Духовни лик Гогоља

„Ко после смрти духовно узрасте

више но што је био за мога живота,

показаће да ме је управо он волео,

да ми је био пријатељ, и само тиме

ће ми подићи споменик.“

(„Завештање“ из „Преписке са

Пријатељима“, Пролог, Врњачка

Бања, 2004.,стр.13)

Зашто баш о Гогољу? Пишем, јер је он био монах по свом животу, и унутрашњем ставу и опредељењу, али са посебном мисијом у свету. Он је држао сва три монашка завета, иако није био замонашен. Желео је да се монаши, али је закључио да је цела Русија његов манастир, и да је потребан да помаже људима у свету, да би они схватили своје мане и грехе, и да би научили како од њих да се избаве, и како најмудрије да поступе у своме животу.

„Нема позива вишег од монашког, и нека нас Бог удостоји да једног дана обучемо просту монашку мантију, за којом моја душа жуди толико да ми већ и сама помисао на њу причињава радост…

Мој иметак није у новцу. Бoг ми је помогао да накупим нешто умног и душевног иметка и обдарио ме неким способностима које су другима потребне и од користи- ја, дакле, прво треба да раздам тај иметак онима који га немају, а тек онда да идем у манастир…

Ваш манастир је- Русија! Одените се у умствену монашку ризу, и умртвите целога себе за себе, али не и за њу, пођите да се у њој подвизавате.“ (исто,стр.146-147)

Гогољ је био благодатни и мудри духовник по своме унутрашњем стању, и невероватни благодатни педагог и психолог. Није било ситуације у коју је човек могао доспети, а да он за њу није нашао решење- како треба поступати да буде на корист за душу и те особе, и свих око ње.

„Важно је да у човеку макар нешто оснажи и постане непромењиво; од тога ће и нехотице, све остало доћи у ред.“ (исто, стр.208)

Он је писао смирено, трезвено, у стању дубљег покајања. Имао је благодат покајања, и онај дубоки мир, који човек добије од Бога благодатно када истински види своју ништавност, и не приписује врлине себи, него зна да је све што има дар од Бога.

„Постоји још већа способност: њено име је – мудрост; а њу нам може дати само Христос…Она се никоме од нас не даје крштењем, нико је од нас не наслеђује, него је дело највеће благодати небеске. Онај ко већ поседује и ум и разум може је стећи само ако се моли, ако даноноћно моли Бога за њу:

Узводи душу своју до голубије незлобивости и спремајући све у себи до беспрекорне чистоте, како би могао да прими ту небеску гошћу,

Јер се она плаши огњишта у коме душевно домаћинство није у реду, и у коме нема потпуне хармоније. Али ако она уђе у дом, тада за човека почиње небески живот…“ (исто, стр.87)

Он има душу детета које тежи идеалном, и које верује Оцу Небеском, и жели да се сви људи поправе. Он жели да помогне људима у томе, јер је добио од Бога дар да види, схвати, и због тога пише све комедије, приче, писма… Оне су све настале из великог дара, пре свега, духовничког, педагошког, из дубоке духовне мудрости, и познавања људске душе, а тек онда од дара за писање.

„Речју се треба служити поштено. Она је најузвишенији дар од Бога.“ (исто,стр.31)

Његова дела су добра управо зато што су у духу Истине, јер су сведочанство човека испуњеног Духом Светим. Он је, благодаћу Божијом, и својим ставом, и радом на себи, као и страдањима, схватио суштину живота.

„За Хришћанина нема краја учењу: он је вечити ученик, и до самог гроба ученик.“ (исто, стр.85)

„Само треба сам добро да пострадаш, и сви страдалници ће ти постати блиски…“ (исто, стр.114)

Његови ликови су део њега самог. Писани су као средство борбе против зла у човеку, и као средство да се покаже како човек треба да живи, како да се исправи.

„Ја сам се већ од многих својих гадости избавио тако што сам их пренео на моје јунаке, исмејао сам их кроз њих…“ (исто, стр.139)

„Ја волим добро, тражим га, и горим њиме…“ (исто, стр.138)

Његова „Преписка са пријатељима“ писана је од 1844. – 1846/7. Сва писма су писана у истом духу, и у дубоком духовном миру, као да су у један дан написана. Он је задобио то стање од Бога.

