Због небриге одговорних Немањин град је ругло и депонија

Недавно се појавила вест која зазвучала као првоаприлска шала иако је датум био мартовски. „На Немањином граду ниче турски културни центар“!

Сумњам да се много вас сећа изјаве председника Народне Скупштине Републике Србије, из октобра 2013. године, изречене приликом његове посете Црној Гори.

До сада нисам имао неке конкретније разговоре о положају српске националне мањине као посебном питању. На основу онога што сам чуо од Игора Лукшића и од Кривокапића сматрам да постоји спремност власти Црне Горе да раде на томе да се положај Срба побољша.

Нема потребе да улазимо у профил онога ко је ово изрекао. Председник Народне Скупштине је државни службеник, важан чинилац у политичком систему и један од одлучиоца у креирању државне политике. Шта је то данас политика Србије према Србима који не живе у матици и за које се користи једна рогобатна синтагма – Срби у региону?

Не живе они у региону већ су своји на своме. То су земље Светог Саве, Балшића и Мрњавчевића. Живе на земљи коју су вековима генерације наших предака обрађивале, на којој су се веселиле и туговале. Сплетом околности и одлука политичара, услед наших грешака и одлука моћних, они су остали ван граница матице.

Срби у Словенији, који су после Словенаца најбројнија етничка заједница у тој држави, немају свог посланика у словеначком парламенту јер немају статус националне мањине у тој најмодернијој, најразвијенијој, „нај, нај“ бившој републици СФРЈ.Србима у Хрватској, чланици ЕУ, се бране чак и табле са ћириличним натписом у срединама где их има преко 30%. У Босни и Херцеговини Срби имају свој ентитет, Републику Српску, у којој чувају свој идентитет и своје име. Али једног дана појави се председник Србије, њихове матице, и каже да су они Босанци?!Срби у БЈР Македонији у Скопљу прелазе преко моста цара Душана на коме пише да га је обновио неки турски паша. Име српског цара се не помиње. То је тек један пример. Присетимо се како су мењанапрезимена са –ић, на –ски. Или присетимо прогона Oхридског архиепископа Јована који је у затвору, понајвише због тога што је Србин и представља од државе прогоњену Српску православну цркву, и ствари су већ јасније.

Коначно, Срби живе и у Црној Гори. Они су већ посебна прича. Недавно се појавила вест која зазвучала као првоаприлска шала, иако је датум мартовски. Категорија вести веровали или не. „На Немањином граду ниче турски културни центар“!

На Рибници, у Подгорици, на месту где се пре више од 850 година родио Стефан Немања – Свети Симеон, родоначелник свете лозе Немањића. Немам ништа против тога да Турска изгради културни центар, поготово кад га изграђује зарад развоја науке. Како рече амбасадор Турске у Подгорици Мехмет Нијази Танилир:

Сва документа која се налазе у истанбулском архиву исписана су на староосманском језику. Нажалост, у Црној Гори не постоје стручњаци који би могли да ишчитају та документа. Сматрам да је јако битно да у Црној Гори створимо кадрове који би били спремни да изучавају и истражују архиву у Истанбулу.

Али, зар није било неког другог места у Подгорици које би градоначелник могао да понуди за културни центар. Рецимо Забјело, Златицу или Тушки пут. Не, него баш град – утврђење у којем је рођен Стефан Немања.

Ко је дошао на ову идеју? Градоначелник који је одатле изместио на улицу Удружење књижевника Црне Горе, или сам државни врх Црне Горе, којем, од кад је направио идентитетски заокрет крајем деведесетихих, смета све што има српски призвук. Мада, нешто љубави у свом срцу за Србе руководство Црне горе је пронашло када се опозиција, за коју већином гласају Срби, приближила на малу разлику у гласовима, на последњим председничким изборима.

Вратимо се почетку и наслову који је преписан од уметника Зука Џумхура „Ни случајно није случајно“. Није случајно да председник скупштине Србије да изјаву о Србима у Црној Гори у месецу и време скоро непостојећег обележавања 200 година од рођења песничког генија Петра II Петровића Његоша. Није случајно да се поводом тог јубилеја огласио и сада већ бивши премијер Србије:

Нека вам остане Његош, ми нећемо да вам га узмемо. Шта добијамо тиме што ћемо да докажемо да је српски или црногорски?

Премијеру, који је завршио новинарски смер на Факултету политичких наука, једином је успело, за ових два века постојања Његоша и његовог дела, да без много муке стави овог генија у оквир. Шта би Јован Скерлић или Исидора Секулић дали да су могли после толико ишчитавања Његошевог дела, да владику Рада и његов геније тако лако ставе у неки оквир. Није случајно ни да сте ви многе од ових изјава заборавили или, што је много вероватније, да их нисте нигде ни прочитали. Не зато што су оне небитне, већ напротив, јер су оне исувише опасне за идентитет, историју и културу једног народа.

Запитајмо се какав је данас однос матице Србије према очувању идентитета Срба ван ње? Срби су, по последњем попису, у Црној Гори мањина. Али, мањина са скоро 29% становника, који су и поред бројних притисака смогли снаге и храбрости да се изјасне именом својих предака. Притисцима се одупрло и 44% становника који су изјавили да говоре српским језиком. Да није било од државе организованих притисака можемо само да нагађамо колике би ове бројке биле.

Због тога, рећи за српски народ у Црној Гори да је само „национална мањина“ и препуштати режиму који већ годинама брише и руши све српско да, уколико се смилује, поправи положај те националне мањине, је неодговорно, опасно и лицемерно. Јесу ли део националне мањине били и Божидар Вуковић – Подгоричанин, владика Данило Петровић – Шћепчевић, Гавро Вуковић, Марко Миљанов?

Да ли су они знали ко су и знамо ли ми уопште ко су они?!

Аутор: Сава Самарџић
Извор: Српски Академски Круг

Магацин