Промена језика је катастрофа за народ

У речнику Владимира Даља се каже: „сквернословити – говорити непристојне, зазорне и постидне речи, бестидно, непристојно псовати.“

Језик је душа народа, темељ његове културе и Божјег Духа у њему.

Употребљавање ружних речи разбија и уништава главно богатство народа – наш језик, културу, чистоту моралног понашања. Ружне речи садрже и преносе сатанску енергију зла која изазива болести код човека и може да га убије.

„Језик-мисао-дух“ – та веза је основа саморазвитка било које нације, њене културе и традиције. Сва открића и достигнућа су потенцијално садржана у тој вези. Језик је вербални модел сваког народа.

„У савремени руски језик наши преци су уградили истинско велико богатство – скривено знање о човеку, природи, историји, култури наших предака, о јединственим методама и технологијама усвајања и стваралачке обраде информација о управљању системима и процесима у свом организму, о управљању снагом и ресурсима природе, о трансформацијама елемената и живих бића, укључујући и човека, и још много тога „(А.А. Корабелников „Година читања на руском“).

У последње време, наш родни дивни руски језик – темељ нашег живота – све више и више се загађује и искривљује, банализује, скрнави, осакаћује и то изгледа од стране културних и образованих људи, како написа непознати песник који страсно воли Русију:

Ох, мој сиромашни матерњи језиче,

Ох, лепото чистог руског говора!

Ко ти се све није ругао –

Панкери, официри, лингвисти –

Ко те све, јадника, није пребијао,

И извртао и мучио:

„Олакшати, почети, горе, усвојио,*

Средства, осуђени, прикључио“ *…

Па, у реду да је преварант или лопов,

Или алкохоличар и наркоман –

Али учитељ, али тужилац,

Али водитељ са телевизије ..!

(*наведене речи које су у данашњем руском језику унакажене неправилним наглашавањем, прим. прев.)

Искривљено изговарање и акцентовање домаћих речи – то још и није тако страшно. Много горе је то што се матерњи руски језик насилно потискује примитивним англосаксонским „новоговором“, језичким облицима који личе на речи, који су страног призвука и немају истоветно значење.

Уколико особа нема веру у свој језик, ако матерњи језик за њега није светиња, онда он нема веру ни у своју културу, ни историју ни у будућност свога народа. Промена језика то је катастрофа за народ.

Ако се врше манипулације над мишљењем људи, онда се оне нужно огледају и у језику, а то неминовно доводи до духовног и културног пропадања нације. На пример, ако би Црквено-словенски језик Руске православне цркве заменили савременим руским језиком (као што агресивно предлажу модерни обновљенци), добили бисмо неповратну мутацију у руској православној свести, пад моралног и духовног стања руског народа.

Као што је познато, основа националног језика је његово писмо. Писани језик је језички код народа. Умешати се у писмо његовим „реформисањем“ значи продрети до најдубљег и најскривенијег дела бића једног народа – у његову интелектуално-духовну психосферу. Промена облика писма такође значи да ће следеће покољење, по правилу, бити лишено могућности да прочита старе текстове. (чак и сада, кад некоме предложиш да прочита неки занимљиви текст из времена пре револуције, добија се одговор: О, то је тешко, то су речи са јатовима ..!)

Пушкин је ортографију назвао „хералдиком слова.“ Каноне писмености и њења блага увек чува национална елита. Језички код штити аристократија од оних који немају духовне и културне везе са тим народом, од оних који са њим не чине једну целину. Зато, ако некоме успева да продре у језик и манипулише њиме, то уништава аристократски дух језика и замењује га тзв. демократским. Ова демократија повлачи са собом духовну празнину у језику и протерује из језика истину, то јест Бога.

„Реформе“ писмености у Русији почеле су од Петра I, који je понекад веома оригиналнo „стражaриo“ над руском православном традицијом и руским идентитетом (узети за пример трагикомични еп са брадама), што је била последица делом његовог прозападног васпитања, а делом његовом одвојеношћу од народа.

Следећа важна фаза у историји руског језика (и нужна последица свих претходних одступања) је била 1917., када су у Русији на власт дошли бољшевици. Данас је већ јасно да су то били људи без додира са „тлом“ који нису имали историјску и културну везу са руском земљом, без духовно-моралног јединства са руским народом.

