МАНИПУЛАЦИЈА СВЕШЋУ – Политика геноцида

Медијски рат је нешто што је увек било битно у историји ратовања, а једноставно се може потврдити извиканом тврдњом да историју пишу победници. Но, у ери масовне употребе штампаних и електронских медија добија на важности више него икада. Информацијама које се пласирају преко екрана заиста се воде ратови. Постоје „приватне“ војске светских моћника које се ангажују и да створе и сниме пуч, преврат, мини рат; измисле и прикажу шта им је у интересу и то даље користе у реализацији онога што желе. Тиме се обликује јавно мњење, политичке, државне и војне структуре, кроз дефиницију: Створити проблем (ради реализације неког циља који наизглед нема везе с тим проблемом); решити проблем (уз реализацију секундарних циљева вештачки створеног проблема); и створити нову реалност (реализација примарних циљева светских моћника).

Пример: Други светски рат су финансирале хазарске снаге (код нас је почео исценираним 27. мартовским демонстрацијама-плаћеним од енглеских тајних служби, кажњеним бруталном немачком агресијом), решавајући га уз десетине милиона жртава (у којем је посебан акценат на елиминацији православног живља и православља, прогон Јевреја-као разлог за стварање Израела; комунизам-код нас Титова безбожна држава) и  реализацију пакленог плана тоталне доминације над човечанством (стварање хазарске државе, формирање светског контролора УН -са свим својим службама, смањивање броја становника на „оптималан“ број кроз ратове, болести, вакцине/лекове..,).

Временом се медијска презентација уобличила у медијску политику, чији је део и политика геноцида.

Студију „Политику геноцида“ су написали Едвард Херман и Дејвид Петерсон и објављена је у издању Monthly Review Press-а из Њујорка. Овде је дат део интервјуа са Едвардом Херманом – из књиге Кинеска освета, масона Д. Лучића:

Политика геноцида је једна од најважнијих књига у нашем времену и представља квинтесенцију вашег и Чомскијевог декодирања производње сагласности, медијске подршке злочиначкој политици Запада, политике људских права и пропаганде. Као структуралиста, полазите од становишта да систем почива на базичним, предоминантним структурним одредницама. Које су то одреднице?

–       У књизи Производња сагласности Ноам Чомски и ја показали смо да је корпоративни систем заснован на интересима невидљивих доминантних снага. Корпоративни финансијски интерес руководи и диктира политику великих сила, доминира у САД и диктира њихову унутрашњу и спољну политику. Ми се сада налазимо у периоду у ком се ова структура моћи шири и изнова успоставља као једина: са нестанком Совјетског Савеза. САД користи НАТО за процесе који подразумевају вођење непрекидног рата У САД уопште нисмо више у могућности да реформишемо систем који је сада прошао законе и нове регулативе, после чега се више не могу контролисати велике банке које су постале исувише моћне и имају огроман, а кључни утицај на америчку политику. Живимо, дакле, у свету у ком корпоративни финансијски систем одређује унутрашњу и спољну политику земаља, што се показује и у малим земљама које су поражене у рату, и у којима се различитим контролисаним и увежбаним механизмима на власт доводе квислинзи који се савијају и пузе пред великим силама; зато је и отпор овим процесима у тим земљама скоро незнатан.

…Писац књиге овде појашњава израз „корпоративни финансијски систем“ – са термином „Ротшилдова финансијска империја“…

   Политика геноцида је комплексан појам. Замолила бих вас да нам опишете генеалогију рутинизације ове појаве.

