ПОВОДОМ ПАТРИЈАРХОВОГ ПРЕДАВАЊА НА МЕЂУРЕЛИГИЈСКОМ СКУПУ ЗА „МИР“ У САРАЈЕВУ (8.-na10-9.2012.)

Патријарх Иринеј је на конференцији за „мир“, у Сарајеву, септембра 2012. читао један неправославни текст, који да ли је он сам написао- не знамо, али ставови и мишљења, која је ту изнео, јако личе на ставове другог владике:

„…Тренутно, најважнији духовни задатак је,према православном схватању, реинтеграција хришћанског ума, поновно откривање пуноће апостолског предања, пуноћа хришћанског погледа и вјеровања у сагласју са свим епохама.

Патријарх српски подсјетио је на велики јубилеј,

Ова интeграција јe у ум који нијe Христов, нeго антихристов. Ми, Православни, имамо пуноћу апостолског Прeдања. Ако хоћe нeку другу „пуноћу“, то можe бити само папска- да од папe сви примe „пуноћу“, али нe благодати, нeго проклетства..

Oво на крају цитата је теологија вл.Игњатија. Он проповеда то да се не гледа у прошлост, у Свето Предање. То је та јерес Новог доба о којој је говорио Св.Старац Анатолије Оптински (Потапов), јерес која ће ударити против Црквеног Предања.

Они позивају Православне да се покају што чувају веру, да одустану од ње, да се јадни римо-католици не би мучили да се кају. Они их толико „воле“ да не желе да се они помуче покајањем и одустајањем од јереси, него ће они уместо тога да одустану од праве вере. То је таква једна обмана, прелест, небулоза, неправославно учење. То са Духом Светим и сведочењем вере нема никакве везе. А уз то је и опасно за људе који чују ово, а не знају добро догмате своје вере.

Хришћанство се није мењало према епохама, оно је онакво каквим га је Господ установио од почетка. Само се развијало изражавање тог веровања, уобличавале форме изражавања, нарочито у време одбране од погрешних учења, од јереси. Ово што је Патријарх говорио уопште није Православно схватање, него „Њу ејџ“ схватање те антихристове“анти-цркве“, јер је та његова сверелигија, која обухвата све јереси и секте, у ствари против Бога, и анти-црква.

Овај појам „реинтеграције Хришћанског ума“ Патријарх је употребио и у свом говору у Бечу прошле године. Негде је неко написао да је препознао да је то текст покојног проф. свештеника Радомира Биговића. Али је у суштини јеретичка теологија екуменизма вл.Игњатија, а њему то од Протестантизма, папизма и сличних –изама.

Где је то отпао Хришћански ум- да ли нама Православнима, или Римо-католицима? Ко ту треба да реинтегрише свој ум у Хришћански? Наравно, не Православни људи, него јеретици, који су отпали од Православља.

Пуноћа Православног Предања је откривена пре 20 векова, и ми, Православни, је држимо од онда. Каква је то нова „пуноћа“ коју жели да открије Патријарх? Очигледно – лажна, искривљена, јеретичка и помрачујућа. Као огрешење о Бога и о сведочанства Духа Светога. Огрешење о Свето Предање. Огрешење о Богонадахнута сведочења Светих Васељенских Сабора.

И овај крај цитата такође доноси игњатијевску „теологију“. На почетку цитата говори да је задатак „поновно откривање пуноће апостолског предања“, које је из 1.века, а одмах после, контрадикторно, да СПЦ не жели да прослава „Миланског едикта“ буде „комеморативни скуп“, „сећање на прошлост“, „још мање повратак у прошлост“, него да ће СПЦ „учинити све што може“ (прим.:„све ми је слободно , али није све на корист“) да то буду „дани антиципација будућег Царства Небеског овде и сада…“ А шта је за њега „антиципација Царства Небеског овде и сада“? То су „сусрети у истини и љубави“ (Православних и Римо-католика), „дани покајања“ (Православних, што исправно верују), „дани праштања“ (непокајаним јеретицима), и „дани помирења“( са непокајаним грешницима, уз остављање њима да и даље буду у јереси, а самим тиме осудивши сами себе свргнућем и изопштењем из Православне Цркве услед нарушавања догми и канона Свете Саборне једне једине Апостолске и Православне Цркве).

Није Цркву оформио Св.Апостол Петар. Није Дух Свети сишао само на Св.Петра у Дан Педесетице, па онда он раздељивао и удељивао другим Светим Апостолима. Дух Свети је сишао на сваког Апостола по наособ.

Сваки епископ Православне Цркве има пуноћу благодатних дарова, која му је Апостолским прејемством предата, рукоположењем и призивом Духа Светога. Нема ту једног да влада над другима. Ранг Патријарха је само почасни чин, али је и он само епископ, и нема права да влада над другим епископима, нити да се меша у друге епархије. Па, и кад хоће да служи у другој епархији, он мора да тражи дозволу од надлежног епископа. Он јесте први по части кад председава Сабором епископа, кад је председник Црквеног Суда и Синода, али ни он не може доносити одлуке самовластно, ако се други епископи не сложе.

Православна Црква не познаје власт једнога над целом Црквом у смислу како то подразумевају римокатолици, и како би они хтели да Православни „реинтегришу“ свој ум у ум папин. За Православне то је грех, и јерес.

Сводити „помирење“ између Православних и римокатолика на људски ниво, као да је ту у питању нека обична људска завада, па треба Православни да буду великодушни и да опросте, грех је и заблуда. Прелазити преко јереси, кршења догми, гажења Истине, без тражења од римокатолика да одустану од јереси и јавно их одбаце, и без тражења да прихвате неизмењено догме и Истину- грех је.

Значи, по Патријарху, или по томе ко је писао то, не треба СПЦ да се сећа прошлости, нити да се враћа у прошлост.

Значи, губљење памћења. Ко то нормалан жели? Једино римокатолици желе да ми заборавимо прошлост, и своје догмате, и Истину, и историју, да би они могли да завладају нама, да нам улију у умове лаж и јереси. А Патријарх баш тако изгледа, као неко ко је заборавио оно што је знао, и као да је заборавио све што је био понео из родног дома, и оно што је научио у богословији, на Теолошком факлултету, као да му je неко „испрао мозак“ oд сећања, и од догмата Православне вере.

Потпуно је контрадикторно да они који организују скуп поводом сећања на „Милански едикт“ не желе да се сећају прошлости, а такву су тему окупљања одабрали. Тиме је Патријарх рекао, можда и несвесно, шта је прави циљ те манифестације- не да се обележи „Милански едикт“ онако како би то доликовало- да је то акт којим је дата слобода Православним Хришћанима (јер у 4. веку постојали су само Православни Хришћани- није било ни Римокатолика., ни Протестаната. Римокатолици су настали почетком 11. века, а Протестанти још касније), него да покушају да се оствари „Небеско“ човекопоклоничко „царство“ на Земљи у виду власти римског папе над свима, које би настало „овде и сада“. А то је оно у шта римокатолици покушавају да на обману увуку Православне.

Тихомир Топаловић