Куд плови српски брод? (Други део)

Прошлог петка само покренули тему спољнополитичког курса којим се креће „српски брод“ и говорили да се у руско-српским односима изгледа назире нова етапа. Охрабрујуће изјаве о сарадњи у војној сфери и интензивни контакти на највишем нивоу су томе доказ. Да подсетимо, 11. септембра већ по други пут за пола године састаће се председници две земље – Владимир Путин и Томислав Николић. У резиденцији у Сочију шефови држава планирају између осталог разматрање документа о стратешком партнерству. Уз то руски лидер може да допутује у Београд у децембру, управо пред почетак радова на српској деоници Јужног тока.

Представљамо учеснике дискусије: доктор политичких наука, професор МГИМО Јелена Пономарјова и председник Центра за стратешке алтернативе Александар Митић.

У сваком случају, не сме се говорити о руско-српским односима а да се не помене Косово. Питање експертима, искрено говорећи, непријатно. Недавни разговор нашег новинара са једном од угледних српских правобранитељки, која говори о независности Косова као о већ давно решеној чињеници, наводи на мисао да ли је сада, после свих уступака претходне владе, толико очигледно да је принципијални став Москве важан Београду?

Принципијелна позиција Москве је кључна – сматра Александар Митић. Јако је важно да Москва не одустане од одбране своје принципијелне позиције у Савету безбедности, али то није довољно. Јако је важно да Москва настави са својом дугорочном активном дипломатском акцијом лобирања против признавања независног албанског Косова. У томе је Москва до сада имала доста успеха али не сме бити опуштања, јер је с друге стране за САД и ЕУ питање признања државе Косово и даље приоритет. Такође је важно да Русија пружа што конкретнију практичну, па и материјалну помоћ Србима на Косову. Српске институције на Косову, нарочито на северу Косова, су пред огромним притиском јер Вашингтон и Берлин траже од Београда да се оне укину, односно да се угуше тако што ће им се ускратити финансирање. Већ ове недеље појачани су дипломатски притисци Вашингтона на Београд по овом питању и извесно је да без подршке Русије, Србија неће моћи да се одупре.

Србији обећавају митске повластице за то да она коначно призна независност Косова, сматра Јелена Пономарјова. У томе постоји озбиљна лукавост, зато што никакав пуноправни члан ЕУ сиромашна земља не може да постане. А земља која је понижена и која је издала своје суграђане, своју херојску историју, тим пре. Али ипак, неки српски политичари су склони да процес признања Косова постепено, преко докумената и аутомибилске таблице, тече, и десило би се фактичко признање самосталности покрајине, а политичко у датом контексту више и није потребно. Али ја косовско питање разматрам још са историјско-психолошке тачке гледишта. Опростите за патетику, али признање Косова је сламање националне окоснице, спуштање Срба до статуса мале нације, а Србије до трећеразредне државне јединице. Осим тога, Косово је криминално-терористичка држава, и признати нешто тако за самостални субјекат светске политике – то је наравно национално понижење. Овде је важно и геостратешко питање. Косово је важна тачка базирања НАТО-а, она омогућава да се контролише практично читава Источна Европа. У последње време имам такав утисак да, ма колико то тужно звучало, став Москве постаје за многе српске политичаре све неповољнији, наставља Јелена Пономарјова. Ми својим принципијелним непризнавањем страшне државне формације Косово сметамо некима да спроводе већ другачију политику. Многи представници српског естаблишмента су већ спремни да се помире са одвајањем Косова и чак да га признају. Али ми никада не треба да заборавимо да се свака земља састоји од два неједнака дела – политичара и друштва, у Србији се то посебно јасно испољава. Ако су људи који се налазе у политици оријентисани прилично прагматично, за већи део српског друштва питање признања покрајине се чак не поставља. И када не би било мера постављања препрека за време летње кризе 2011. године на северу провинције, половина Србије би сигурно била тамо, стала би на страну косовских Срба. И у тој ситуацији став Русије поводом непризнавања Косова, наравно, пружа нам одличне могућности за јачање имиџа у очима становника Србије.

Шеф канцеларије НАТО-а, генерал Барон, ових дана је истакао да ће Србија у скоријој будућности играти важну улогу у Европи – због свог изузетног геостратешког положаја. Мисао није нова, ипак, у таквом случају Москва можда треба сада, када су на валсти њој лојалнији људи да „искористи тренутак“? Пошто је јачање односа са Београдом у извесном смислу шанса и за Русију да ојача своје позиције не само на Балкану, већ и у Европи у целини?