Невероватно како једноставна и мудра и јеванђелска решења он нуди својим пријатељима- судији, спахији, гувернаторки, човеку на високом положају, грофу који би у манастир, писцима, песницима, преводиоцу, младој Хришћанки, коју доживљава као Небеску сестру свима…

„Ево већ једног утицаја који се одвија без Вашег знања, самим Вашим присуством! Онај ко у Вашем присуству не сме себи да дозволи ружну мисао, тај се ње већ стиди; а такво окретање самом себи, ма било и тренутно, први је човеков корак ка томе да постане бољи.“ (исто, стр.23)

„Ко је у своју душу унео такву небеску бригу за људе, такву анђеоску тугу због њих сред најпривлачнијих забава, тај за њих може много, много да учини.“ (исто, стр.24)

Његови савети су животни, благодатно-мудри, једноставни, а нећете их скоро нигде наћи, осим код Светих Отаца и у Светом Писму. Сви су они дати из љубави према човеку. И љубави према земљи. А та велика љубав према човеку и земљи последица је његове огромне љубави према Богу. Он је богато излива као помоћ, као мудри савет.

„Сваком човеку судите двоструким судом…Један суд треба да буде човечански. На њему оправдајте невиног, а осудите кривца…Други, пак, суд нека буде Божански. На њему осудите и невиног и кривог.“ (исто, стр.211)

(прим. Што се нису измирили сами, што су дошли на суд…)

У својим писмима он је монашки суздржан као озбиљни и велики духовник, а у писмима пријатељу, пред којим се осећа као дете, и изражава му своју захвалност, он излива тако пуно благодатне љубави, која долази из чисте, девствене, безазлене и посвећене душе.

Њему је сваки човек важан, и сваки има своје место и значај. Он има дар да схвати сваког човека, јер првенствено гледа на душу.

„Ако претходно нисте у својој глави промислили целокупан положај тога човека, коме хоћете да помогнете, и ако му са собом нисте понели и поуку, о томе како од сада треба да води свој живот…“ (исто, стр.38)

Он је потпуно ушао у психу и логику и положај како мужика, тако и трговаца, спахије, чиновника, песника, племића и грофова.

„Расправе ослушкуј, али се не уплићи у њих.“ (исто, стр.84)

„Нека Вас Господ сачува од отварања канцеларија. Никако другачије не разговарајте са сваким него искључиво лично.“ (исто, стр.237)

Он говори „лицем к лицу“ души човековој, и уму човековом. Потпуно искрен без трунке осуђивања било кога. Са поштовањем према сваком човеку.

„…Свештенству је исто тако неопходно да има времена и за себе: он мора да поради и на себи.

…За свет се не треба васпитавати посред њега, него далеко од њега, у дубоком унутрашњем сазерцању и истраживању сопствене душе, јер су ту положени закони свега и за све…“ (исто, стр.59)

Једноставно, он пише као Старац- духовник, као свештеник. Он има достојанство свештеника, јер он све то ради Бога ради, и спасења других ради. Уз то, његов незванично монашки опит живота, многи дани проведени у Ман. Оптина, дубоко прихваћен став послушности, до те мере да је целу једну своју књигу спалио, таман што ју је написао, јер му је тако духовник наложио ( други том „ Мртвих душа“), чине да он личи на тајног свештено- монаха.

И он је то спаљивање урадио у смирењу, без имало жалости, и добио је као дар да му се одмах књига у души појавила као феникс, у прочишћеном и бољем облику. Истинско послушање.

„Сви велики васпитачи људи налагали су ћутање управо онима који су располагали даром речи…“(исто, стр. 33)

Благодарио је Богу на свему.

„…смирујем се у сваком тренутку, и не налазим речи којима бих могао да заблагодарим Небеском Промислитељу за моју болест.“ (исто, стр.27)

Био је мајстор форме у писању, али је био Свет у схватању суштине.

Он је живео у стању оног Божанског „примрака“, у коме се Господ јавио Мојсију.

Код њега се може рећи да је он, сусревши Бога, видео лице сваког човека онакво какво јесте, али и онакво какво би требало да буде, и пожелео је да помогне људима да то остваре.

Једноставност, истина, покајање, озбиљност, доброжелатељство, љубав, мудрост, добре намере, ревност.

За њега је писање било аскетски подвиг у ком се он одрицао себе, свог старог човека, одсецао своје грехе, борио се против њих кроз ликове својих књига, а уједно, умом и душом, био сав у ближњима, заокупљен том жељом и вољом како да им помогне да победе зло.

Он види људске слабости, и пише комедије, не зато што је неозбиљан, није уопште, напротив, врло је озбиљан, и озбиљно схвата овај живот, него узима ту форму да би на најбезазленији начин указао људима на зло, и како га победити, да они сами добију добру вољу да се боре против зла у себи, и да им та борба постане радосна и лака, да буду мотивисани позитивним.

Да је прибегао осуђивању, једу, сатири, озлобио би и своју душу и туђу, с обзиром на огроман дар познавања душа.

Он има једно префињено духовно достојанство, и ја бих препоручила ову књигу свим свештеницима, духовницима, педагозима, психолозима, политичарима, писцима.

Он ће сам најбоље сведочити о себи.

Мон.Стефанида