5. Јануара 1918. ступила је на снагу уредба Народних комесара „о увођењу нове ортографије“, иако су научне дебате о могућој „реформи“ руског језика почеле још 1905. – 1907., тј током првог револуционарног таласа. А тада је, заправо, као чувар чистоте руског језика наступио сам цар Николај II, који је веома негативно реаговао на неосновано коришћење страних речи: „Руски језик је толико богат, – рекао је он – да омогућава да се у свим случајевима страни изрази замене руским. Ни једна реч несловенског порекла не би требало да прља наш језик.“

Прелазак на нова правила није се десио онако како су замишљали научници који су их разрађивали. Они су сматрали да увођење новог правописа мора бити безболно и да траје много година, али нова безбожна влада се грубо поставила према том питању: „Онај ко пише на стари начин, тај је контра-револуционар“.

Дакле, како је изгледао руски језик после тих „реформи“?

Цела руска азбука је укинута: смислени концептуално-асоцијативни низ: аз, буки, вједи, глагол, добро… замењен је безобличним, неповезаним низом: а, бе, ве, ге, де …

Изгубивши приступ оригиналном лику и идејама о томе ко је то аз, шта је то буки, вједи, итд, руски народ се лишио природне форме азбуке, која је хиљадама година преносила мудрост и јединство народа. Ако је пре примања Хришћанства у идеалном облику руске азбуке живео дух наших предака Аријеваца и постојала веза између генерација, то је након примања хришћанства у Кијевској Русији руски алфабет је добио нови верски смисао. „Азбука“, „Аз-бука“ – значи „Ја сам реч“. Подсетимо се Јеванђеља: „У почетку беше Реч и Реч беше у Бога и Бог беше Реч“ (Јован 1:1). „Азбука“ – је, на свој начин, световно тумачење Новог Завета. У њој је смештен важни концептуални низ: „Аз, буки, вједи, глагол, добро, јест, живјете“- као мапа хришћанског пута,“Ја знам слова, да би чинио добро. То и јесте живот“.

На тај начин, ако је пре бољшевичке „реформе“ наша оригинална руска азбука била логички повезана с нашом природном, морално – културном психосфером, тако да није било потребно механичко памћење – нова „реформисана“ азбука подстицала је механичко памћење бесмислених звукова, без икаквих веза између њих. Руска азбука је наметнула формализам а од руског ученика се захтевао принцип талмудског бубања.

„Реформација“ спољашње стране руског језика – азбуке, неизбежно је довела до „прекрајања“ и унутрашње, смислено – садржајне лепоте језичке структуре. После 1918. руски језик су преплавили термини и индустријски терминоиди бољшевичке идеологије. Као позадина увођења ових нових речи у руски језик, појавио се и велики број скраћеница (скраћенице које се користе у писању и говору): совпромторг, моссељпром, сељхозпродмаг, учпедгиз, главнаука, наркомпрос, губнаробраз и многи други. Појавила су се чудна имена страног призвука: Владлен, Марлен, Вилен, Рем, Мелор, Вилор, Вил, Стал, Стаљин, Ленор, Рој, Ким, Бебелина, Пестелина, Маузерина …

Сви ове и њима сличне наказне израслине на нашем језику појавиле су се одмах после зацарења безбожне власти. Унакажење руског језика – то је један од показатеља срамног отпадања руског човека од Бога.

У принципу, треба рећи да је руски језик у последњих 300 година доживео много непријатељских напада, почевши од реформи Петра I. Овај период се карактерише посветовњачењем језика који је постао презасићен чисто световним појмовима који су врло често – позајмљени из иностранства.

Прва половина XIX века обележена је франкоманијом, англоманијом, масонеријом. Друга половина је снажно обојено нихилизмом, нарастајућим атеизмом, таласом револуције. И све то – без обзира на то што се у то време десио снажан процват велике руске литературе!

Почетак XX века – декаденција, декадентна задовољства, затим талас револуције, разбијање руског језика под паљбом маузера, затим – рогобатни стил са партијских седница и директива, ширење „канцеларијских“ ираза.

