Да ли је могућ брак из љубави?

Сви они који овде седе вероватно имају намеру да ступе у брак. Православни хришћанин има две основне могућности: или да ступи у брак или да не ступајући у брак живи у чистоти и целомудрености у свету или у манастиру. Сигуран сам да се нико од вас не спрема за манастир, зато је за већину избор јасан – ступање у брак.

Мислим да се сви ви надате да ћете ступити у брак из љубави. Заиста, ужасно је ступити у брак с човеком којег не волимо. Ако неко и може тако нешто да претпостави, вероватно је то крајње непожељно. На пример, девојка дуго не може да се уда и на крају се удаје за првог који је запроси. Јасно је да је ово изнуђена одлука, а у нормалним условима, кад је године не би притискале она се не би одлучила на сличан корак. Дакле, сигуран сам да се свако нада да ће ступити у брак из љубави.

Међутим, циљ моје данашње беседе је да вам кажем једну веома важну истину. Усудићу се да кажем да је незнање ове истине узрок готово свих развода. А која је то истина? Пошто је она за нас важна написаћу је на табли великим словима. Дакле:

Ступити у брак из љубави – није могуће!

Више од тога, рекао бих да још ниједан човек на земљи није ступио у брак из љубави. Звучи помало непријатно и страшно. Испоставља се да је оно чему се нада скоро свака млада особа немогуће.

Да бих вам показао због чега је ово немогуће и да ли је то страшно треба да усагласимо термине. Врло често људи користе исте речи у потпуно различитом значењу. Зато ћу пре свега покушати да објасним шта имам у виду под речју „љубав“. Ово је нарочито потребно данас кад је ова реч срозана до најнижег нивоа, кад се користи синтагма као што је „водити љубав“. Јасно је да се притом не ради о истинској узвишеној љубави, већ о нечем другом.

Дакле, шта је љубав? Постоје два основна појма која карактеришу два потпуно различита типа односа између мушкарца и жене. То су „љубав“ и „заљубљеност“. Анализирајмо оба ова појма детаљније. Цртамо на табли две колоне:

Једноставније ми је да почнем од заљубљености, зато што вероватно свако од вас већ на основу искуства зна шта је то заљубљеност. Кад сам ја ишао у школу обично су се деца први пут заљубљивала у другом-трећем разреду. Данас се ово, колико ми је познато, дешава већ у старијим групама у вртићу. До треће године средње школе школе човек може мирно да стигне да се заљуби три-четири пута, па и више.

Навешћу неколико карактеристичних показатеља заљубљености.

Први. Заљубљеност често представља испољавање егоизма, или, на руском, себичности. Записујем – егоизам.

На пример, сваки возач жели да има добра кола, рецимо „мерцедес 600“. И стварно, кад у Москви централном улицом пролазе добра страна кола већина возача који седе за воланом скромнијих аутомобила и нехотице окреће главу и с већом или мањом завишћу гледа срећног власника оваквог аутомобила. Ако се пред човека постави читав низ аутомобила и каже му се: „Бирај!“ – он ће, наравно, изабрати најмоћнији, најлепши и најудобнији. Отприлике иста оваква логика делује у заљубљености. Младић улази у учионицу, баца поглед на све своје другарице из одељења, бира најлепшу и каже себи: „Желим да буде моја!“ Ако већ треба да има неку, нека буде најбоља. Зашто да не добијем најлепшу, зашто да не добијем најзгоднију?

Поставимо себи питање: да ли овакво осећање може да послужи као основа за праву, стабилну породицу? Највероватније да не. Ма како леп био аутомобил, постоји мноштво других с подједнако сјајним могућностима. На пример, срећни власник „мерцедеса 600“ иде на викендицу у госте код свог друга. И после скретања на сеоски друм већ приликом прве избочине почиње да завиди срећном власнику џипа, који је управо пројурио поред њега. На крају човек долази до закључка да му је потребно много кола и то разних. Ако му средства дозвољавају он набавља једна кола за град, једна за село и камиончић за превоз ствари. Тако је и у заљубљености. Човек лако доспева у стање кад има две или три „жене“. Једна рађа децу, спрема ручак и пере, пошто је одлична домаћица. С другом може да изађе у ресторан, зато што она одлично изгледа и шармантна је, тако да ће сви гости за суседним столом окретати главе. И, на крају, с трећом „женом“ може без бојазни да иде на изложбу, оперу или балет пошто она лако разликује ван Гога од Гогена и Дебисија од Шопена.

