ЧУДО У АРИЉУ: ПОПОВИ ОД ЦРКВЕ НАПРАВИЛИ ЦИРКУС

-Из Дневника Грешног Милоја, 18.08.2012.-

Глупаци се не сеју, сами ничу – Народна измудрица

„Првенац Европе је папа, а мезимац Европе јесте безбожник. Речено је за стари Јерихон, кад је проклињан да ће на првенцу своме засновати нови Јерихон, а на мезимцу своме поставити му капију. (Исус Навин, 6,26).

Шта је Европа? Јерес. То је јерес. Најпре папска архијерес, потом лутеранска јерес, па калвинска, па суботашка и тако скоро без краја. Конац свих тих јереси завршава се атеизмом, тј. безбожницима европским, каквих није било ни по броју нити по јарости никад и нигде у историји човечанства. Дакле: првенац архијеретик, а мезимац архибезбожник.

Како може такав град опстати? Коме може служити за углед тај нови Јерихон? Никоме осим глупацима. Али откуд да се међу тим глупацима нађу и Срби?“ (Владика Николај: Кроз тамнички прозор)

Данас, уочи Преображења Господњег, на Светој Литургији у Лозници, обрадовах се радошћу великом, смотривши старину Милојка из Ариља. После Службе, из поштовања према његовом дугољетству, целивах му десницу, па се упутисмо ка клупици, у порти, запођенувши разговор.

-Реко, драго ми је да Ти ни године ни даљина нису били препрека да дођеш, чак овде, на Службу Божју.

-Па, ет, Милое, кад се мора није тешко. Вољо сам да видим ову светињу. А кад погледнеш, и моро сам. Знаш, благодаран сам Богу што ме држи, ево загазик подобро у девето десетљеће. И фала Богу, на Његовом дару, те дочеках осморо унучади и осморо праунучади, a с Божјом помоћу и девето је на путу.

Ал де ми је неко причо да ћу дочекати да ми искаљају задужбину Драгутинову, не би му верово. Ту је боље прошла моја покојна жена, што не виђе ову бруку и ову срамоту. И ет, сад под старос морам д-идем, иако цркву светог Ахилија видим из авлије, на волики пут да се исповедим и причестим ко човек.

Ти наши весели попови, узвијонули ко нека недотавна ђеца. Нашли се они паметнији од свијег до сад, па почели неке будалаштине д-изводе по цркви. Мора д-имају неку фалинку. За овијег осамдесет и пет година, памтим осамдесет, никад се није у цркви будалило и измотавало. Они се сад нашли да паметују. Не ваља им служба ко што се служила од памтивјека. Њима. Ко да су они тујнак због њиг, а јок због народа. И кад су виђели да им народ окреће леђа, и да је пет-шест стотина људи потписало протест против њиније глупоштиња, они почели да саслушавају људе, ко да су пандури, а јок попови.

И да им брука бидне већа окаче тамо на неку таблу коекаке бљувотине ко на вашаришту. На једну артију турили да тебе не примају у цркве и да не разговарају са тобом. Зато примају Хочевара, по Ужицу и коеђе, како прича народ. Ајд да им то одбијеш на глупоштињу. Ал да виш ти, шта су турили на другу артију. Каже, оне из народа који опште с Артемијом и иду код њега и његовијег, на службе не примати, вели, у храмове, не причешћивати иг и коешта.

