Србија изван Србије

Непризнавање признања

У Србији лоше вести се ређају геометријском прогресијом.  Од оних о томе ко је коме овог дана забио нож у стомак, па до других „елитнијих“, о томе ко спрема атентат на високе државне службенике. А од малобројних „добрих“ вести, можда бисмо могли да издвојимо „похвалу“ Кетрин Ештон, која је казала да је „дијалог Београда и Приштине узор за регион“. Још нам само остаје да растумачимо значење речи ’дијалог’ и да схватимо где се налази тај „регион“ коме српска бескичмена политика може бити узор. Кацинову тврдњу да је време да Србија изађе из адолесцентног периода, да коначно „сазри“, те да као зрела крушка (за)падне у грло ЕУ, не бисмо да посебно коментаришемо, да не бисмо случајно пореметили „квалитетне“ односе са нашом бившом (и будућом) браћом.

Наравно, све мање се бавимо спекулацијама и надама о тиме да ће нам комшијско-добро-суседна Хрватска помоћи да што пре (барем пре истека овог века) ступимо ногом на „европско тло“. Ућутали смо се, ваљда, јер мало ко у Србији може да поверује у хрватску добродушност и спремност да се поново нађе у „заједничкој“ држави са „великосрпско-југочетничким агресорима“. Актуелно „геноцидно“ суђење у Хагу у Србији и није баш актуелно, јер се та тема, да ли случајно или намерно, гура на маргину медијског интересовања. Ваљда нам се чини да се о рату већ све рекло, те да се ту нема шта да дода.

Унапред смо се помирили са „извесном“ чињеницом да ће у Међународном суду (не)правде да изгубе и Срби и Хрвати – и то у великом мазохистичком стилу. А не пада нам на памет да бисмо поводом тужбе Хрватске за геноцид могли да прођемо горе него у случају Федерације БиХ. Уосталом, води нас „одличан“ губитнички правни тим, на челу с некаквим „клинцем“ Сашом Обрадовићем, иза чијих леђа и даље стоји „тата“ Тибор Варади. Штета што је Радослав Стојановић (члан претходног хашко-српског правног тима) умро. Да није, могао би сада да понови оно што је рекао током суђења по босанској тужби, само да то мало коригује спрам хрватског имена: „Можда је било појединаца (међу Србима) који су имали намеру да почине геноцид над Хрватима.“

Добри познаваоци међународног правног поретка и расположења судија у МСП уопште не би били изненађени ако би се (тамошње) МСП суђење „неочекивано“ претворило у српску ноћну мору. Правда и истина не станују на адреси тог хашког „антигеноцидног“ суда. Заправо, данас се ту ради о класичном примеру политичког суда. Отуда би Срби морали да буду свесни да би, зарад неких геостратешких интереса Запада, Србија могла да буде проглашена кривом за геноцид у Хрватској. Готово сваком Србину такав епилог узајамних тужби Србије и Хрватске изгледа сасвим немогућ. Али да би се избегла свака могућност да се то ипак деси, српски правни тим је требало да изгледа другачије, баш као што је и српска одбрана у Хагу морала да буде далеко агресивнија.

Још једна „добра“ вест је и она, да је Александар Вучић индиректно (путем свог кабинета) демантовао писање шиптарског листа „Лајм“, да је он спреман да призна Косово. Изгледа, у Србији народ полаже велике наде у будућег српског председника владе, али исто толико наде у тог човека, чини се, улажу и косовски Албанци. Најпре га је пре коју недељу Агим Чеку (човек за којег се у Србији верује да је ратни злочинац великог формата) на косовометохијској ТВ „Мост“ означио као српског политичара са „визијом“, који ће „реформисати“ српско друштво и који ће, на крају, „признати Косово“. Да би деманти Вучићевог кабинета био озбиљнији и уверљивији, у Вучићеву одбрану скочио је и Александар Вулин, рекавши: „Нећемо признати Косово као државу. Бриселски споразум ће бити спроведен, све што је договорено биће спроведено, свакодневно ћемо бити присутни на КиМ.“

Није шија него врат – рекао би народ. Ако „нећемо признати Косово као државу“, онда „као шта“ ћемо га признати? Можда као део Србије изван Србије? Бриселским споразумом јасно је дефинисана држава Косово, њен устав, суверенитет и територијални интегритет, па се поставља питање зашто српске власти причају једно (не признају Косово на језику), а раде сасвим друго (признају Косово на папиру). Отуда, само луд човек не би видео да се спровођењем бриселског споразума (пара)држава Косово признаје не само де фацто него и де јуре. Када се испуне све тачке таквог споразума, више неће постојати ниједан разлог да се Косово не прими у чланство УН-а.

Коначно, и сам председник државе Томислав Николић укључио се у нешто што би се могло назвати уставноправном инверзијом (или диверзијом): најпре ћемо погазити Устав Србије, а онда ћемо ићи на то да се тај исти Устав прилагоди почињеном безакоњу. Зато не треба се чудити што Србију данас ЕУ службеници на једној страни „хвале“ (Кетрин Ештон), а на другој је „куде“ (Јелко Кацин), тврдећи да је „незрела“. Из свега следи закључак: Србији остаје још да буде осуђена за геноцид (о чему моћна „међународна заједница“ сада озбиљно размишља), па да онда Срби у целом свету буду третирани као „уважена“ и „поштована“ људска бића.

За www.koreni.rs

Т. Рајић