Премијер Србије најављује „градњу мостова“ са ткзв. институцијама у Приштини

На међународном безбедносном форуму одржаном у Београду, премијер Србије Ивица Дачић најавио је „градњу мостова“ са сепаратистичким, ткзв. институцијама у Приштини,чиме је хтео да припреми Србе за кораке који ће вероватно убрзо уследити. У свом излагању на безбедносном форуму, премијер Србије Ивица Дачић био је контрадикторан сам себи, тј. у једном моменту је говорио да је однос Србије према питању Косова јасан и да се заснива на резолуцији 1244 СБ УН, а већ у другом моменту говори да ће Србија изграђивати „мостове поверења“ са свим земљама у региону и са (како он каже) „привременим институцијама у Приштини“.

Колико знамо, нигде у резолуцији 1244 не пише да Косово и Метохија имају било какво право на самопроглашење било ког типа независности, надгледане или ненадгледане, а самим тим и формирање било каквих институција. Тако да изјава премијера Србије, Ивице Дачића, представља наставак једне „безличне и неслане политике“ према Косову и Метохији, а с друге стране даје ветар у леђа шиптарским терористима.

Највећи проблем премијера Србије није како да одбрани националне интересе, што би у суштини требао да буде, већ је његов највећи проблем како да Србе, а нарочито Србе са севера Косова и Метохије, убеди да прихвате и покажу лојалност према сепаратистичким институцијама Приштине. Методом „куване жабе“, постепеним загревањем до кувања, када ће бити касно искочити из лонца или давањем једног по једног атрибута државности, па једног дана рећи, људи па они имају све што има и свака друга држава па зашто је не признати, говори о једној неискреној и поквареној политици премијера Србије према својој покрајини. Покојни премијер Зоран Ђинђић, хтео је да питање статуса Косова решава пре него што би неко могао и да помисли, а камоли да каже, да Косово има изграђен било какав систем институција. Другим речима, хтео је да „жаба искочи из лонца пре него да се скува“. И пре него што је кренуо у праву акцију, био је заустављен – атентатом.

Сада је пак ситуација другачија, па сада чак и српски премијер, онако „елегантно“, признаје систем сепаратистичких институција, самом најавом да жели да изгради „мостове поверења“ са њима. „Мостове поверења“ можда би требао да почне да гради од Медикуса у Приштини или жуте куће са севера Албаније, пошто су ова места свакако огледало поверења према шиптарским терористима.

Свима је јасно, а нама који на Косову и Метохији живимо и видљиво, сваког Божијег дана, да власт у Србији не зна шта ће са нама. Мислим да би сви највише волели да ми не постојимо и да нас нема. И међународна заједница и Шиптари, али и власт у Србији. Јер кад смо ми ту, ту су онда и проблеми.

А зашто? Па кад нас који на Косову живимо не би било, не би било ни проблема. А нарочито Срба са севера Косова, који и даље живе у систему Р. Србије. Зато се сада покушава да се Срби на сваки начин укључе у ткзв. косовско друштво, да нам премијер буде онај који је на врху пирамиде отимања Срба и вађења органа Србима, да нам косовски јунак не буде више Свети Кнез Лазар него онај који је нападао и убијао српску полицију и да Дечани не буду задужбина Светог Краља Стефана Дечанског већ Косовска (Шиптарска) културна баштина. Ето тада би проблем био решен и они који су се одавно отуђили и од Србије и од Косова и Метохије могли би да се представе свима као велики миротворци и људи широке руке. Јер видите, они без проблема дају једну целу своју покрајину, па где то још има на свету.

Мислим да ни они сами (ови који уцењују Србе) не могу да верују шта је све власт у Србији спремна да уради. Мислим да се чак и они томе чуде, али никако не одустају да Косово и Метохију отму. Јер зашто би одустали ако нема ко да га брани. А ова Влада и овај и овакав премијер, који је узгред буди речено пореклом из царског Призрена, сигурно га неће бранити.

Нама Србима, који на Косову и Метохији живимо, остаје да се у руке Божије предамо, јер од оваквих најава представника српске Владе, можемо да очекујемо само коначну предају у шиптарске руке, никако подршку, а онај који у шиптарске руке допадне знамо шта може да очекује. Ипак, сетимо се Срби речи које Свети Кнез Лазар изрече уочи Косовског боја:„Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика је сила која ми прети, него по томе колику светињу браним…“, а Косово је наша највећа светиња.

Уредништво „Срби на окуп“