Крај XX века – налет тржишно – сиромашних западних термина: ваучер, шоп, бутик, дефолт, провајдер …

Трговац и амбасадор*

(и новински коментатор)

Прозборише речи чудне,

Непознате, нове, „мудре“:

Ноу-хау, чартер,

Тјунер, плејер, бартер,

Бонус, самит, комби,

Кастинг, брокер, лоби,

Сервис, ксерокс, принтер,

Блејзер, скенер, спринтер

Фјучерс, дајџест, рејтинг,

Имиџ, спонзор, серфинг,

Шоу, тајмер, бизнис

Брифинг, кертриџ, фитнес,

Дајвинг, драјвер, клиринг,

Селинг, лизинг, дилинг,

Плотер, трилер, дилер,

Пејџер, рекет, килер …

Не дају ми оне мирани на јави, ни у сну

И никако не разумем

Шта је шта и откуд ту…

(Н.П.Колесников)

(*препеванa на српски, прим. прев.)

У свим овим случајевима сасвим је било могуће користити изворне руске речи.

Током своје дуге историје, руски језик никада није искусио тако значајне (и тако погубне) преображаје, као у XX веку. Ово је директно повезано са основним политичким, економским и културним променама које су се догодиле у држави – управо у XX веку Русија је доживела два велика потреса: пуч 1917. и „перестројку“, 90-их.

Као последица револуције појавила се моћна тоталитарна држава СССР, са свим својим карактеристичним атрибутима. Совјетски начин живота довео до совјетског начина мишљења, као и до одговарајућег језика. Међутим, чак и у обиљу партијске идеологије, то још увек није била далеко најгора варијанта руског језика. Совјетска идеологија је од свег богатства руске књижевности на прво место поставила, наравно дела са револуционарно-социјалним протестним призвуком (Херцен, Бјелински, Чернишевски, Горки). Али, и на почасном „другом“ месту остала су и даље чудесна дела која су васпитавала патриотизам, љубав према природи, култури, језику, историји (Пушкин, Гогољ, Достојевски, Тургењев, Чехов, Толстој и многи други).

И совјетска литература, настављајући најбољу традицију руске класике, трудила се да сачува руски језик у целини (Шолохов, А. Толстој, К. Паустовски, К. Симонов, итд.) Старија генерација добро памти сјајне радио емисије руских и совјетских класика. Многи глумци, певачи, културни радници, радио и телевизијски водитељи су 60-70их служили као узори правилног руског говора.

После Другог светског рата и велике победе над фашизмом, руски руски је почео да се посматра као језик велике силе, као један од најважнијих информативних језика (60-70% светске информација се објављивало на енглеском и руском).

Међутим, непријатељи Русије – и спољни и унутрашњи, нису били срећни због тога. „Перестројка“ је довела је до колапса Совјетског Савеза и до демократизација друштва.

Са доласком „демократа“ на власт, одмах је почела нова офанзива на руски језик, можда најгора од свих претходних. Скривени у људским пороцима: похлепа, формализам, и окрутност, – изникли су на површину и процветали у јарким бојама. Како говорити о дугу према Домовини, када се одједном указала прилика за отимање и грабљење! Идеологија, коју није обуздавала ни вера ни партија, одједном је све променила: све што није законом забрањено – то је дозвољено, а законе ћемо писати сами за себе, слушајући подмукло суфлирање са запада (сетимо се доктрине Далеса!).

А на сцену руске историје смело су изашли, „његово величанство капитал“ и „његово величанство криминал“ – два брата близанца. И у складу с тим – од њих финансирана либерално-демократска средства јавног информисања.

И језик је на то одмах одреаговао: мал те не преовладавао је лоповски жаргон презасићена туђим речима и скаредностима. Већ и на радију и са ТВ екрана почели су да нас затрпавају многобројним речима: „мочить“ („мочить в сортире“, буквално давити у нужнику, фиг. уништавати непријатеља) , „хавать“ – кусати, јести, „разборка“ – објаснити се, обрачунати се, „бабки“ – папирни новац, „стрелка“ – заказана туча, „крыша“ – помоћ, заштита, „достал“ – досадио, довео у стање раздражености итд, итд . А културни делатници, као што је М. Швидко, почели су запенушано да доказују да је псовање неодвојиви елемент језика. Очигледно, њиховог језика.