–      Ваши читаоци разумеју, у то сам сигуран, да је у питању иронична употреба речи „политика“, јер како можете имати политику нечега што је тако страшно као геноцид. Насловом смо желели да сугеришемо да је геноцид, као највеће зло, исполитизован у овом свету на начин на који је исполитизована реч „тероризам“: једна ружна реч са конотацијом нечег лошег, зла. Политика тероризма подразумева да људи који имају моћ могу назвати своје непријатеље терористима и представити себе и своје савезнике као борце против тероризма, док је политика геноцида усмерена на то да покаже да то раде само лоши момци – никако ми или наше државе –клијенти. У књизи Производња сагласности Чомски и ја написали смо поглавље Вредне и безвредне жртве. Безвредне су оне жртве које су страдале од нашег геноцида, геноцида који смо извршили ми или наши клијенти, какви су, рецимо, Израелци који убијају Палестинце – безвредне жртве, зато што је Израел једна од кључних држава – клијената САД. И онда када је Индонезија убијала на стотине сељака, они су били безвредне жртве. Све то демонстрира савршено уклапање света са високо исполитизованим системом дефиниција. Вредне жртве су оне које су убили наши непријатељи. И у тим случајевима се користи реч „геноцид“. Узмимо за пример Босну: САД и НАТО су подржавали босанске муслимане, тако да када су они били убијани, проглашавани су за вредне жртве над којима је извршен геноцид, а када су убијани Срби – то није могао бити геноцид, јер су Срби били безвредне жртве. У књизи Политика геноцида наводимо веома добар пример – пример Сребренице у вези са којим је читав догађај од 11. јула извучен из контеста дешавања у Сребреници и око ње: жртве, муслимани, биле су вредне жртве и зато се за злочине над њима и могао применити појам геноцида. А ако размотрите дешавања у Хрватској и Крајини, где је Хрватска уз помаћ САД протерала 250.000 Срба, 1995. Медији то нису назвали чак ни етничким чишћењем, иако је то један од већих примера етничког чишћења у модерној историји, током којег је убијено неколико хиљада Срба из Крајине; али ради се о безвредним жртвама чиме је ово дешавање дисквалификовано за категоризацију каква је геноцид.

Говорите  о политизацији заснованој на инфлацији самог појма геноцида?

–      Да, о веома селективној употреби речи геноцид, која подразумева да САД и њихове клијентске државе не могу никако бити ангажоване у вршењу геноцида. Ми се увек само бранимо од злих људи и земаља. Чак и кад убијемо три-четири милиона Вијетнамаца (обратите пажњу на распон страдалих) или преко милион Ирачана.

… Хари Труман, мудри Јеврејин, амерички председник, био у праву:“ЦИА може постати Гестапо“…у годинам свог постојања Агенција је дала америчким председницима толико много погрешних информација о толиком броју значајних питања, прекршила толико много закона, фалсификовала толико много избора, свргнула толико влада, финансирала толико диктатора, убила и подвргла мучењу толико невиних људи, да су странице њене званичне историје, чини се, исписане крвљу, а не мастилом. Људи целог света сматрају ЦИА срамном организацијом… … Осим тог, пошто председник Обама има малтене десетак других крупних обавештајних ресора од којих добија препоруке и информације, поставља се питање: шта ћему ЦИА?… …ЦИА је била сила која има своју функцију, као и Обама. Све је то део „Четвртог рајха“. Политика геноцида Трећег рајха води логично до четвртог, само на „умивенији“ начин.

Сурова диктатура лагано је мењана технологијом, фармацеутиком, микро-чиповима… У „Четвртом рајху“ робови нису знали свој стварни статус, па се нису ни бунили…

Како је могуће да рат САД против Вијетнама, у ком је страдало три до четири милиона људи, није био препознат као акт инвазије, као геноцидни подухват?

–      То је акт који су предузеле САД које располажу огромном моћи, а медији су веома снисходљиви према таквој политици. И док велика моћ убија, медији гледају на другу страну, као и огромна већина интелектуалаца, уосталом. Имате, дакле, медије али имате и Уједињене нације и њихов Савет безбедности, и имате агенције које су креирале УН. Током Вијетнамског рата, а ни после њега, није било никаквог суда УН који би судио САД, као што га није било ни у случају агресије на Ирак, где је 2003. директно прекршена Повеља УН. Уједињене нације формирају трибунал само тамо где то одговара САД, или где оне зажеле да се суди. И ти судови укључују Србе и лидере Дарфура (Арапи који су се удружили са Кинезима). У случају Руанде, САД су се удружиле са Кагамијем и РПФ-ом (Revolutionary Patriotic Front), тако да је трибунал УН основан за Руанду процесиурао Кагамијеве непријатеље, а у случају Југославије, САД су желеле да оснују трибунал који ће судити Србима. Све ове институције представљају полуге америчке моћи: тријумфална моћ је данас још увек оличена у САД.