Други. У спољашњости или карактеру особе у коју се човек заљубљује постоји нека специфична особина, која заправо и осваја срце заљубљеног. Најчешће је то лепо лице или фигура. У узвишеној варијанти то су памет, веселост карактера и т.сл. Али, у сваком случају, заљубљени се заљубљује у нешто.

Питање: да ли овакво осећање може бити основа истинског брака? Тешко. Већина момака се заљубљује у лепу, привлачну спољашњост девојке. Само по себи то још увек није толико лоше. Али како се обично развијају догађаји после ступања у брак? Спољашњост има способност да се мења. На пример, рођење првог детета може јако да промени жену. Познато је да многе жене угојивши се за време трудноће и дојења не могу више да поврате своју првобитну танану фигуру. И по правилу то није кривица жена које су се „запустиле“. За женски организам је потпуно природно да има извесну пуноћу. Тако је Господ уредио ради лакшег ношења детета. Кукови и стомак својом мекоћом штите дете. Господ уопште није желео да дете расте у кошчатој, тврдој и ћошкастој ћелији од мајчиних костију. Фигуре манекенки које представљају предмет маште многих девојака су у ствари потпуно неприродне за жене и за очување овакве фигуре је потребно превише напора. У стара времена оваква фигура се називала „киселом“ пошто у њој теку лоши сокови. Сетимо се слика с женским облинама из времена Препорода. Тамо се не виде никакви лоши сокови.

Не мења се само фигура. Лице и коса су подједнако подложни способности да се мењају. Нарочито су велике промене ако су девојке лицу и коси покушавале да придају лепши изглед. Ако се девојка с 15 година шминка да би изгледала старије, као да има двадесетак година, кад буде имала 20 година њена кожа ће изгледати као да има већ 25, а с 25 као да има читавих 35. Усне које се никад нису шминкале увек ће изгледати младо. А после годину дана активног коришћења кармина усне губе сјај и кармин постаје неопходан. Исто се односи и на косу. Свака хемијска обрада косе (лакови, фарба итд.) оставља свој траг.

Дакле, младића је освојила спољашњост даме од које губи дах, он се заљубљује, убрзо јој нуди брак и ступа у њега. Три-четири године касније, кад дете буде имало већ годину-две овај младић ће почети да погледује друге девојке, пошто је жена већ изгубила сјај, а унаоколо има још много девојака блиставе лепоте.

Чак и ако се човек не заљубљује у спољашњост, већ на пример, у бриљантан ум, одличне манире итд. свеједно ће у овом осећању постојати извесна нестабилност. Разум такође може да се изгуби. Човек доживи саобраћајну несрећу, добије потрес мозга. Зар је могуће развести се с њим после тога чисте савести? Савест дошаптава да овде нешто није у реду. Јасно је да само поштовање памети изабраника још није довољна основа за чврсту љубав.

Треће својство заљубљености јесте ватреност осећања. Код одраслог породичног човека сам изглед заљубљеног пара изазива лак осмех. С једне стране, како се Он дирљиво и пажљиво удвара, како елегантно Она прихвата удварање, а с друге стране, како је јасно колико је ово још далеко до правог осећања.

Николај Васиљевич Гогољ, који је био православац, одлично је познавао један закон духовног живота: дубина осећања и унутрашња снага осећања нимало не зависе од силине њиховог спољашњег испољавања. Овоме је посвећена читава приповетка великог писца – „Старовремски велепоседници“.