Са радија су отишли стари „класични“ руски спикери који су владали исправним говором, имали правилно постављен глас и тачну интонацију. Уместо њих, етар су испунили ситничарски текстови које су шушкетајући са говорним манама изговарали на некој мешавини одеског жаргона и искривљених страних позајмљеница. Телевизија је, са своје стране, потиснула радио.

Овај процес, упоредо са директним извргавањем руглу традиције руског језика, убрзао се ових дана када су претерана попустљивост у изражавању, непристојан речник и доминација страних термина постали свакодневна ствар, па чак атрактивна и престижна. Посебно су у томе ревносни телевизији и часописи, чији аутори као да се такмиче у степену насиља над руским језиком.

Разговори међу нашим ученицима су се свели практично на три „универзална“ појма: „короче“ (део омиљеног цитата „Короче, Склифосовский!“ – краће Склифозофски, користи се кад желимо да скратимо нечије опширно излагање), „блин“ (узвик који изражава негативна осећања, досаду, поругу) и „прикол“ (шала, нешто весело) а није далеко ни прелазак на само две речи: „Ку“ и „кју“ (филм „Кин-џа-џа“). Јелочка људождерка* (лик из бајке) гризе лактове од зависти!

Већ се може са жаљењем приметити да је у народу нестало традиционално породично вечерње читање, које је имало велики значај у васпитању деце и јачању породице. Навика писања писама је готово изгубљена, јер ју је заменила техника: свеприсутни телефон, како стационарни тако и мобилни, а такође и интернет. А ако нестане навика читања и писања, то значи да нестаје савесност, истрајност, способност стварања речи, скраћује се фонд речи и говор осиромашује.

С једне стране, руски језик се неприхватљиво скраћује, постаје примитиван, шаблонизиран, сиромашан и вулгаран. Заборављен је низ чисто руских појмова који су замењени страним речима због чега наш језик више није сасвим руски.

С друге стране, нама познати руски појмови намерно се замењују страним терминима са неодређеном значењем и сниженим или прикривеним моралним призвуком.

На пример, састанак се назива самитом, договор – консензусом, блудница – проститутком. Развратници и содомити се са симпатијама називају људима „нестандардне сексуалне оријентације“, при чему се испоставља да та „оријентација“, такође поседује нека „права“ и гласно о њима говори! „Будући лишена руског корена, реч губи смисао који делује на човекову душу. Довољно је упоредити модерну безосећајну реч „килер“ са јасном и гласном речју убица и душегубац (Ирзабеков).

Ето где је усмерен главни напад – на суштину руских речи! Од речи се одузима њен корен, срж, њено значење и њена света (духовна) суштина. Човек који говори таквим „обезглављеним“ језиком не развија се духовно већ клизи по површини и пропада. А ако човек нема љубави према свом језику, ако његов матерњи језик њему не представља светињу, онда он неће имати вере ни у своју културу ни у будућност свога народа.

Све рекламе, имена, билборди раде у том правцу. И ако се класичан руски језик томе опире (а он се, заиста, по својој суштини томе противи) – онда ће њега једноставно и дрско потиснути „новоговором“, који уклања моралне забране и проблеме.

Појавила је се огромна количина рекламних табли са речима написаним латиницом, са страним речима на ћирилици, натписи са помешаним руским и латиничним речима, билборди само само на страним језицима. Сваког дана човек несвесно упија у себе ову језичку какофонију, прелазећи погледом преко рекламних паноа, „снимајући“ их и преносећи те слике у своју психосферу. Ако се људска свест преображава у правцу који је потребан онима који је програмирају.

Све ово доводи до тога да савремени руски језик губи савест и може ускоро сасвим изгубити своју велику улогу наставника, васпитача, носиоца културне и духовне традиције, словесног модела руског народа. Способност за културне активности се смањује, ако људи изгубе свој матерњи језик. Западни агресори знају да је језик као систем појмова и речи, најважније средство утицаја на људски ум и средство за потчињавање људи. Када потлачени прихвати језик угњетача, он постаје потпуно поражен.