Они ће мене д-уче ђе ћу ја д-идем! И коме ћу ја моју душу да поверим. Па ја њима сад, после овијег њини будалаштина, не би поверио ни неко крџаво, кусо прасе да чувају, а јадно ти да им поверим душу. Ко да им је свракељица мозак попила. Не знају они да ће остати сами и да ће се ужељети народа, ал народа код њиг бити неће, јер сви виде да они продадоше веру за вечеру. Једном попу запослили сина да бидне црквењак, другом треба да запопе сина, а најмлађег турили за старешину…Сваког купили по мено. Тако они мисле да примером уче народ вери, правди, поштењу, поретку. Веселници. Није то попа ни виђело, ко да се не ваља. Ал није ни чудо. Знаш како е казано: Од луда оца бидну шашава ђеца. Виђели од овијег са митрама, како се лижу с папом. Зову га „свети отац“. Мисле , веселници, да се једе све што лети. Вамо , јопет, гледам како се удварају Степинчевом окоту… Ко неки шљепаци, зинули те се сликали испод слике Степинца. Срам иг било, да иг срам било. Пролазе поред Јасеновца ко поред турског гробља, а лижу се са србоубицама.

-Зато е и казано: Кака врба наки клин, каки отац наки син.

-Него да не сметнем. Турили и трећу артију. Потрпали њина имена одреда на тој артији. Каже, чега би се паметан стиђо, ш тиме би се шашав поносио. Те и то. На тој артији написали вако. Каже, доњели смо одлуку таку и таку. Вели, једаред да се служи с отвореним Царским дверима и с читањем молитви како су то одвајкад радили православни свештеници, а следећег пута – по циркузански. Ко у циркусу. Нако како иг уче ови што носе папине напрсне крстове. И што су се ко каке женетине верили са тим ђаволом из Ватикана. Срам иг било, од Бога, пошто су образ сатарили.

Нашли да се ценкају, да тргују. И то с чим? С вером! Са Светим Савом! Са Ахилијом! Са Господом! Срамота! Срамота и греота!

И још да им брука бидне већа, каже да се служи мено правилно, а мено циркузански, споради, вели, духовније потреба обадвије стране. Ко да у вери имају двије стране. Мисле да смо ми, ко и они, продали душу сотони. Па да служимо мено Богу, а мено ђаволу, Боже прости и саклони.

И знаш шта су још натрабуњали на тој артији? Каже, све ово споради мира и јединства. Е, знашта, што реко онај твој Милутин из авиона, ко да су оћоравили. Дибидуз. Ко да иг је народ теро да га дјеле и да га узнемиравају коекакијем будалаштинама и новотаријама.

– Драги чика Милојко, проћиће они, као што су прошли и гори од њих. Ти знаш да сила Бога не моли. Али, срећом нашом, ни Бог силу не воли. Много је добро што их ђаво наговара да сами за собом остављају трагове. То су њихови духовни плодови, по којима ће их познати они што ће доћи. Са том бруком на огласној табли они су пред родом и Богом оставили „тапију“ која сведочи да је њихов учитељ Хризостом, бивши светогорац, а сад лицемер и фарисеј. Јер он је јуна 2008. тим својим послушницима (који су заборавили да је проклетство ићи за безаконицима) послао одлуку Сабора из маја те године, на којој је изнад печата и свог потписа ставио речи: У исто време подсећамо вас да ову одлуку треба стриктно примењивати и ње се држати. Кад смо ми тврдили да је он лицемер, они су говорили да ми вређамо његово епископско достојанство. Ко да се може вређати нешто што не постоји. А не постоји зато што га је он својим безакоњем погазио. Постоји епископство, али без достојанства.

Ето, истина се не да везати. Сад су ариљски попови обелоданили какав им је епископ и за ким они иду: мало поштуј прописе о богослужбеном поретку, мало их поткопавај, док не уруше поредак. А кад га уруше, онда ће одроди и вероломци моћи да поднесу рапорт: „Свети оче, Српске Цркве више нема“.

Ко кад је један од челника Југославије, Стипе Месић, рапортирaо Туђману: „Задатак је извршен: Југославије више нема“

Само, овај пут неће проћи. Пре ће проћи они, него њихов план издаје.

-Ма знам ја, дјете, да ће они проћи. Ал ја немам више времена да чекам.

-Дочекаће то Твоја деца, унуци, праунуци… Нe бој се!