Главни јунаци приповетке су стари велепоседници Атанасије Иванович и Пулхерија Ивановна. Њихов монотони живот подсећа на „предивну кишу која раскошно шуми, ударајући по лишћу на дрвећу, сливајући се у жуборећим потоцима и изазивајући дремеж у вашим удовима“. Сви дани су протицали исто, Пулхерија Ивановна је унапред знала све мужевљеве жеље и оне су се моментално испуњавале. Међутим, наступа смрт Пулхерије Ивановне. Све мисли Пулхерије Ивановне пред смрт су биле само о супругу. Она издаје последње наредбе кључарки о томе како да се брине о Атанасију Ивановичу. За време сахране Атанасије Иванович је ћутао, као да не схвата шта се дешава. Тек кад се вратио кући почео је да рида снажно и неутешно. Аутор, односно Гогољ на пет година напушта салаш у којем су живели велепоседници које описује, и на крају, поново посећује ово месташце и успут свраћа у госте код Атанасије Ивановича и размишља:

„Шест година је прошло од тада. Коју несрећу не односи време? Каква страст опстаје у неравноправној борби с њим?“ Даље Гогољ наводи пример који показује да и најјачу страст време лечи. „Знао сам једног човека у цвету младости, пуног истинске племенитости и врлина; познавао сам га као нежно, страсно, дивље, дрско и скромно заљубљеног, и у мом присуству, скоро на моје очи, предмет његове страсти – девојку нежну, предивну као анђео покосила је незасита смрт. Никад нисам видео тако страшне пориве душевне патње, такве дивље, вреле туге, таквог прождирућег очајања какви су потресали несрећног љубавника (тј. заљубљеног – аут.). Никад нисам мислио да би човек могао да направи себи такав пакао у којем не постоји ни сенка, ни траг ничега што би макар мало личило на наду… Укућани су се трудили да га држе на оку; од њега су сакрили свако оруђе којим би могао да се убије. Две недеље касније одједном је победио себе: почео је да се смеје, да се шали; дали су му слободу и прво на шта ју је употребио било је да купи пиштољ. Једног дана је пуцањ који се проломио страшно уплашио његове најрођеније; утрчали су у собу и видели га како лежи на земљи пробијене лобање. Лекар који се тада нашао у близини, о чијем умећу је грмела свеопшта слава, видео је у њему знаке живота, нашао је да рана није баш смртоносна и он је на свеопште запрепашћење био излечен. Још више су појачали надзор над њим. Чак ни за столом нису поред њега стављали нож и трудили су се да удаље све чиме би могао да се повреди; међутим, он је убрзо нашао нову прилику и бацио се под точкове кочија које су пролазиле. Биле су му смрскане рука и нога; али опет је био излечен.“ Као што видимо, описана патња је заиста страшна. Међутим, одједном се Гогољев тон нагло мења. „Годину дана касније видео сам га у једној сали пуној људи: седео је за столом, весело је говорио „птит-уверт“ (картарошки термин), закриливши једну карту, и иза њега је стајала, налактивши се на наслон столице, његова млада жена пребирајући марке“. Дакле, врела туга, дивље патње, два покушаја да се живот оконча самоубиством, а свега годину дана касније – све је у реду, он има младу жену, срећан је, весели се, све је заборављено! Обузет таквим мислима аутор иде у госте код Атанасија Ивановича! Пет година… Он је највероватније већ одавно заборавио своју супругу! Атанасије Иванович послужује свог госта. На крају на сто износе мнишке (јело попут колача од сира). И овде се дешава нешто неочекивано за госта. „Ово је јело, које је по… по… покој… покојни…“ – Атанасије Иванович не може до краја да изговори ову реч, из његових очију су потекле сузе и он рида исто онако неутешно као што је ридао после сахране. Време нимало није могло да ублажи бол губитка блиског човека!