Обиље примера постоји за то. У медијима се већ користе фразе „У Дому научника одржава се Open House“, „Код нас је у студију VIP гост“, „Британска страна је спремна да Ирачанима пружи financial aid“.

Зашто не кажу: „У Дому научника, одржава се дан отворених врата“, „Имамо специјалног госта у студију“, „британска страна је спремна да пружи финансијску помоћ Ирачанима“? Зашто све назовемо руским речима: ваучери – превара, приватизација – крађа, конверзија – пораз система одбране. Нова фраза „Русија је енергетска суперсила“, која се активно усађује путем медија, у преводу не значи ништа друго до утврђивање наше улоге као добављача сировина и ресурса развијених земаља. Проста проневера се данас с поштовањем назива „ненаменско трошењае буџетских средстава.“ „Глобализација“ – овде је време да се директно каже да је то маска иза које се врши финансијска, економска, информативна колонизација земље.

Међутим, такву експанзију је потребно скривати док не буде време. А сада се у земљама ЕУ образују терминолошке комисије у циљу доношења закона, које забрањују да се на територији Русије на руски језик преводе енглески термини (као што је Open House, financial aid, VIP, world net, human rights, итд.), јер су то наводно осетљиви појмови који не подразумевају превођење.

Важан закључак – савремене језичке „реформе“ (на примеру руског језика) имају добро планирани анти-хришћански карактер. Наш циљ је да то схватимо, да то предвидимо и да се против тога боримо! Враћање својим својим изворима и коренима – ето шта треба да буде основа живота модерног човека. У томе се састоји идеја о спасењу. Али пре свега, ми, деца Русије морамо да „упознамо и осетимо“ руски језик, јер га и ми сами недовољно познајемо, лоше њиме влладамо, немарно се према њему односимо а на нама самима је одговорност за стање матерњег језика, његов даљи развој, обогаћивање, за његово место у свету.

Од чега почети? Чини нам се, пре свега – од строгог одбацивања сквернословија, псовке, уличног речника, жаргона. И то не само на јавним местима, већ свуда, а пре свега – у породицама. Још од пелена треба дете учити да су то – „прљаве речи“, грех, које штете души. Хемингвејева мајка, када је он псовао у детињству, прала му је уста сапуном и водом. И била је апсолутно у праву – кадаби све мајке тако чиниле!

Изговарање непристојних речи нарушава духовно-свесну ауру и попут дуванског дима штети не само ономе ко их говори него и онима који слушају. Ево шта је о томе рекао Свети Лука (Војно-Јасенецки): „Ни једна реч која долази из уста човека, није изгубљена у простору без трага. Она увек оставља дубок и неизбрисив траг, она живи међу нама и делује на наша срца јер је у речи садржана велика духовна енергија – или енергија љубави и доброте, или, насупрот томе, богоборна енергија зла. А енергија никада не нестаје. То знају физичари за енергију материје, која се у свим њеним облицима не губи. Духовна енергија такође никада не нестаје без трага, она се распростире свуда, она делује на све.

Кандидат Филолошких наука, Марија Ковшова примећује: „Руски језик се претвара у блатњави жаргон, јер смо почели свет да посматрамо кроз призму криминалних образаца. Младима се допада њихова снага и енергија. А криминални сленг је врло агресиван – као и активности оних који су га првобитно користили. Многи изрази и фразе младих су одвратне, али из њих буквално зрачи снага, и то просто младе људе фасцинира „….

Драматично је нарасла и потреба борбе против претеће количине страних позајмљеница у нашем језику. Василије Ирзабеков у књизи „Тајна руског језика“ даје упечатљив пример: „Трпељивост се сада преобратила у толеранцију, различито мишљење у плурализам, споразум у консензус. Од руског човека се од сада не захтева храброст, ентузијазам и узбуђење већ драјв. Како бисте ви схватили, на пример, овај разговор: „Добар тјунинг у тачки! Фаревар! Ово је бој-френд од те бизнис-вумен? Вау! Шта кажеш за бодибилдинг и фитнес? Можда дајвинг? Желите ли да изградите котеџ? Одлучи се за бизнис-план, сајдинг … Ти си гејмер? Хакер или јузер? Фифти – фифти? О-кеј! Шта кажеш за шопинг за викенд? Или парти? A можда скокнемо на бијенале? Реците ми, кул ..?“