-Па јес. Право велиш. Углавном ја сам за овијег, аман 90 љета, поцјепо подоста опанака идући по овом бјелом свијету. Знаш, наслушо сам се свакакијег мишљења и наука. Ал једну сам лекцију добро научио. Чоеку који страда и који је у невољи треба припомоћи. Под обавезно. И споради тога сам ишо код овије Артемијевиг чељади. Да иг за јуначко упитам здравље. Да им дотурим комад љеба и ш љеба. Да им припомогнем направити каку грађевиницу ђе би могли главу склонити и Богу се молити. Ја учиник тако, јер су и моји стари тако радили. Трудили се да припомогну невољнику. Томе сам и ђецу учио. И фала Богу научио. Мило ми је кад видим да помажу сироту, да помажу невољнике кое је мука нагнала у избеглиштво, ђецу без родитеља, сиротишта, болнице, вишеђетне родитеље, инвалиде…

– И не само то. Твоји синови су неуморни приложници, доброзвори и тзв. Велики добротвори при многим храмовима…

– Фала Богу. Стално сам им говорио да је то севап. Јел, знаш како ти дође: подашна рука потље бидне још богатија. Бог ти то надокнади. И то тродупло.

Те тако и сад. Зар да не помогнемо нашем добром Артемију и његовој ђеци који се боре да сачувају веру нашу, коју Јеринеји крчме буђ зашта. Ако због тога ови, назови попови и вајни епископи, не дају д-идем у моју Цркву, и неће да ме причесте – и не морају. Ако ће мое спасење зависити од њиг, а јок од Бога, онда нек пропаднем. И готова ствар.

Шта велиш ти дијете?

-Велим да правилно расуђујеш. Кад те речи изусти један српски домаћин, старина твога доба, то даје снагу нама, што за вама трапарамо. И то нас обавезује.

-Ма, да ти мене не кулизиш? Ко велиш: матор је, па да га не цвјељам. А?

-Не, не чика Милојко. Твоји ставови имају чврсте темеље у духовном наслеђу рода нашег. Зар Господ не каза: Блажени милостиви јер ће помиловани бити?

Наш свети владика Николај каза: У старија времена, када су групе хришћанских мученика страдали за веру јеванђелску, сви остали хришћани притицали су им у помоћ. Једни су их обилазили по тамницама, други им слали дарове, трећи се бринули о деци њиховој или о старим родитељима, четврти су се молили Богу за њих. И ти тако чини! Кад се неки брат твој бори за веру јеванђелску, веру Свету православну, притеци му у помоћ и пружи му помоћ, да лакше иде. Помози му или руком, или језиком, или молитвом и добром жељом пред Богом. И сви тако нека чине. Јер његова борба, твоја је борба, и његова победа биће твоја победа.

Ето, зато ја најискреније мислим и верујем да ће Твоје звоно и Твоја звонара коју си даривао овој светињи, брујати као сведочанство вере Твоје, наде Твоје, љубави Твоје. Бруј тог звона, топлина те љубави, та помоћ брату нам у Христу – владики Артемију, у борби за веру нашу, већ су досегли до небеса. Они нас могу клеветати, кажњавати, прогонити, отимати нам светиње, апсити… Али ми знамо пут: Важније је Богу угодити него људима. А поготову духом олошалим и вером раслабљеним људима.

Пошаље ми поруку једна старица, по имену Стоја, која живи тамо под Вереџама. Неколико километара ваздушне линије одавде. Кад сам дошао из Београда, решим да је посетим. Каже: Јој дјете, свако јутро и вече чуем звона из Лознице, по неколко пута. Не могу пуста ласно на ноге, па д-одем на Службу, но се све вође, у авлији, крстим. Молим те, вели, дјете, виђи с тијем калуђерима што иг вали народ, да л би они шћели да им препишем кућу и имање, да дођу и вође. Ја сам се с ђецом здоговорила. Имам двије ћерке и оне би биле пуне среће. Ја би највољела да живим у оној старој кући, а њима би дала све кретно и непокретно. Веле ми ђеца: ако би ти мама њима сметала, ти дођи код нас у Чачак, а они нек бидну вође.

