Путиномија

Дешавања у Украјини су непожељна последица глобализације, каже Фред Бергстен с Института Петерсон. Владимир Путин мисли да слободно може да се политички и војно бави Украјином а да не осети последице, економске трошкове санкција или одлазак мултинационалних фирми из Русије.

Назовите то „путиномијом“. Путиномија претпоставља да су руски „трговински и инвестициони партнери толико посвећени својим економским интересима да им санкције неће, без обзира на сву причу о тежини, озбиљније пореметити планове“, каже Бергстен. Трговина доминира геополитичким имтересима. Ово даје Путину слободу да прати обоје. У тако извитопереном систему, економска међузависност чини да је ефикасност санкција тешко остварива, често и немогућа.

Несумњиво, Русија је економски патила од присвајања Крима и претњи Украјини. Капитал се одливао бујицом: инвеститори су одбацивали руске акције и обвезнице, приход у рубљама конвертовали у долар или евро и износили новац из Русије. Економиста Љубомир Митов из Института за међународне финансије, неке врсте труста мозгова индустрије, каже да је одлив капитала скочио на близу рекордних 70 милијарди долара у првом кварталу 2014., а да за целу годину може достићи 170 милијарди. Рубља депресира, тиме је увоз скупљи, инфлација расте.

Економиста Андерс Аслунд из Института Петерсон, експерт за Русију и Источну Европу, предвиђа инфлацију од 6,5 одсто за годину и сматра да је криза “ обријала 2 одсто “ бруто домаћег производа (БДП) , учинак привреде. Ово би био сигнал за рецесију. Раст Русије прошле године је био оскудних 1,3 одсто, извештава консултантска кућа ИХС ( IHS). Неизвесност и бег капитала ће ослабити потрошњу и пословне инвестиције, каже ИХС.

Али Путин третира ове неуспехе – изазване углавном тржишним одлукама, а не санкцијама влада – као краткорочни трошак, релативно мали у односу на дугорочну добит од поновног стицања Крима. Његове амбиције су и даље нејасне.

„Мој основни став је да је Путин намерава да узме пола Украјине“, каже Аслунд. „Питање је када “ – и да ли додатне санкције могу да га од тога одврате. До сада су санкције биле скромне, углавном укључују замрзавање имовине и визна ограничења за неколико руских званичника.

Пооштравање санкција ће бити тешко из оба, макро и микро разлога. Почнимо с макро. Русија је међу највећим светским произвођачима нафте. Логично, одлучније санкције би смањиле продају нафте, која обезбеђује највећи део прихода руског извоза и пореских прихода. Али смањена руска продаја ће вероватно подићи цене нафте и ослабити танушни глобални економски опоравак. Непопуларно.

Сада микро.

Међу великим фирмама, ненаклоност санкцијама се да опипати. Џо Кајзер, извршни директор немачког гиганта Сименс, одлетео је крајем марта у Москву, састао се са Путином и изјавио да „ми подржавамо однос пуног поверења са руским компанијама“. Сименс продаје брзе возове Руским железницама. ЕксонМобил је у 2011. потписао споразум о копродукцији са Росњефтом, највећом руском нафтном компанијом. Директор ЕсконМобила, Рек Тиллерсон, недавно је изјавио да се сарадња нормално одвија.

Учинак санкција је, у најбољем случају, мешовит. Студија Института Петерсон, о 204 случаја од 1914. до 2000., две трећине је оценила као неуспех. Санкције нису изазвале пропаст Кастрове Кубе и нису одвратиле Северну Кореју од изградње нуклеарног наоружања. Иако су Иран можда гурнуле у озбиљне преговоре, још га нису приморале да програм значајније измени.

Санкције су неуспешне зато што таргетиране земље верују да други циљеви (укључујући преживљавање) надмашују економске трошкове. Санкције се такође избегавају. Да би успеле, морају се широко примењивати и поштовати. Када су Совјети 1980 године извршили инвазију на Авганистан, амерички председник Џими Картер им је ограничио испоруке жита. Предвођени Аргентином, други добављачи су испунили празнину. Реганова администрација је касније Катерпилару забранила да СССР-у прода 200 машина за полагање цеви нафтовода – посао је углавном отишао јапанском Комацуу.

Економски рат често кошта обе стране. Основни Путинов увид је да је друга страна несклона ризику. Иако санкције могу бити пооштрене, изледне нису. Многи амерички руководиоци санкције виде као “lose-lose” предлог, губитак у сваком случају: америчке фирме губе продају у иностранству (Означени сте као непоуздани добављач“, каже руководилац Катерпилара); а влада САД не остварује своје политичке циљеве.

Блискија с Русијом, Европа према санкцијама има веће резерве. Она се такође плаши ефеката одсецања од руског природног гаса, иако овај гас чини само око 7 одсто укупне потрошње енергије у Европи.

Суштина путиномије је у искоришћавању ових страхова. Колективна трговина, која је требало да пригуши ратоборно понашање, губи много од своје обуздавајуће снаге. Бергстен брине да Кина једног дана може прибећи војној агресији у остваривању својих циљева,  на основу исте претпоставке,  да се њени економски партнери не могу – или неће – осветити. Узнемирујућа мисао.

Аутор: Роберт Самјуелсон
Извор: http://www.japantimes.co.jp/opinion/2014/04/08/commentary/russias-big-bet-on-putinomics/#.U0UBOzOTKvQ
Превео: Александар Јовановић – Срби на окуп