При дубоком изучавању језика било ког народа неминовно је упознати његову психологију, манире, обичаје, и географију. Што се тиче руског језика, то је посебан случај. Сва његова лепота, сва бездана чиста дубина, сва необухватљива висина и ширина постају схватљиви само у светлу хришћанске вере. Руски језик једноставно не може потпуно да живи и развија се у простору који је лишен светлости Православља, ван црквене ограде.Рречима великог Ломоносова су као пророчанство и страшно упозорење нама: „Руски језик у пуној снази, лепоти и богатству неће доживети промене и пад све док је Руска Црква Божија украшена славословијем Божијим на словенском језику.“ И то је за нас није само реторичка фраза, јер у Цркви данас постоје забрињавајући сигнали о наводној сврсисходној „реформи“ – замени црквенословенског литургијски језика Руским световним језиком.

Као што видимо, напад на језик врши се у свим правцима. А да не бисмо остали упамћени као као Ивани, који се не сећају свога порекла, да не бисмо постали духовни издајници своје историје и својих предака, да не бисмо разорили културу и Отаџбину, сада нам је потребан наш свесан активни патриотизам, одушевљен огњем вере и љубави за свој матерњи руски језик.

У нашем говору данас постоји обиље погрдних речи, које слабе и уништавају у човеку његове најбоље особине: веру у Бога, љубав према ближњима и према својој Домовини, здравље, стваралаштво, снагу и срећу породичног живота. Распрострањено псовање јача и умножава грехе непоштовања родитеља, осуђивања ближњих, гледања неприличних ТВ емисија, зависност од видео игара, пушење, конзумирање алкохола и дрога, порочно понашање и прељубе, распад породице и чедоморство.

Апостол Павле у Посланици Ефесцима каже (4, 29): „Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који је слушају“.

+++

Погрдне речи, слично зрачењу, изазивају мутације!

На крају XX века, биолог П. Гарјајев сарадник Института за проблеме управљања, Руске академије наука, латио се научног доказивања штетности сквернословија. Он је направио уређај који „преводи“ људске речи у електромагнетне таласе, а затим је истраживао како ови таласи утичу на молекуле наслеђивања – ДНК.

Током непристојне псовке хромозоми се деформишу и цепају. Експериментима је било подвргнуто семе биљке arabidopsis. Током неколико недеља, редовно је – три до четири сата дневно – касетофон у њиховој близини, „рецитовао“ грубе фразе. Као резултат тога, већи део семена је угинуо. А преживели део су је имао генетске деформације. Али када је исти тај касетофон почео да упућује лепе, „топле“ речи – уређај је утврдио да је почела да се мења структура ДНК молекула. Исцепане спирале су „срастале“, семенке су оживеле и никле. А у контролној групи, семе је остало мртво.

Током експеримената је доказано да је дејство псовања једнако зрачењу од 10-40 хиљада (!) ренгена. Другим речима, псовке изазивају мутације, што је аналогно деловању зрачења. Грубим, лошим речима могуће је не само угрозити здравље и изазвати болести већ и убити човека. Од давнина је познато: ако желите да живите дуго – чешће говорите лепе речи. Постоји много доказа да је сквернословије – језик демона.

Ружно псовати по навици – то је највиши израз некултуре

О руским псовкама, на жалост постоји читав низ митова. Најпостојанији међу њима је онај са који каже да су се најциничније псовке појавиле током татарско-монголског ропства и да су их у руски језик донели припадници Хорде. То није тачно: корени већине псовки су општесловенског или чак индоевропског порекла.

Ружно псовати по навици – то је апсолутно и потпуно испољавање некултуре.

Основна средина за формирање навике псовања је породица а главни разлог је културни вакуум који преовладава у њој. Зато је навика псовања тако постојана: дете које сваког дана чује како његови родитељи једно друго „часте“ вулгарним речима ће скоро сигурно научити тај „матерњи језик“ и својој деци предати ту навику.

Широко је распрострањено тзв. „афективно“ псовање. Оно је повезано са изражавањем неког осећања, и обично се појављује као емоционална реакција човека на неку ситуацију, речи или понашање других, чак и на сопствене активности.