Јој, дјете, да ми би да дочекам да у мојој авлији зазвони звоно и да се одслужи Служба Божја, ко у Лозници, не би жалила, вели, д-умрем они час.

Ето Ти, чика Милојко, да је Твоје звоно подстакло љубав и молитву само ове једне једине старице, велика је Твоја плата на небесима.

-Баш си ме разгалио оним рјечима владике Николаја. Веруеш ли да га тувим?

-Па, верујем. Али, пази то су ставови Предања и благочашћа. То само нашим одродима и вероломцима смета. Један благочестиви епископ грчки, Августин се звао, је говорио: Где год се прогони епископ, архимандрит, игуман, проповедник Јеванђеља будите уз њега. Од оних других далеко.

-Па јес тако. Ко гој се врабаца плаши, нек не сије проју. То су говорили наши стари. Ако чоек поштено мисли, поштено ради и поштено збори, он је ондак с Богом. Ако нешто шепртља, ако мува, ако једно мисли, а друго збори, а треће твори, то чоека није виђело. То је ђавољи слуга. А то су ти ови папини копилани.

Онај који је с Богом, тај је утврђен. Укорењен дубоко. Томе не могу наудити ништаци. Зар није тако?

– Наравно. Зато је и казано: Ко се у Господа узда, у високом заклону стоји!

Има једна беседа светог владике Николаја о првом и последњем Живом. О томе како Исус свом ученику Јовану у визији на острву Патмосу каже: Не бој се! Чега се не бој? Не бој се гоњења цркве. Не бој се мучитеља који муче верне. Не бој се царева који гоне хришћане. Не бој се насилних велможа овога света. Не бој се ничега!

Како, каже, да се не бојим, Господе! Кад су они силни и моћни против нас малобројних?

Не бој се, јер ја сам први и последњи, алфа и омега.

Према томе, драги чика Милојко, Ти си сто посто у праву. Не треба се врабаца плашити! А они. Они нису ни врапци. Они су ништа. Они су духовне мртваци. И сенке без садржаја.

-Пpаво си реко. Само, знаш, може нам наудити њин смрад. Уф, уф! Укаљаше нам светиње. Оскрнавише гробља. Наругаше се светим оцима нашијем. Исмијаше нам Јефимину завесу. Испоганише нам свете олтаре уводећи у њиг јеретике… Чуем срушили иконостас у Студеници. Ваљо нам толике године. Сад не ваља. Будибогснама.

-Знаш како је казано: Ничија до зоре није догорела. Твоје попове закачи епидемија глупила, те од онакве светиње, покушавају да направе пијацу. Да се ценкају с вером и с народом. Али, испревртаће њима Господ астале, и неће им дати да од дома Његовог направа пећину разбојничку. Знаш Ти, чика Милојко, боље од мене. Мислим да је црква светог Ахилија била у зловремју без крова, много, много година. Све те године у њеној порти је растао аврик и гмизале су гује и гамад. Ал кад је истекао онај педаљ носиоцима зловремја, гонитељима цркве, кад је прохујао тај пролазни вихор мртваца, Драгутинова задужбина је васкрснула. Васкрснуће опет! Не сумњај! И ове утваре ће проћи!

-Па јабогме. Него знаш шта ћу да ти речем, нако ко моме ђетету?

-Шта?

-Оћу д-оставим аманет ђеци, да ми ови циркузанти не долазе на опело. Јок. Ујели су ме за само-сâмо срце овим брукама. Оћу ђецу да задужим да ме Артемијеви свештеници отпрате, а јок ови лицемери. Шта велиш ти, дијете?

