Нова влада Србије жури у ЕУ. Да ли тамо очекују Србе?

Први међународни акт будуће владе Србије, по свој прилици ће бити пријем у Београду Кетрин Ештон, Високог представника ЕУ за спољну политику и безбедност. Овакав закључак може се извући из изјаве Првог потпредседника владе Александра Вучића, који је истовремено саопштио да нови кабинет може бити формиран до 27. априла.[1] Према информацијама којима располажемо, ову ужурбаност диктирају два фактора. Први фактор је жеља Брисела и Београда, да, како би се рекло, “фиксирају добит” од преговарачког процеса на Космету уочи предстојећих избора за Европски парламент, који ће се одржати крајем маја. И као друго, жеља руководства ЕУ да “покуша предупредити” догађаје у распламсалој геополитичкој игри на евроазијском пространству, са учешћем САД, Русије , ЕУ, Кине и других “центара моћи”.

Кључни инструмент у тој игри у овом тренутку представља Украјина – и због тога су посебно карактеристични (у првом реду за Србију) садашњи маневри Брисела по питању Кијева. Конкретно – (не) спремност Запада да заиста финансијски помогне Украјинцима. То је још једном потврдио сусрет министара економије и финансија држава ЕУ у Атини одржан 1-2. априла текуће године, где је ово питање разматрано заједно са другим текућим европским питањима.

Овај сусрет требало је да реши сложени задатак испуњен конкретним садржајем раније обећане помоћи Украјини и притом максимално сачува сопствене ресурсе. Јер већ у мају се одржавају избори за Европски парламент – и бирачи су се наоштрили да питају чиновнике и посланике у Бриселу за сваки евро потрошен на “европотребе”. Тим пре што је политички пејзаж саме постмајданске Украјине асполутно нејасан.

Да почнемо од тога да западне земље и институције треба да решавају питање финансијске помоћи Украјини у неповољној глобалној позадини. Поред политичке и социјално-економске нестабилности у овој земљи, на тржиште негативно утичу и проблеми који су се појавили у САД, Кини и Јапану. “Инвеститори се осећају несигурно у вези са ситуацијом око Украјине, Кине, а такође и сумњи у снагу привреде САД и планираног повећања пореза у Јапану. Све ово чини трговце уздржаним и трговање на берзанском тржишту иде неравномерно” – сведочи Шејн Оливер, директор за стратешке инвестиције компаније AMPCapitalInvestorsLtd. у Сиднеју.[2] Јасно је да неизвесност у оваква три стуба светске економије, као што су САД, Кина и Јапан,тера лидере ЕУ да буду двоструко и троструко опрезни приликом планирања будућих расхода.

Ништа мањи проблем није ни утврђивање чак ни приближног износа потребне помоћи Укрјаини. Вршилац дужности шефа владе Украјине Александар Јацењук, практично у сваком свом иступу плаши Запад дефолтом своје земље већ у текућој години – који би се наводно могао спречити само хитном инфузијом од више милијарди долара. Конкретна рачуница даје још мање јасну представу. Најчешће фигурира 4 милијарде долара хитне помоћи и 35 милијарди – током 2014-1015. године.

На скали финансијске политике ЕУ, ови захтеви не би требало да изгледају претерано. То је мање него што је ЕУ већ потрошила на спашавање не само Грчке, него и Португала (отприлике 75 милијарди еура) и Ирске (око 65 милијарди еура). Међутим, Украјина није Грчка нити Ирска. Она није ни у еврозони ни у Европској Унији и сходно томе, зајмодавци могу да јој истакну много жешће захтеве – укључујући и оне политичке природе.

Управо ту и настаје главни чвор противуречности. Украјина фигурише у програму ЕУ “Источно партнерство”. Међутим, то је неће излечити од дефолта. Расподела средстава из овог програма је подложна својим строгим процедурама. Па и цифре које фигурирају су другачије. На пример, од 2010 до 2013. године, по линији “Источног партнерства” издвојено је 1,9 милијарди еура. Овај износ у одлукама програма самита је означен као “значајан финансијски ресурс у циљу покретања реализације “Источног партнерства” у оквирима билатералних и регионалних програма”. Другим речима – то је новац намењен за свих 6 земаља-учесница овог програма (поред Украјине то су Белорусија, Молдавија, Азербејџан, Јерменија и Грузија). Притом, покровитељи “Источног партнерства” више воле да хране своје источноевропске партнере обећањима безвизног режима и обећањима стварања у региону зоне слободне трговине – него “живим новцем”.[3]

Разлог је једноставан – главни скептик програма за “Источно партнерство” у Европској Унији је свемоћна Немачка. Берлин се скептички односи према перспективама даљег ширења ЕУ на земље Источне Европе, видећи у њима нову претњу европској (и разуме се – сопственој) финансијској стабилности. Ова скепса посебно је актуелна данас, када у самој ЕУ још није уведен комплетан систем финансирања својих “проблематичних” земаља.

Поред тога, свакако да нису сви на западу спремни да верују паничним позивима премијера Јацењука – сумњајући у његово обично блефирање. Међу онима који сумњају је и директор ММФ-а Кристин Лагард. Она је недавно позвала украјинске власти да “се не гађају великим цифрама које су у суштини бесмислене, јер нису биле оцењене на прави начин”.[4]

“Стратешка дилема за Американце и Европљане остаје нејасна” – прокоментарисао је ових дана развој ситуације око Украјине Ђани Риоти, колумниста италијанског часописа La Stampa.[5] Карактеристика је веома индикативна – посебно по питању финансија. Док се ЕУ самостално не одлучи око својих сопствених стратешких приоритета – тешко ће ка Кијеву потећи озбиљнији финансијски потоци. Тај задатак ће највероватније морати решавати нови органи ЕУ који ће се формирати у резултату мајских избора. А тамо очигледно може бити много евроскептика.

Петар Искендеров – ФСК