Чине се покушаји (то је карактеристично и за дечију средину) да се погрдне речи потисну и замене другим речима. Управо то је разлог широке употребе (руске, прим. прев) речи „блин“ која на свој начин замењује узвик: „Вот, блин, опять не получается“ („Ето, блин, опет није успело.“, прим. прев.). Ипак, овде је присутна отворена и нескривена алузија на изворну реч, и зато је и то погрдна реч. Погрдна и скверна (ружна, прим. прев) реч се зато тако и назива што оскрнављује човека који је изговара („Не погани човека што улази у уста; него што излази из уста оно погани човека.“ (Мат. 15: 11,18)

Господ каже: „Јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле. И ово је што погани човека“ (Мат. 15: 19, 20)

Свети Јован Златоусти каже: „Људи који се раздражују, псују, љуте и вређају су неразумни“. То све води порекло од наше гордости, од наше искварености, зато што се ми, горди људи, трудимо да себе уздигнемо изнад свих, зато и проузрокујемо много сла не само себи, већ и ближњима. Чиме је душа испуњена, то се из душе и излива. Ако се човек раздражује, гневи, у њему не обитава Дух Свети, зато што је Господ рекао: “ ни један извор не може давати слану и слатку воду“ (Јаков, 3,12)

Овде се ради о тајни речи. Онај кога зовеш, тај и долази!

Псовање наноси штету свима који га слушају, али највише ономе који псује. Овде се ради о тајни речи. Онај кога зовеш, тај и долази. Ако позовеч човека по имену – он ће се одазвати. Ако призовеш име Божје у молитви – Господ ће одговорити ако то буде Његова воља. Када се изговарају имена врагова, ђавола, демонских сила, одазивају се бесови који постаји пратиоци онога ко их је звао. Није случајно што људи, које су бесови везали грехом и који чују „гласове“, сведоче да у њиховој свести и и против њихове воље чују реку погрдних и богохулних речи. Или, узмимо други пример. Код окорелих у псовању, погрдне речи скоро у потпуности потискују нормалан говор. Без псовке они нису у стању да повежу ни две речи. Тако се одузима памет од људи, који су се удаљили од Бога и погрузили у грех сквернословија.

Језик човека одражава стање његове душе. Какав је човек, такве су и његове речи. Ако је човек циничан, онда су циничне и његове речи, његови поступци и сав његов живот. И крај његовог живота ће бити одговарајући. Није узалуд рекао Господ Исус Христос: „А ја вам кажем, да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен.“ (Мат. 12. 36-37).

Псовка је тежак грех, јер је свака реч псовке – искушавање Бога, хула на Бога. И она неће остати без последица, то мора да зна свако ко користи „јаке“ речи.

Неопходно је да будемо опрезни у речима и да знамо да човек, који проклиње другога, у суштини навлачи проклетство на своју главу, и тако по Божјем закону давања, ми добијамо оно што желимо другима. Ако желимо другима добро, добијамо од Господа добро (такође и од људи, по правилу); ако желимо другима зла, зло ће се сручити на нашу главу.

У ранија времена, у Русији су људи били свесни колико сквернословије је гнусан грех. За њега су строго кажњавали. Још за време Цара Михаила Феодоровича и Алексеја Михајловича, за сквернословије су се налагале телесне казне: ради свеопштег наука, ругаче су јавно кажњавали шибањем.

Али шта је то псовка (рус. „мат“)? У сва времена наш народ је волео и поштовао Матер Божију, Мајку Цркву, своју мајку, мајку земљу и мајку домовину. И тада, када се Русија 300 година налазила под татарско-монголским ропством, освајачи су, знајући кога и шта поштује руски народ, покушавали да га посебно понизе. Псовке су усмерили против Цркве и против Мајке Божије. У псовци је сатански дух. И сви они који сматрају да речи „мат“ (псовка) и мајка имају исто значење, морају знати да они добровољно служе сатани.

У целом свету је познато да је руски језик један од најбогатијих и најизражајнијих језика. И жалосно је што, поседујући тако велики, прекрасан и моћан језик, многи Руси се одричу тог непроцењивог богатства, и у межусобном општењу користе жалосну бледу сенку људске речи – псовку.