Још једном ћу се поновити. Гогољ је био православац и одлично је знао просту истину, коју је и покушавао да илуструје у овој приповеци: узбурканост осећања и ватреност нимало не говоре о њиховој дубини. Истинско осећање по правилу изгледа тихо, скромно и неприметно. Спољашња ватреност, најпре сведочи о недостатку унутрашњег осећања, где сва снага одлази на спољашње. Живот душе у датом случају може да се упореди с морем. За време буре ветар подиже велике таласе, а треба се спустити на дубину кад видимо тишину и мир: колебају се и тресу само површински слојеви воде. Међутим, постоје и дубоке водене струје као што је на пример голфстрим. Оне преносе огромну количину воде, која мења климу на местима на којима запљускује обалу; међутим, споља је ово скоро неприметно, пошто на површини нема огромних таласа.

После краћег разговора о заљубљености треба приступити и љубави. Покушаћу да наведем барем неколико важних својстава истинске љубави.

Као прву врло важну црту љубави навео бих вечност. Све што не може бити вечно нема права да се назива љубављу. Истински брак мора бити вечан. Вероватно су многи чули да у Цркви нема развода. У идеалном случају верност свом брачном другу се чува целог живота, чак и после смрти једног од супружника. Наравно, не може свако кад остане млад удовац или удовица да не ступа више у брак, зато се у Цркви и дозвољава друго венчање. Међутим, други брак се већ сматра снисхођењем човековој немоћи. „Боље би ти било да више не ступаш у брак, али ако не можеш да понесеш овај подвиг, ступи,“ каже Црква.

Међутим, свештенику који треба да буде узор за своју паству овакво снисхођење се већ не дозовљава. Кад свештеник остане удовац он више не може да ступи у нови брак. Ако жели то да учини мора да напусти своју свештеничку службу. Он мора бити веран својој супрузи до краја свог живота.

Несумњиво је да ће јединство душа које се рађа у супружницима за време живота постојати и после смрти, пошто се вечност љубави не односи само на земаљски живот, већ прелази границу смрти.

Друго важно својство љубави је паралелно другом својству заљубљености. Док се заљубљеност заљубљује због нечега, љубав воли без разлога.

Питање за вас: због чега волимо маму? Због лепоте? Не, мама може да буде и ружна. Због доброте? Не, мама може да буде сурова и неправедна, а ми је свеједно волимо. Због чега волимо своје дете? Због тога што је мило? Не, оно може да ижџикља скоро два метра и да буде дрско према нама, а ми га волимо.

Може се рећи да маму волимо зато што нас је родила или да волимо своје дете због тога што смо га родили. Међутим, ни то није тачно. Има усвојене деце коју људи воле исто као своју. Или, на пример, због чега волимо сестру? Нисам је родио, она није родила мене, али је моја сестра и ја је волим.

Може се дуго набрајати, али се ипак неће наћи црта или својство карактера због којих волимо своје ближње. И стварно, ње, ове црте или оваквог својства карактера нема. Своје дете се воли због тога што је своје. Ето оно је моје – и готово! Није добро, али је моје!

А муж!!! Дакле, у правој љубави сопственог мужа или сопствену жену треба волети само зато што је он твој или је она твоја. Већ чујем супротстављање. Дете је моје зато што сам га родила, а муж просто тако, зато што сам га изабрала. Данас сам изабрала овог, а сутра ћу другог, а дете и мајка се не бирају.

А сад чујмо шта поводом овог кажу Библија и црквено Предање. Дакле, отварамо прве главе књиге Постања: „Зато ће оставити човјек оца својега и матер своју, и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело“ (1 Мојс. 2, 24). Још једном чујте: „Биће двоје једно тијело.“ Запамтимо ове речи и размислимо о томе шта оне значе. Шта значи постати једно тело? Погледајте ме. Имам две руке. Нико се неће усудити да каже да имам једну дугачку руку с два краја. Имам две ноге. Али две руке и две ноге чине једно тело. Замислимо да лева нога каже десној: „Сад ћу ја да идем на десно, а ти иди лево, досадило ми је да се млатим с тобом свуда, хоћу макар мало да идем сама.“ Јасно је да ове речи више подсећају на бунцање лудака. Или, претпоставимо да је лева нога нагазила ексер и озбиљно се повредила, а десна јој каже: „Шта набола си се? Боље би ти било да гледаш куд идеш, сад иди како знаш!“ То није могуће. Јасно је да ће ако се једна нога сломила, друга просто носити тежину целог тела, трпеће двоструко оптерећење. Ако се једна рука разболела, друга ће просто радити два пута више. Сваки бол једног органа преноси се на цео организам.

