се државна власт почне петљати у унутрашње ствари Православне цркве.

– Исто ко данас. Уместо полиција да штити Устав, Закон… она потпомаже безакоње у Цркви. Штити упропаститеље Цркве.

– Стани бре Миленко, умеша се Перо, да човек изнесе чињенице. Ја ове ствари стварно нисам знао. Мада се зна да риба увек од главе смрди.

-Ето тако. Најружније и најтужније је то што су епископи утврђивали свој ауторитет и своју власт уз непримерно понашање и што је несагласје архијереја са народом оставило љуте и неизлечиве ране.

Ето, мој драги чика Миленко, како је посејана зла семенка у Сентандреји! Семенка зла или семенка проклетства!!! Зато владика Николај каже у Рату и Библији: Да неваљалство и безакоње старешина народних навлачи проклетство на сав народ.

– Па зар ови наши, вајни епископи не знају то? – пита Миленко.

– Вероватно не знају. А можда и знају како ствар треба упропастити, па само преписују рецепт својих древних колега – упропаститеља, одговори му Перо.

– Деде Милоје, дијете и брате, опричај нам даље шта виђе тамо.

-Нажалост сад више нема ту шта да се каже. Све је казано.

Јаша Игњатовић 1854. тугује, говорећи „Цркве, те све празније бивају… још два, три порода (генерације) па ће сасвим празне бити…“

– Боже сачувај, ко весело Вазнесење Хризостомово и Тимотејево данас.

– Чекај Миленко, да човек заврши.

-И још каже Јаша, три деценије касније: „И кад у Сентандреји једном нестане Срба, а једаред ће их нестати, онда ће им обронак дивних планина бити гроб, покров мирисаво зеленило, звук звона њихових храмова пропратиће их у вечност, а храмови остаће као споменици њиховог духа и живота.“

– Ух, далеко било.

-Е, мој чика Миленко, није више, нажалост, далеко. Кад глувом није вређело довикивати, онда је ђаво дошо по своје. У Сентандреји је, дакле, она зла семенка, коју посејаше рђави епископи и попови који слеповаху за њима, родила род.

– Како?

-Па ето како. Лако. Неколико година после Јашиног записа на крају XIX века на попису као православни Србљи, изјасни се 617 православних душа. Дакле, десет пута мање него оне 1696.

– Да Бог сачувај!

-Ни то није све. Данас Сентандреја има Срба толико да сви могу да стану под једну шљивову грану. Тридесетак душа православних. Нема их ни за једну учионицу оне чувене Српске учитељске школе, чија грађевина још стоји да немо сведочи да су у Сентандреји некад живели Србљи.

– Куку мени, до Бога милога!

-Не вреди сад кукати, мој чика Миленко. Циганче је требало бити док тестију не разбије. Кад је разбије џаба га бијеш.

– Е то би ваљало да виде ови наши попови, па и поједини калуђери што веле: „Дужност нам је да слушамо епископа“. А неки своју раслабљеност у вери покушавају да правдају тиме што тобож чувају манастире. Чувају камење, а урнишу душу. Нека виде како Тимотеј чува манастир. Брани га од народа, од деце Божије. Нека виде како су епископи и попови чували цркве у Сентандреји. Кад им, једног дана, Иринеји и њихови полтрони манастире претворе у галерије и туристичке дестинације, превртаће се нашим калуђерима, који сад ћуте, кости у гробовима. Ал ће касно бити тада. Знају наши калуђери и попови да није дужност него проклетство слушати онога ко нас одваја од отачког предања, вели Перо. Знају, но им је пречи њихов комфор од вере коју би требали и животима својим да сведоче.

-Не могу Сентандреју да виде наши попови. Њих наши епископи тамо не воде, него их воде да клече по Ватикану, да љубе руку највећем архијеретику и највећем србомрзцу. Да се клањају Алојзију Степинцу. То је њима важније од Сентандреје.

– Па, добро, Милоје ко иде сад у те цркве?

-Е, мој чика Миленко. Ко иде? Српску Сентандреју су ожалили многи српски песници.

Црњански каже: Да је нашао само седам празних цркава које гледају у воду пуну пролећа.

Васко Попа – Сентандреји: Бежала си до краја вечности.

Слободан Марковић: … У Сентандреји окрећем се као Ракићев долап у празнини.

Постоји песничка енциклопедија о Сентандреји. „Српска северњача“ се зове.

Тамо су ти, мој чика Миленко, саграђене:

Саборна или Успењска или како је још зову Београдска црква, па

Преображењска црква, па

Благовештењска црква, па

Пожаревачка црква. И оне су празне! Тужно и жалосно празне.