Говор човека који је заражен сквернословијем је потпуно сиромашан и он сведочи о његовој душевној заосталости. Интересантна је мисао Ф.М.Достојевског на ову тему: „Псују наглас, не обазирући се на велики број жена и деце поред којих пролазе – не псују из дрскости, већ зато што пијаница и не зна други језик, осим сквернословног…“

Академик Д.С. Лихачов, издржавши у младости казну на Соловци, направио је научни рад у коме је говор лопова подвргао филолопкој анализи, и дошао је до интересантних закључака. Сквернословије није у аутентичном смислу људски језик. Те „речи“ не делују на интелект човека већ на осећајни део душе, то јест, оне су сличне сигналима којима се служе животиње. Одатле се може закључити да је опасно не само употребљавати те речи у свом говору, него је опасно чак и слушати сквернословље јер се може „искварити укус“ за нормалан људски говор.

Посебно је опасно сквернословље за децу. Њихово интелектуално развиће зависи углавном од језика којим говоре одрасли у њиховом окружењу. Ако дете слуша само говор који се састоји од двадесет – тридесет речи и неприличних израза, онда не може бити речи ни о каквом душевном и умном развитку тог детета.

Зато је посебно неопходно заштитити децу од сквернословља. То је најважнија линија одбране наше Отаџбине!

Хришћанство је одмах наложило „табу“ на сквернословље, које по својој суштини представља молитву бесовима, својеврсну клетву и проклетство онога коме је упућена.

Навика псовања је знак духовног и моралног распада човека. „За њега ништа није свето“ – управо тим речима можемо окарактерисати човека који реч „мајка“ редовно употребљава у погрдним изразима. Да ли се за њега може рећи да је добар син? Добар отац? Добар грађанин (јер је Домовина такође – мајка) ?…

Руски народ је одувек псоваче називао богохулницима. Богохулници неће наследити Царство Божије. Постоји благочестиво веровање да се Пресвета Мајка Богородица моли Своме Сину за најгоре грешнике. Она се једино не моли за псоваче…

Наши непријатељи против Русије воде рат на више страна: информациони, економски, политички, наркотички, духовни и оружани, као што се недавно десило приликом заштите Абхазије и Осетије од Грузије. Један од главних праваца рата који се сада дешава је – тровање деце и омладине сквернословијем.

Псовање и грдња, све у свему представљају ту непрекидну огромну енергију зла која не дозвољава Русији да се подигне и стане на ноге. А свако од нас и сви ми заједно својим неучешћем у сквернословљу и својим разноврсним одлучним супротстваљањем томе, може допринети оздрављењу и подизању наше Домовине на ноге. Нећемо помагати сатани. Већ живети богоугодно, као наши преци и тиме ћемо помоћи да се превазиђе садашња криза.

Сквернословље – то је један облик опасне наркотичке зависности, који, за разлику од узимања наркотика, компјутерских игара и других индивидуалних облика зависности, штетно селује на телесно и духовно пропадање свих људи у том окружењу (посебно деце и младих) који слушају погрдне речи и постају њима заражаени.

Овај рад о заштити и очувању руског језика написан је за оне који воле Русију и помажу њеном препороду.

Ако бисмо уопштили све што је овде изнето, онда се може извести следећи закључак: Русија се са више страна суочава са уништењем: можда ће се поновити историја пада Велике Византије. Један од главних праваца покоравања и уништења Велике Русије, састоји се у уништењу нашег главног темеља – руског језика, а заједно са њим и веклике руске културе и руског народа. Ову светску трагедију можемо предупредити само ми – руски народ, и млади и стари. Сами ћемо стати у заштиту Отаџбине!

Драги ученици и студенти, родитељи и учитељи! Чувајмо и штитимо нашу главну снагу родни језик, трудимо се да будемо примери његове правилне примене у животу.

Свештеник Александар Половинкин

настојатељ храма Рођења Христовог

(Волгоградска епархија),

професор, доктор техничких наука.

____

(*Јелочка-људождерка је лик из „12 столица“ Иљфа и Петрова – користила је свега двадесетак речи да изрази све што хоће)

Извор: http://st-tatiana.mrsu.ru/content/view/276/23/
Превод: СРБски ФБРепортер