–Не би био ни први ни последњи. Један Твој исписник, можда неку годину млађи од Тебе, неки Вукајловић са Љубића, Бог да му душу прости, је пред пресељење, око Спасовдана, оставио сину такав аманет. И син је то поштовао. И не само он. Ја лично знам много благочестивих хришћана, који су, по сопственој жељи, испраћени у вечност од стране владике Артемија или његових јеромонаха. Ја сам, такође, у том реду. Па зар би требало да нам пред последње целованије молитву узносе они који погазише светоотачко Предање, који погазише веру ђедова нашијех, који се моле да јеретици-екуменисти управљају речју истине Божје? Па зар да дозволимо да нам се код последњег целива они наругају? Нама и Богу нашему? Не, не дај Боже! Они су своје рекли, написали и показали на делу. Док се не покају, нек сами себе опевавају.

А ми? Ми знамо свој пут: трасиро нам га је Свети Сава, ћенар ударали светитељи наши а подасипали очеви и ђедови наши. На том путу трудодане остави свети Јустин, кога проћераше вероломци с богословије. На том путу живот проведе наш Златоуст – свети владика Николај. На том путу, упркос поткопавањима, клеветама, лажима и олајавањима ходи наш владика Артемије и хиљаде благочестивих православних душа. На том путу стоје стотине интелектуалаца рода нашега. Сви они који не тргују Заветом. Ми ћемо, с Божјом помоћи, само тим путем, макар колко он био трновит.

Што реко песник:

Две преда мном стоје стазе

Једна с цвећем друга с трњем…

Ја уступам цвећа стазе

Којима је нога мека

Нек по цвећу жене газе

А трње је за човека.

-Јесте, жими. Један је живот и не треба га проћердати у ништаклуку. Целог живота сам се борио да га живим часно и поштено, д-идем усправно и да нем посла с ништацима. Нећу д-издам веру ђедова ни сад, па макар ме не саранили, но одвукли кукачом у поток. Нек мртваци сарањују мртве, што каже Христос. А ми ћемо ш Њим и за Њим у живот вечни, ако Бог да.

– То што Ти каза, у вези аманета, је потпуно хришћански став. Свети Марко Ефески је прекинуо општење са Васељенским патријархом и његовим људима говорећи да је потпуно уверен да што даље стоји од њега и њему сличних, то је ближи Богу и свима светима. Том приликом је, оставио својеврстан аманет, рекавши: Заклињући вас заповедам да се нико од њих не приближава ни мојој сахрани ни нмоме гробу. Него треба да буду одвојени од нас, све док Бог не дарује добро исправљање и мир Цркви Својој.

Ако Ти, мој драги чика Милојко, кажем да је Иринеј Буловић докторирао на светом Марку Ефеском, па после примио папин прстен и први увео новотарије у наше светиње, онда ће Ти бити јасно одакле ветар дува и ком господару служе Твоји, ариљски попови.

-Нису они више моји. Јок. А неће бити ни ариљски, ако наставе да бидну ко циркузанти. Жив бијо па виђо.

***

Испратих старца, ошамућен његовом духовном снагом. Из оваквих горостасних грмова морају изнићи снажни изданци којима ни врата пакла не могу наудити.

Једино, нисам сигуран, да ли му је веродостојно препричан садржај тих аката са огласне табле цркве светог Ахилија у Ариљу? И да ли је он добро разумео њихову суштину? Да не огрешимо душу? И он, и ја?

Да одагнам тај црвић сумње, телефонирам мојој другарици из младости, која живи у Ариљу, упитавши је да ли је видела те акте. Каже, нисам обраћала пажњу, ал се баш спремам да идем у чаршију па ћу погледати и јавити.

Увече ме зове Драгојла говорећи: Да ти ништа не препричавам, вели, сликала сам мобилним телефоном и моја унука ти је пустила фотографије имејлом.

***

Погледах и схватих да је старина Милојко још „бодрог духа“ – што каже народ. Одштампах документ, да га ево приложим у Дневник. Као сведочанство Зловременика епархије жичке, кад њоме невично управљаше Хризостом Столић.

Невично и, што би рекао чика Милојко, фалично.