Исто треба да буде и у породици. Кад муж дође с посла уморан и нервозан, жена треба да прогута увредљиве речи, које су излетеле на њен рачун. Ако је жена дошла с посла уморна муж треба мирно да оде у кухињу, да опере судове или веш. Муж и жена су једно тело.

Још једно важно питање за све. У цркви постоји јасан систем за рачунање степена сродства. На пример, између мајке и детета је први степен сродства, између унука и баке је други степен, између брата и сестре такође други. Степен се одређује бројем узлазних и силазних линија до заједничког претка. Одговорите ми да бих видео да ли вам је јасно: који је степен сродства између ујака и братанца?.. Трећи? Добро, значи све вам је јасно. А сад следи само питање: шта мислите, који је степен сродства између мужа и жене? Дакле, слушам ваше одговоре.

„Други… Нема никаквог… Трећи… Први…“

Да, варијанти има много. Најближи тачном одговору су били они који су рекли да степен сродства није никакав, или да нема уопште никаквог степена. Само ми објасните шта сте имали у виду? Да супружници као да нису рођаци уопште, односно они су бесконачно далеки у смислу сродства или обрнуто – они су бесконачно блиски, односно имају нулти, највиши степен сродства? Јасно је да мислите да је степен сродства између њих бесконачно далек.

А Црква каже да је степен сродства између мужа и жене нулти. Шта то значи? А какав степен сродства је између мене и моје ноге? Никакав! Она је моја, она је део мог тела, моја нога и ја нисмо рођаци, ми смо једно тело. Дакле, моја жена је део мене, а не моја рођака. И приликом рачунања степена сродства веза између мужа и жене се не рачуна. На пример, између моје жене и мог брата је такође други степен сродства, као и између њега и мене.

Православна Црква је увек знала да је муж рођенији од сина, да је жена рођенија од кћерке. То нам само данас није јасно. А пре сто или двеста година то је знао сваки сељак. Кад би одједном жена хтела да напусти мужа и да се врати својим родитељима, они је просто не би примили. „Имаш мужа, иди и врати се! Ако си отишла од мужа, не желимо да знамо за тебе!“

Пре двеста-триста година развод је био апсолутно незамислив. Просто ово никоме није могло да падне на памет. Зашто је то било незамисливо? Покушаћу да објасним. Замислимо неку маму која гаји дете. Годину дана је све лепо, дете је мило. Две године – прва искушења, три године – проблем је већ већи, али је још увек подношљив, са седам већ постоје озбиљни проблеми, а с девет мама изјављује: „Нешто је мој синчић престао да ми се свиђа. Некако је измакао контроли, почео је да бива дрзак, лоше учи. Колико се може трпети? Доста! Досадило ми је! Сутра идем у општину да се разведем. Такав син ми не треба!“ Схватамо да је тако нешто незамисливо. Није могуће развести се од сина! А зашто је могуће развести се од мужа? Данас је наш морал пао толико да супружници лако остављају једно дуго. Али то још није граница пада. Ако се ствари надаље тако буду одвијале људи ће се ускоро растајати од своје деце. На пример, данас постоји појава која се назива разусиновљење кад супружници који су усвојили дете после извесног времена ово дете доводе назад и кажу: „Доста! Досадило нам је! Више не можемо да се мучимо с њим.“ Постоји чак случај кад је дете које је усвојено с 3 године враћено кад је имало 15 година. За 12 година родитељи нису успели да заволе дете. А колико данас има напуштене деце поред живих родитеља, које је баш брига за рођену децу? Ситуација помало подсећа на године после револуције, кад је постојао огроман број напуштене деце, која су се појавила не толико услед грађанског рата колико услед случајних веза после укидања црквених норми за ступање у брак.