  Можемо ли да говоримо о одговорности УН и организација какве су Amnesty International и Human Rights Watch за успешно спровођење политике геноцида? Како сте већ рекли, међународни кривични судови дубоко су умешани и представљају део структуре система.

–           Све ове организације морају да се подреде жељама САД. Као што смо рекли, кривични судови могу да се организују само за непријатеље САД. Такође, имати и мале трибунале каква је Међународна криминална инспекција (ICC), која је основана пре неколико година. САД нису чак ни њем члан, али су толико моћне да су уобличиле начин на који ова комисија ради; а она ради само у случају да су мете одобрене од стране САД. Једна од ствари коју смо нагласили у књизи Политика геноцида јесте та да је ова комисија осудила само црне Африканце, ито њих 13-14; ова комисија морала је да искључи, међутим, оне црне Африканце које САД воле, на пример Кагамија у Руанди и Мусавенија у Уганди, зато што су они наши клијенти, и то без обзира на то што се ради о једним од највећих убица у модерној историји. Дакле, имате међународни суд за Руанду и Југославију и имате Међународну криминалну комисију, они раде по директним потребама и захтевима западних сила, посебно САД. Међународна комисија може да се ангажује против челног човека Дарфура зато што то одговара САД и Израелу јер скреће пажњу са њихових сопствених активности: са инвазије на Ирак и са израелске акције етничког чишћења на Западној обали. Овакве међународне институције, које оснивају УН, скрећу пашњу међународне пажње на случај Дарфура, и на Арапе на које има утицај Кина. Они представљају добру мету, а одвлаче пажњу са деловања Израела који је наша клијентска држава.

   Како би онда требало да окарактеришемо систем у коме је више од милион Ирачана умрло од како је 2003. Године започет рат против Ирака? Акт агресије који су САД спровеле против ове суверене земље није препознат као злочин против човечности, иако је акт агресије на Нирбешком трибуналу проглашен за највећи међународни злочин и акумулирано зло, те стога представља јасно кршење Повеље УН и међународног права.

–      У питању је апсолутизовани, централизовани, глобални систем који је тако организован да ови трибунали и комисије о којима смо говорили искључују највећи злочин из своје јурисдикције. И Међународни кривични суд за Југославију, и Међународни кривични суд за Руанду, и Међународна комисија, искључили су акт агресије из своје надлежности. Зашто су га искључили? Зато што су САД биле укључене у акт агресије. Е зато овај акт није био ни предмет јурисдикције ових међународних институција.

Најбољу илустрацију политике геноцида представља изјава државног секретара САД Медлин Олбрајт из 1996. године, изречена у интервјуу који је дала новинару националне телевизије који ју је упитао: „Пола милиона ирачке деце умрло је због последица санкција у Ираку. Да ли је то вредело?“ На ово питање Медлин Олбрајт је одговорила: „Да, вредело је.“ Државни секретар САД је изјавила да је убиство 500.000 деце за циљеве спољне политике САД оправдано. А онда имате Сребренички масакр у коме је страдало, по цифрама за које ја сматрам да су страховито пренадуване, 8.000 војно способних мушкараца. И свет се уједињује у осуди, а Европска унија доноси чак резолуцију којом се 11. јул проглашава даном сећања на жртве. Како је уопште могла да изјави тако нешто!? И нико ништа не предузима у вези с тим, та њена изјава није чак ни добила неки публицитет. САД су слободне да врше геноциде и масовна убиства, и то нико не осуђује, глобални медији се тиме не баве, док операција Срба у Босни који доводи до страдања војно способних људи постаје предмет масовне осуде и презира. Ето, то је изванредан пример политике геноцида.

   У „Политици геноцида“ направили сте разлику између конструктивног, нефер, бенигног и митског проливања крви. Да ли би сте нам детаљније објаснили поделу на ове категорије?