Криза у еврозони, али и у Србији, као и нови политички моменат након промене власти у Београду је идеалан тренутак да Русија ојача односе са Србијом и српским народом уопште, сматра Александар Митић. Нема никакве дилеме да је Србија једина земља на Балкану која може да буде искрен стратешки партнер Русије. За то је неопходно да Русија игра много проактивнију политику у Србији и на Балкану. Мора да појача присуство у српским медијима, у српском финансијском систему, да ојача улагања, да та улагања буду и видљивија и ефикаснија. Неопходно је такође да Русија покаже да неће одступати од своје досадашње политике према питању Косова и Републике Српске. С друге, српске стране, било би од изузетне важности да се у Скупштини Србије ратификује споразум везан за Центар за ванредне ситуације у Нишу и да се искрено крене у израду свеобухватног споразума о стратешкој сарадњи. Нема никакве дилеме да ће Србија наставити да игра важну геостратешку улогу у Европи. Русији је стога изузетно важно да Србију има за партнера на којег може да рачуна.

Србија је увек играла и игра важну геостратешку и геополитичку улогу, да то није тако, никаквих бомбардовања 1999. године не би било, каже Јелена Пономарјова. Она је заснована на психо-историјској вези Срба са Русијом, и треба имати у виду да када циљају и ударају на Србију, у ствари циљају на Русију. У том смислу Србија је некакво далеко упориште Русије, још једно упориште данас је Сирија. То су ствари које се не смеју предати, ако их предамо, нећемо имати куда да се повлачимо. А то што говори генерал Барон о будућој важној улози Србије, то он „баца удицу“, алудира да ће Алијанса активније радити са том земљом и укључивати је у своју орбиту. У том смислу треба се сетити недавне историје: узмите нове чланове ЕУ, сви су они ушли у ЕУ пошто су ступили у НАТО. Ја сам за себе израдила такву метафору: када сам први пут после бомбардовања била у Београду, 2003. године, пролазећи поред разрушене зграде Министарства одбране, рекла сам себи: док Срби не започну његову реконструкцију, ова земља у НАТО неће ступити. У јуну ове године сам опет прошла поред зграде министарства – још није почела обнова. Сматрам да у скорије време земља неће постати члан Алијансе, али то не значи да неће ступити уопште. Према анкетирањима, 15% подржава ступање у НАТО, око 64% је за војну неутралност. Што се тиче на пример односа према савезу са Русијом, ја сам телефонирала у Београд уочи нашег разговора, питала сам да ли постоје приближни подаци колико процената подржава сличан савез. Рекли су ми да таквих података нема и да нема практичне могућности да се спроведе такво анкетирање, пошто све то контролишу „пријатељи Запада“. Интересантна паралела: ми смо говорили да Русија планира да издвоји нову траншу обећаног кредита – за економију, САД су такође изјавиле да су спремне да издвоје 240 милиона долара за подршку демократских институција у Србији. Шта је то – знамо – за медије, за „благу власт“, за питања васпитања. Плодови ове подршке могу да се одразе већ у наредној генерацији, и тада ће Србија бити коначно за Русију изгубљена. Можда треба да такође улажемо у развој руско-спрских институција?

Србија и Русија већ низ година планирају да потпишу споразум о стратешком партнерству. Ипак овај, искрено говорећи, загонетни документ, очигледно су „замрзле“ претходне власти, а сада, у Сочију, на састанку Путина и Николића, сасвим је могуће његово даље разматрање. Шта може да пружи нашим земљама таква врста споразума, који у њему може да буде практични смисао?

Власт Бориса Тадића је нанела много штете српским националним интересима, и по питању Косова и по питању једностраног стратешког курса ка Европској унији, и по питању прикривене политике тајног приближавања НАТО, и наравно по питању сталне опструкције снажније сарадње између Србије и Русије, сматра Александар Митић. Један од најбољих примера је свакако документ о стратешком партнерству, до чијег потписивања није дошло пре свега зато што је српска страна одбијала да буде искрена. Свакако да је интерес и Србије и Русије да се овај документ што више прошири, пре свега у економском и војно-безбедносном смислу. Србија је војно неутрална земља и тако би требало да се понаша у односима са свима. Али то је не спречава да развија добре војно-економске односе, пре свега по питању војне индустрије, где постоје огромне перспективе за заједничка улагања и пласман роба.

Зашто он још није потписан? Сматрам да се ово кашњење дешава не вољом оних земаља које треба да ставе потписе – каже Јелена Пономарјова. Овде сам склона да видим сложену политичку игру, неко увртање руку, које воде западни партнери. Наравно, Западу није повољно успостављање стратешких односа Србије са Русијом, и зато преко српских медија лансирају се такве идеје да наводно може да постоји само један стратешки савезник, и то је само ЕУ. Али то је лукавство, тачније лаж. Србија има формиране стретешке односе само са Италијом и Француском, које су чланице ЕУ, као између осталог и са Кином, која је, сложићете се, сасвим из друге приче. Ако тај споразум са Русијом буде потписан, односи могу да избију на виши ниво. Али у исто време на земље које потписују такав документ пада огромна одговорност.

Извор: Глас Русије