Србија пред понором – позив за спас

Драга браћо и сестре,

Знам да сте многи и бољи и писменији у овој области и надаренији, али ја се усудих да пишем ово из два разлога:

1. Дубоко сам уверен да као народ стојимо на рубу амбиса и да ако учинимо само корак у правцу у коме се иде падамо страшније но и у једном претходном паду, чини се без могућности за исправљање и повратак.

2. Од самог мог рођења (1946.год) па на овамо стално је присутно некакво гушење да не могу да се осећам Србином, да не могу да кажем да сам Србин (сем као статистички податак), а да при том не будем окарактерисан као „великосрбин“. Да не могу да се сећам Православних предака и да знам историју и дела њихова за рoд србски. Ако се нешто и сазна то су маргиналне и безначајне ствари. Суштина свега – Православна вера, као основни темељ, сваког налретка појединца, породице, друштва и државе је строго затрпавана велом заборава, замагљивана неистином. Досадило ми је дакле ово и сада ја исповедам да сам Србин православне вере, духовни потомак Светог Немање и Светог Саве. Оно што су они исповедали, исповедам и ја; оно што су они анатемисали, анатемишем и ја.

монах Рафаило Пејчић

Преузмите у ПДФ формату

Србија пред понором- позив за спас A5