–      Реч је о ироничној и помало циничној категорији која садрѕији и велику дозу валидности. Конструктивни геноциди су они који се врше у корист интереса САД, какав је био геноцид над народом Вијетнама. Конструктиван – са значењем: у складу са интересима САД. И Ирачки рат је био конструктиван: ми смо га извели и милион људи је умрло и друштво је разорено у циљу онога што су лидери САД сматрали да је у интересу САД. Бенигни су они геноциди који врше наши килијенти. Израел је вршио оваква проливања крви, као и Индонезија. Нефер геноциди су они које су извршили наши непријатељи. Убиства које су извршили Срби су тако нефер. У случају нефер геноцида суочавамо се са инфлацијом бројева и имамо у употреби реч геноцид, док митски геноциди значе геноциде који се чак нису ни догодили. У књизи Политика геноцида имамо само један случај под називом “Масакр у Рачку“ где са много детаља показујемо да се тај масакр уопште није ни догодио. Водило се много борби у околини овог места и тела погинулих су сакупљена и лоцирана на једном месту како би Вилијам Вокер, Луис Арбур и трибунал имали оправдања за бомбардовање које су САД испланирале против Југославије. Зато, иако се никакав масакр у Рачку није догодио, он је институционализован, јер је био погодан за реализацију циља САД – бомбардовања СР Југославије. Не би ме изненадило да чак и неки људи у Београду верују да се тај масакр догодио и да га је починила југословењнска армија против недужног цивилног становништва. Наше опсежно истраживање, међутим, показало је да то није тачно.

….

Новинарка је питала Хермана о саветодавном мишљењу Међународног суда правде поводом сецесије Косова од Србије.

–      У питању је западна институција која следи западне интересе, савршено усклађене са инвазијом на Косово, тако да се доношење таквог саветодавног мишљења могло стопостотно предвидети, иако је све то гротескно, јер се Резолуцијом СБ 1244, из јуна 1999.године, каже да је Косово део Србије. Како се Косово може прогласити независном државом, уколико је то контрадикторно са одлуком самог Савета безбедности? Мисли да је, са циљем да Срби изгубе право да управљају Косовом, веома рационално, од самог почетка борбе за Косово, прављена клима која је требало да покаже да се Срби понашају веома лоше према косовским Албанцима. Са друге стране, НАТО је нелегално бомбардовао и окупирао Косово, кршећи Повељу УН, а косовски Албанци су починили озбиљна етничка чишћења Срба и Рома током НАТО окупације. И онда се поставља питање: зашто то није дисквалификовало Албанце за добијање независности, ако је већ могло дисквалификовати Србе? Косово је нелегално окупирана територија, и косовски Албанци су се понашали екстремно лоше, а ако суд после свих тих сазнања каже да је независност Косова у реду, и своје мишљење базира на лошем понашању Срба, то је онда чиста хипокризија која представља очигледну политичку одлуку – дефинисао је јасно професор Едвард Херман.

Ваше анализе политике сребреничког масакра показују дубоко разумевање образаца којима се обликује и води савремена политика. Да ли мислите да би без разумевања политике сребреничког масакра овакво саветодавно мишљење било могуће? Да ли и на који начин сагледавате везу између установљења европског Сребреничког меморијала који се одржава сваког 11.јула, усвајања Резолуције о Сребреници у српском парламенту и овог саветодавног мишљења које је изнесено у Међународном суду правде?

–      Све је то у вези и све показује да је Запад, односно НАТО, био против Србије још од раних деведесетих. Они су војно поразили Србију и понашање српског Парламента је одраз понашања поражених људи који су се предали и одустали од било каквих циљева, осим да уваже циљеве оних који су их поразили. Масакр у Сребреници и све те оптужбе против Србије, као и понашање Међународног суда, део су рата НАТО-а против Србије, при чему је Међународни суд правде – агент Запада, агенција Уједињених нација и инструмент који НАТО користи у борби против Србије, тако да цела ствар функционише перфектно. Имате рат НАТО-а против Србије, којим је Србија поражена и присиљена да пузи. Косово је окупирана територија и огромна америчка војна база, тако да се цела ствар, када се делови сложе, показује као део перманентног рата Запада.

   Да ли мислите да је упућивање захтева српске владе за мишљење о међународно-правној заснованости Декларације о независности Косова Међународном суду правде, била мудра одлука?

