КОСОВСКИ РАСПЛЕТ: ЗАПАДНЕ ОПЦИЈЕ И СРПСКА СТРАТЕГИЈА

Предавање које је Епископ Артемије одржао на Конференцији у Дому Синдиката у Београду, децембра 2006, у организацији Америчког Савета за Косово.

Добро јутро и хвала свима што сте данас дошли овде. Данашњи јавни форум и дебата за округлим столом, као што многи од вас знају, је делом наставак конференције одржане овог септембра у Вашингтону под називом „Поновно разматрање Косова“, спонзорисане од Америчког Савета за Косово. Данас пред собом имате извештај са те конференције.

Сврха конференције у Вашингтону је тачно истакнута у наслову: реч је о обраћању мислећим и поштеним људима, нарочито у Америци, да се преиспитају, да стану и да размисле о томе шта чине. Да стану и да размисле о последицама својих акција оре него што буде прекасно да се избегне катастрофа за хришћански српски народ Косова и Метохије, катастрофа за Балкан, катастрофа за целу Европу.

Разматрање сопствених грешака није претерано својствено палој људској природи. Ја сам као архипастир Срба хришћана са Косова и Метохије био у посети Сједињеним Државама много пута и пре и после рата да бих тамошњим извршним и законодавним званичницима и креаторима политике рекао: господо, господо, молим вас запитајте се да ли сте у праву. Чак и ако вас уопште не интересује истребљење мог народа са Косова и Метохије, молим вас да размислите о интересима ваше сопствене земље и о будућности Европе. Како предаја власти џихад терористима и ратбојницима може донети корист било коме? Зар се надате да ћете удовољити џихад терористима нуђењем комада европске хришћанске земље у време када њихов терор прети целом свету? Пре неколико месеци, када је Америчким Саветом за Косово покренута акција за спасавање Косова и Метохије, речено нам је да је исувише касно, да се бавимо безнадежним стварима. Још нам је речено да је одлука одавно донешена и да ће све бити готово до краја 2006. г. Ја вас питам: где је та одлука данас? И још нам је речено да је спровођење одлуке одложено због избора у Србији, што је ноторна лаж; да могу да одвоје Косово и Метохију од Србије учинило би то данас, не би чекали. Али они то не могу да ураде и зато чекају. Шта је то што ће бити другачије идуће године? Да ли они замишљају да ће Срби променити своје мишљење о Косову и Метохији? Да ли они мисле да ће се 2007. или 2008. године или кроз сто година наћи једна српска рука која ће пристати да потпише експлантацију срца свог народа?

И тако, они чекају, јер ништа друго им не преостаје. Ништа друго не могу да кажу албанским муслиманима са Косова и Метохије осим да чекају. „Само будите стрпљиви. Све је одлучено, само чекајте још мало. Даћемо вам то што желите ускоро“. У међувремену чујемо да ће одлука бити донешена касније; помиње се септембар 2007. као нови крајњи рок. А можда ће крај 2007. бити „коначан“ крајњи рок за доношење „неизбежне“ одлуке, баш као што је то био случај за 2006.

Вођство албанских муслимана је недавно предузело дипломатску офанзиву покушавајући да утиче на јавно мњење не би ли се надокнадило оно што сматрају да је у тренутку пропуштено. Велике новинске куће наклоњене њиховој ствари – Вол Стрит Џрнал, Вашингтон Пост, Фајненшл Тајмс – су у рубрикама типа „мишљења“ објавиле текстове у којима се објашњава зашто више не може бити одлагања. И сваки од ових текстова, пошто заврши причу о демократији, самоопредељењу и стандардима, те о свим осталим лажима које смо слушали у току последњих седам година, даје стварни разлог. Они кажу: „ако буде даљег одлагања, доћи ће до насиља од стране муслиманских Албанаца“. Јер, на крају крајева, једини аргумент којег су икад имали и јесте насиље и претња насиљем. Међународна заједница, каже се, мора дати овој интифади оно што захтева или ће се насиље, које је увек присутно, наравно, погоршати! На који начин би се могло погоршати? Можда тако што не би остало усмерено само против нас, против хришћанских Србс – на које се у иностранству ионако нико и не обазире – већ би се окренуло против саме међународне заједнице.

Одгађање нам је донело и разјашњење. Упркос свим претњама и обећањима, српска влада је рекла: „Не, не можете нам одузети Косово и Метохију – Косово је Србија!“ Предвођени Његовом Светошћу Патријархом Павлом, грађани Србије су изашли на изборе и великом већином изабрали нови устав који каже. „Косово је Србија! Не можете нам га одузети“.