Раније је у људским главама све било на свом месту и људи су знали да је разводити се од мужа или жене још горе него се разводити од сина или кћерке. Јер, ако се једна нога разболи и не може да иде, ми не трчимо код хирурга: „Докторе, одсеците ми ногу што пре, стао сам на ексер.“ Покушаћемо да је лечимо свим силама, и само у случају да је ногу захватила страшна болест (на пример, гангрена) одлучујемо се на операцију да се болест не би проширила на цео организам. Исто тако је и с разводом – свим силама смо дужни да покушамо да сачувамо породицу и тек кад ова нада нестане и настане опасност да ће на пример, пијан муж повредити сина или га увући у своје страшне грехове – само онда се можемо одлучити на развод.

Дакле, брачни другови постају једно тело. И прави муж воли своју жену већ због тога што је она његова жена, зато што су једно тело. Наравно, ако жена има још неке изванредне црте карактера то је просто дивно. Међутим, чак и ако их нема добар муж ће свеједно волети жену.

Скрећем вам пажњу на то да кад говорим да су супружници једна плот то није просто нека лепа слика, већ се све то дешава заиста, и све што се догађа с једним од супружника одражава се на другом. Ако супружници покушавају да уз помоћ Божију савладају сва искушења која настају у породичном животу кроз извесно време ће потпуно реално осетити да су постали једна плот.

Сви смо ми, вероватно много пута слушали приче као што је следећа. Мајка прати свог сина у војску. Он, на пример, служи у морнарици, на хиљаду километара од свог родног дома. Али, ето, сину се догађа нека несрећа и мајка, без обзира на огроман простор који је дели од сина својим срцем осећа његову несрећу. Дакле: Господ може да дарује брачним друговима такву благодат да осећају једно друго још јаче него мајка своје дете. Ако жена шаље у војску вољеног мужа и драгог сина, мужа ће осећати јаче. Понекад од старијих супружника, који су живот проживели у верности може да се чује следеће: „Ето, кажем супрузи то и то, а она ми одговара да је управо о томе размишљала.“ Код верних брачних другова се не појављују само јединствена осећања, већ и мисли и жеље.

Једном ми се десила следећа ствар. Стајао сам на перону на којем скоро да није било људи и поред мене је прошло неколико мушкараца мени непознате националности. Гласно су разговарали на свом језику, који ми се учинио врло милозвучним. И ту се у мени родила жеља да сазнам: а да ли је тако милозвучан наш руски језик? Међутим, никако нисам могао да оценим звучање матерњег језика и неочекивано сам схватио због чега. Никако не могу да чујем мелодичност матерњег језика зато што више не чујем само звуке, већ одмах чујем смисао речи. Може се оценити само мелодичност туђег језика, чији смисао не схваташ. Мелодичност је једино што може да се схвати на непознатом језику. Исто се дешава и с људима. Док је човек за тебе туђ једино што можеш да уочиш у њему је његова спољашњост. Сетимо се: „Човек се дочекује по одећи, а испраћа по памети.“ Блиске, рођене људе никад не оцењујемо по њиховој лепоти. Ми одмах видимо кретање њихових душа. Први знак тога да смо заволели човека јесте то да престајемо да примећујемо његову спољашњост.

Први пут сам се с тим да у љубави спољашњост не игра никакву улогу срео још у школи. Једном ме је у госте на рођендан позвао друг из разреда, којег сам знао само из школе, а у његову кућу сам дошао први пут. Био сам запањен кад сам видео његове родитеље. Отац је био прави лепотан, а мама је по мојим тадашњим мерилима била врло ружна, готово наказна – дебела, мала, пуних усана. Гледао сам их и нисам могао да схватим како је тако леп мушкарац могао да се ожени таквом женом. Добро, кад се оженио, била је лепша, али како сад може да живи с таквом женом?! Тек много касније сам схватио да кад човек воли некога он скоро да не примећује спољашњост и не придаје јој онакав значај као раније. Као што обично просто не примећује да ли је лепа његова мајка, као што не примећује да ли је лепо његово дете или да ли је лепа његова сестра. А ако и примећује, то нимало не утиче на односе с човеком.