Празне цркве па празне и душе !!! – што би реко владика Николај.

И још три лепотице, које нажалост више нису наше: две су уступљене римокатоличкој а једна реформаторској секти или како наши првосвештеници те секте називају „сестинске цркве“: Петропавловска, Светоникољска и Збешка црква, посвећена Силаску Светога Духа.

– Да ли је то могуће?

-Видео сам то мојим очима. И знаш шта сам још видео?

-Шта?

-На ове три потоње цркве нема ни плоча или било каквих обележја или натписа да су ове цркве подигли Срби и да су оне биле православни храмови у XVIII и XIX веку.

– Да сам јуче умро ово не би знао! Сад сам сковчо зашто си ми онако одговорио на питање шта ће ови наши новотарци и екуменисти направити од наше Цркве, кад би им ми били тупави да трпимо, а Бог попустио то искушење. Сад сам схватио зашто си рекао: направили би другу Сентандреју.

– Па тачно тако. То су урадили са Србима у Далмацији. Далмација је уствари друга Сентандреја. У Хрватској, у Босни… Сад то раде у расрбљениј Црној Гори. На Косову подижу вероломци наши нову Сентандреју. Гледај шта ради Теодосије и Дечанци. А Иринеји би хтели да и овде, код нас, направе Сентандреју. Прво мало новотарија. Па мало Хочевар у олтаре: да их опогани јеретичким духом по Ужицу, Чачку и којекуда широм Србије. Па онда да срушимо православно гробље у Жичи. Па онда да срушимо олтар у Студеници. Па да примимо папин прстен. Па да савијемо вратове да нам папа тури свој напрсни крст. Па да изјавимо да смо екуменисти. Па да нас Синод осрамоти под „иконом“ Степинца. Па би патријарх служио са онима што су нас клали, али, не сме, вели, од „зилота“. Знаш како каже народ, чега би се онај стидео, тиме се онај други поносио. Па онда запале свећицу са онима чији истоверци Христа шибаше и распеше. И тако то, док нас не развере, док нас не расрбе, док нас не поунијате. Док нам не натуре јеретичку клечку на врат, ко у Сентандреји. Кад су Милоја ‘апсили у Вазнесењу и избацили калуђерице из манастира у помрчину отевшии им брашно и козу, кашику и сир, то ти је била слика и прилика оног што је било у Далмацији у време Матавуља. Камо среће да онда имадијаше више Пилипенди. Јес мој брате Миленко, поучна је ова Милојева прича за сваког ко има уши да чује. Ову причу би ваљало, Милоје, да запишеш.

-Ама људи, ово није прича, ово је рана голема. Рана душе која пишти. Зајаукала је Мира Алечковић од бола 1964. године написавши: Овде српски још једино говоре птице…

Сатрли су нам наш језик, наше име, нашу славу, нашу прекаду, нашу веру… Нас више тамо нема!

– А све је кренуло од оне зле семенке коју си поменуо ти Милоје малопре. Добро је отац Жарко рекао када се освештавала твоја задужбина у Лозници:

„Веро моја, ко те уби, реци!

Убише ме из олтара жреци.“

Поједини наши епископи су убице вере наше. Њих треба склонити. То су стварно кабадахије!

– Склонити док не бидне доцкан. А шта ћеш кад их брани наоружана полиција.

-Сконтаће и полиција да су они издајице, одроди и вероломци.

– Зато ми се чини добар онај предлог да се песма гуслара Богдана назове „Почетак буне кабадахија“.

-Наши преци су синовима остављали аманет: Чувајте се ђецо гусала. Чим су гусле почеле да гуде о издаји екуменистичких митроносаца, то је знак њихове прпопасти. Њихово срамно вероломље улази у народно памћење.

-Да се збуде она Његошева: Покољења дјела суде, што је чије дају свјема.

***

-Драги моји, хајте да ми подгнемо чаше у здравље чељади наше.

– И да се помолимо Богу да попови и милиција Милоју не ломе више ногу.

– Да не ломе, Милоју ногу, но да се врате роду и Богу.

– Испијмо ове чаше да нам зликовци не упропасте душе наше.

-Опа, Ти чика Миленко и Ти Перо, одосте у песнике.

Нека би Господ дао да се однарођени пастири наши покају и врате стаду своме, роду своме, вери својој. Едаби сви били деца сложна светосавска на радост Оца нашег небеског, а на жалост и ридање сотони! И на жалост србомрзној деци сотониној.

Живели!

-Живели!