И Русија је сада рекла да неће дозволити решење које ће кршити међународни закон, као ни решење на које Србија не пристаје. Изгледа да ће Кина подржати Русију по том питању. Све више земаља – Шпанија, Румунија, Израел, Грчка, Грузија, Украјина, Словачка – увиђа да наметнуто, незаконито решење за косово прети хаосом остатку света.

Да ли је америчка влада дошла до тог закључка? Не, није још. Као ни Британија уосталом, али ћемо идуће недеље и тамо озићи па ћемо видети!

У ствари, полет да се спроведе наметнуто и незаконито одвајање Косова и Метохије од Србије је мртав. Једино његови подржаваоци још не знају да је мртав. Или можда знају. Али нису спремни да то себи признају!

Ја нисам политичар. Ја сам пастир. Није мој позив да причам политичарима како да мисле. Али ја сам овде већ неко време и доста сам тога видео. Волео бих да предложим једну мисао: будућност у политици не припада онима који знају само колико је сати или који је датум, него онима који, пре свега, могу да тумаче барометарске промене.

Људи насиља, г. Чеку, г. Харадинај, г. Тачи, могу да кажу које је време, они виде да је данас 6. децембар. Али они не осећају промену у барометарском притиску. Прошло је време када су могли позвати своје пријатеље, г. Холбрука и г-ђу Олбрајт. Прошли су дани када је било довољно да неколико бирократа у Вашингтону нареде нешто, а цело човечанство похрли да то изврши. Заиста, после многих путовања по Америци вам могу рећи да све више Американаца увиђа шкрипац у који је њихова земља ушла, и то не само у Ираку.

Причали смо са Американцима из свих слојева друштва, са републиканцима и демократама, не само са православним хришћанима већ и са протестантима, католицима, Јеврејима, такође и са атеистима, и сви они увиђају да је њихова земља преузела на себе одговорности које је превазилазе. Када први пут разговарамо са њима, они скоро ништа и не знају о Косову, али све више почињу да увиђају у чему је прави проблем и захвални смо Богу за сваког од њих коме су се отвориле очи. Једино су бирократе они који ће последњи прогледати.

Као што сам рекао на почетку, конференција у Вашингтону је била о „поновном разматрању“ Косова. Кажимо сада: Косово јесте поново размотрено. Оно је поново размотрено због притиска догађаја од којих су неки далеко од Косова. Време је сада да се крене даље, што ме и доводи на тему данашње конференције која се тиче „завршнице“. Сада када видимо да се независност Косова неће догодити, ми, сви ми: Србија, њени балкански суседи, Европска Заједница, Америка, Русија – морамо озбиљно размислити о томе шта ће се десити, како ће се десити и када ће се десити? Како и када ће г. Ахтисари учинити праву ствар и прекинути све? Када ће прави преговори, за право решење Косова и Метохије у оквиру демократске европске Србије, напокон отпочети?

И, што је можда најважније од свега, ми ћемо у том процесу видети ко ће нам помоћи да се померимо унапред. Поменуо са да су вође косовских Албанаца, људи насиља – они који су довели свој народ до ове тачке, овог неуспеха – управо они који не могу осетити промену у струјању ваздуха. Стога остаје отворено питање, који од њих ће то осетити? Знамо да би многи косовски Албанци хтели да уведу своју заједницу у Средњи Исток, у шаријатско право и џихад. Ово су људи који су потпуно срећни са разбојничком пећином (црном рупом) у шта се Косово претворило.

Но да ли само такви постоје? Има ли оних који то не желе, који желе да живе достојанственим животом? Који желе да буду део Европе, а не Средњег истока? Који знају да за Косово не постоји други пут у Европу осим преко Србије? Време је да они ступе напред. Србија ће стрпљиво чекати да отпочну прави преговори, а не само представа на позорници са које се изговарају претње и ултиматуми. Када ти разумни људи буду искорачили, а верујем да ће то учинити, они ће наићи на добродошлицу од стране Срба. Стога поново кажем, покушајмо да на данашњем форуму распознамо пут којим треба да кренемо. Ми ћемо то учинити уз сарадњу наких стручњака који су били са нама у Вашингтону, и уз још неколико пријатеља. Још увек нас покривају тамни облаци, али само они који воле тмину одбијају да виде светлост која је испред, светлост до које ћемо стићи само ако се наш корак не поколеба!

Хвала вам на пажњи.