Човекова спољашњост је мутно стакло. Из даљине видиш само стакло, а не можеш да распознаш шта се налази иза њега. Али кад се загледаш кроз ово стакло, видиш само оно што се налази иза стакла, а само стакло више не видиш.

Трећи. Хтео бих да истакнем још једно својство истинске љубави. То је спремност на самопожртвовање или краће пожртвованост.

Права љубав је незамислива без пожртвованости. Али, шта је то? За почетак ми прво одговорите на питање: да ли је самоубиство самопожртвовање? На пример, човек је некоме изјавио љубав и био је одбијен. Живот је изгубио смисао. Човек даје свој живот за љубав. Да ли је то самопожртвовање? Ко сматра да је одговор „да“ нека подигне руку. Сад они који сматрају да је одговор „не“. Видим, већина се не слаже с тим да је самоубиство самопожртвовање. Заиста, самопожртвованост је кад се човек одриче нечег свог, понекад чак и живота, али обавезно ово чини ради другог човека. А у самоубиству, на пример, због неузвраћене заљубљености, присутно је нешто друго: „Свима ћу показати како много патим.“ У самоубиству нема бриге за другог, од самоубиства другима никад не бива боље, свим ближњима оно доноси само патњу. Самоубиство човек чини ради себе.

Сад ћу навести неколико илустрација за тему самопожтвованости да бих показао каква она бива.

Понекад самопожртвованост представља велики, одлучујући корак. На пример, моја супруга је завршила школу за диригенте (она је диригент – руководилац црквеног хора). Неколико година се спремала да постане диригент, дуго се школовала, била је пуна планова о томе како ће основати хор, како ће се бавити децом парохијана васпитавајући будуће појце за хор одраслих итд. Кад смо почели своје служење у Талдому сви ови планови су постепено почели да се остварују. Међутим, живот иде даље. Родило нам се прво дете, онда друго, затим треће. И ту се већ оштро поставља питање: шта да се ради? Најважније службе, кад хором треба да управља најискуснији човек су у суботу и недељу. Чак и кад бисмо хтели да дамо дете у вртић, свеједно ништа не бисмо решили, јер у ове дане вртићи свеједно не раде. Нисмо имали баке које би стално живеле с нама. Попадија је морала да изабере: или на неколико година оставља хор или треба тражити друга решења која би највероватније била на штету деце. Наравно, она оставља хор, али иза овог „наравно“ стоји јако много тога. Рећи себи: „Од данашњег дана ти ниси диригент, ти си сад – мајка,“ и потиснути у други план оно што је дуго година било у првом није нимало лако. Човеку није лако да види другог како заузима његово место, да види његове грешке, а нема могућности да их исправи. Наравно, још је теже не негодовати притом у себи.

Међутим, то је пример очигледног самопожртвовања – одрицање од свог призвања. Живот се по правилу састоји од ситнијих испољавања нашег пожртвовања. Цео дан отац породице је стајао поред струга и размишљао само о томе како ће доћи кући и одморити се испред телевизијског екрана гледајући финале у фудбалу у којем игра његов омиљени клуб. Отвара врата долазећи кући и… „Драги, иди, молим те, по хлеб док ја испечем пиле, затим избаци ђубре, канта је већ препуна и доведи Љошку из вртића.“ Све ове ствари стиже да заврши пет минута пред крај утакмице, а стегнувши срце пропустити скоро целу утакмицу и учинити све што је потребно за породицу је такође самопожртвованост. Од оваквих свакодневних „ситница“ се састоји породични живот.

Сад, кад смо се мало разабрали с терминологијом и кад сам покушао да објасним шта подразумевам под речју „љубав“ потрудићу се да дам дефиницију љубави између мушкарца и жене. Наравно, она ће бити једнострана, непотпуна, али је треба дати. Дакле, љубав супружника је јединство двоје људи, које се рађа у браку и гаји у току 10-15 година заједничког живота. Пишем ову дефиницију на табли.

Љубав је јединство двоје људи, које се рађа у браку и гаји у току 10-15 година заједничког живота.