–      Не, била је то веома лоша одлука, јер је Међународни суд правде западњачки суд. Овај суд је одбио Србију када је она, 1999.године, од њега тражила да нешто учини у вези са нападом НАТО-а на Србију, који је изведен уз кршење повеље Уједињених нација. Овај суд правде није учинио ништа, осим онога што је било у интересу снага Запада, и Србија је требало то да препозна. Јасно је да се овде радило о формалној ствари, али српски политичари нису били довољно мудри да схвате да ни формални случај, иако је веома добар и једноставан, неће проћи на суду којим доминирају снаге Запада.

У студији Политика геноцида опсежно сте анализирали операције „Олуја“ и „Бљесак“. Да ли мислите да ће Срби, после жртава које су поднели током два светска рата у којима су се супроставили агресору, и после ратова деведесетих бити стигматизовани као геноцидне убице, док ће Хрвати после усташке, геноцидне НДХ, у којој су почињени стравични злочини над припадницима српског, јеврејског и ромског народа, и после операција „Бљесак“ и „Олуја“ бити трајно произведени у борце за слободу?

– То је заиста невероватно! А САД су, заправо, војно помогле Хрвате у операцији „Олуја“. Ричард Холбрук је посетио Загреб два дана пре него што је Хрватска покренула операцију „Олуја“ у августу 1995, што је речити показатељ дас се ова операција одиграла уз одобрење САД. Паралеле се могу успоставити са посетом Хенрија Кисинџера Џакарти, непосредно пре њене инвазије на Источни Тимор, септембра 1975; то само потврђује да пропагандни модел, примењен на разбијање Југославије, није донео ништа ново, већ пример Југославије представља изванредну илустрацију начина на који овај модел функционише.

„Олуја“је представљала највећу акцију етничког чишћења током ратова на Балкану, укључивала је велики програм протеривања и убијања, која су далеко премашила број који се оптужницом Међународног суда приписивао Милошевићу (22.маја 1999), и инзваредан је разлог да се Холбруку суди за ратне злочине. Међутим, јасно је да медијско покривање ратова у Југославији није имало ништа са спомињањем посете Ричарда Холбрука и улогом САД у овом масовном етничком чишћењу. И ми на Западу имамо посебан дан за Сребренички меморијал сваког јула, али не и за „Олују“; немамо ни Јасеновачки меморијал. Потребно је подсећати на убиства људи само онда када су убијани од стране оних који су препрека реализацији наших интереса; који су мета наших пропагандних активности, никако онда када убијамо ми или наши савезници. Велика обмана укључена је у изјаву којом је ЕУ образложила неопходност увођења Сребреничког меморијала:“Потребна је правда ради помирења“. Али, није нам потребна правда за операцију „Олуја“ зарад помирења. Ови меморијали не охрабрују помирење. Они охрабрују даља непријатељства, озлојеђеност, они охрабрују оне који су проглашени вредним жртвама: босанске муслимане који у свакој прилици настоје да извуку бенефит из те ситуације у којој су проглашени вредним жртвама, док су у ствари селективне жртве. Ови меморијали добијају све више публицитета и делује да се брига о вредним жртвама повећава током времена. Идеја да овакве ствари доприносе реализацији правде не стоји, будући да је заснована на једностраности по којој је само босанским муслиманима потребна правда. Запад је потпуно игнорисао чињеницу да су Срби у Босни претрпели страховити бол, огроман број избеглица био је принуђен да напусти Босну и Хрватску, велики број Срба је убијен у Босни. Само на подручју Сребренице убијено је више од 3.000 Срба. Зашто нема правде за те жртве и те избеглице?

Једна од најинтересантнијих ствари у вези са ратовима у Југославији јесте та да је Србија земља са највише избеглица. Српске избеглице из Хрватске не могу да се врате. Са друге стране албанске избеглице вратиле су се на Косово, као и велики број босанских муслимана, тако да су на крају Срби примили највише избеглица које нису праведно третиране, што је, наравно, остало потпуно непрепознато.

24.03.2014.

на дан 15-годишњице агресије НАТО-а на Југославију

СРБИ НА ОКУП

Одбор Чачак