Уз овакву дефиницију љубави мислим да нико неће имати ништа против онога што је речено на почетку нашег разговора. Ступити у брак из љубави је у принципу немогуће, јер се љубав рађа само у браку, тек после ступања у брак, и тек након дугих година се испољава са свом силином. Ми у земљу бацамо семе јабуке и не долазимо да беремо плодове кроз месец дана, већ неколико година гајимо дрво и тек онда очекујемо плодове. Плодови љубави се такође неће појавити одмах, јер је људска душа много компликованија од биљке. Не доживи свако дрво да почне да рађа плодове, многа угину. Данас се 60% породица распада, не доневши никакве плодове осим напуштене деце и рањених душа.

С чим породица може да се упореди? Замислимо два камена – оштра и чврста. Док не дођу у додир све је наизглед добро, нико никога не дира, али ставимо их у џак и тресимо јако и дуго. Могуће су две варијанте развоја догађаја: или ће се камење избрусити и више неће рањавати једно друго, или се неће избавити својих оштрих ивица и тада ће се џак поцепати и камење ће излетети из њега. Џак је породица. Или се супружници уз помоћ „ситних“ самопожртвовања брусе или ће се разлетети у злоби једно против другог.

Огроман број развода се дешава 2-3 године након ступања у брак. Човек је разводећи се убеђен: „Каква наопака жена (муж) ме је допала! А говорила је да ме воли! Како ми је само пало на памет да се оженим њом!“ И човек не схвата да још није било љубави, постојала је само заљубљеност. За љубав је требало још да се бори. Просто нико од супружника није хтео да се избави својих оштрих ћошкова. Човек ступа у нови брак, а тамо се наставља исто што је било у првом. Он својим оштрим ивицама рањава нову супругу, а она, се рањена, љути и рањава заузврат мужа својим оштрим ивицама. И мушкарац наивно сматра да је опет добио лошу жену, а сам не види своје недостатке.

Међутим, нешто најчудније се дешава после 10-15 година. Првобитно брушење у току прве 2-3 године није максимум јединства које може да се роди иако многе породице остају управо на овом нивоу. Желео бих да не заборавите главну тајну брака и љубави: двоје постају једно тело. Ако супружници из све снаге буду савладавали сва искушења и достојно носили свако бреме брачног живота после 10-15 година ова два камена се сливају у јединствен камен који се не може раздвојити никаквом силом.

И последње. Управо сам дао дефиницију љубави у којој се каже да љубав треба гајити 10-15 година. Свако од вас може да пита: „А да ли ви сами заиста волите?“ Овде морам да признам: „Супруга и ја у браку живимо тек 6 година. По својој дефиницији не могу да се похвалим тиме да сам већ достигао савршену љубав у својој породици.“ Још једна илустрација којом ћу заправо и завршити данашњи разговор.

Кухиња. Седимо моја попадија и ја за столом једно преко пута другог. Кашике и виљушке нам стоје на суседном столу. Да бих узео кашику треба да устанем, начиним пет корака и вратим се на место. Да би моја супруга узела кашику треба да устане, да учини један корак и да се врати. Мени је потребна кафена кашичица. Наравно, нећу сам да је узмем. Нипошто! Ја треба да начиним десет корака, а супруга само два. Молим је да ми да кашичицу. Она устаје и иде по кашичицу. И тек тада схватам да је попадија већ у последњем месецу трудноће, да се уморила у току целог дана с двоје друге деце, да је ова трудноћа уопште била тешка и да јој је било тешко чак и да устане од стола, а ја, здрав и безбрижан, чекам да ми донесе кашичицу. Наравно, разумом сам схватио да сам поступио рђаво и више то нећу радити, али да сам достигао савршенство у љубави, ја бих просто стално осећао њену бол, не бих просто знао својом главом него бих је осећао својим телом и не би ми чак ни пало на памет да је замолим за нешто.

СВЕШТЕНИК ИЛИЈА ШУГАЈЕВ – СВЕТОСАВЉЕ.ОРГ