O КЛЕВЕТИ

Клеветни дух је демонски дух који ствари приказује лажно, у негативном светлу, боље рећи- мраку. За демона се каже да је клеветник, јер он клевеће Бога, а онда и Боголике људе. Клевеће, јер он не може да говори истину, сем ако је натеран силом Духа Светога, што сведоче Житија Светих.А не може јер се помрачио усред гордости, и одвојио од Истине.

Кад се човек горди над другима, он себе ставља изнад њих, и не види онда реално ни себе , ни друге. Кад омаловажава другог човека, онда се он затвара у неки свој свет, који није отворен за Духа Светога, и онда он не ноже да изађе из себе и тог затвореног круга да би реално доживео другог човека. Не осећа га духом, пошто је изашао из Духа Светога кад је примио дух узношења, омаловажавања других, горђења, клеветања. Он другог човека гледа само очима , али га погрешно тумачи, јер му не осећа стање духа , ни срца, пошто се гордошћу затворио за другога. Пре свега за Бога, а онда ни ближње не може реално да сагледа. Отуда прима лажне, клеветне мисли, с тим што лажне мисли, погрешне, могу бити и релативно безазлене, у смислу погрешног расуђивања, али клеветне мисли су увек спојене са злом, са злобом, са непријатељством, са мржњом, са жељом да се неко оцрни. Што је наравно још већи грех него само лажне мисли.

И једне и друге сеје творац зла, демон, који користи људе подложне греху, да би устајао против оних људи који су у добром духовном стању, чак врло благодатном, и оних који добро чине. Устају тако против оних који су благодатни, који носе у себи Духа Светога, јер зло не подноси добро, пошто је супротно, и оно сведочи о паду оног који је у злу, који је некад исто био у светлости. Злоба и завист покрећу демоне да раде против људи, поготову против светих људи. За то користе слабе људе, који нису смирени, који више воле себе него Бога и ближње.

Такође, кад неко није истог духа, неко може да клевеће другога, да га погрешно доживљава. А, ако при том има погрешно расуђивање, онда долази и до клевета, јер не оставља могућност да је и тај други човек по Богу, и у благодати, и ако не мисли исто као тај први, и није у истом духу као он.

Просто, човек види поступке других, или чује речи, али их погрешно тумачи, на зло, а да тај први, на пример, уопште није у злу, и не ради зло, већ само ради по некој другој логици.

Може чак и дух другог човека, који је Божији, али другачије испољавање Духа Светога,да тумачи клеветно, и ту постоји опасност од хуле на Духа Светога- да за Духа Божијег у неком човеку, зато што га не осећа исто као свој дух, клеветно, и хулно каже, или помисли, да он није Божији, него да је од демона.

Тако исто, дешава се (примери су многи јуродиви) да за потпуно нормалне, и врло паметне људе, са великим даром расуђивања, други, који нису у истом духу, и погрешно их доживљавају, кажу да су психички болесни- јер неисправно разумевају њихове поступке.

Да би човек исправно разумео другог човека, онакав какав је он пред Богом, ОН МОРА ДА СЕ СМИРИ ПРЕД ТИМ ЧОВЕКОМ. Једино тако ће му се открити светиња туђег живота, и духовни живот те особе.

Ако се узносимо над неким, омаловажавамо га и исмевамо, кажемо свашта негативно за ту особу, благодат одступа, и ми апсолутно не осећамо исправно тог човека. Поготову ако човек није на неком узнапредованом духовном степену, већ се још бори са телесним страстима, онда телесно гледа и духовног човека, и своје страсти приписује њему, а он можда нема ништа од тога, него је чист пред Богом.

Оно што је у нашем срцу и уму, том логиком ми гледамо друге. И, ако јесмо очишћени духовно и смирени, ми ћемо исправно доживети другога, али ако нисмо, ми ћемо кроз наочаре тога духа, који је у нама, блатити оне који су чисти.

Такође, ако смо у гордости, наш ум је као у облаку мрачнога духа, кроз који не допире Божија Светлост, („Која просвећује и освећује човека“), те човек не може да мисли оно што је истина о другоме, јер га добро умом не види, не расуђује по Истини, не осећа га исправно. Тако да су и његови закључци о томе како други изгледа, шта ради, како се понаша, супротни од истине, нетачни, често клеветни, јер горд човек, осим што неисправно види друге ( а и себе) он има и то да омаловажава и исмева друге, оговара клеветно, и сеје то зло даље. У његовим очима они не заслужују поштовање.

Или, пак, ако их доживљава као јаке, онда осећа мржњу и непријатељство, и свим силама ради против тих људи.

Ако је човек сам у некој обмани онда он оне који су нормални доживљава као ненормалне. Горд човек смиреног човека сматра лудим или слабим, недостојим поштовања. Јер је друга логика по среди, која није од Бога. Он не осећа силу Божију која је у смиреном човеку, него га гледа од споља, тумачи погрешно, и омаловажава. Смирен човек гордом човеку изгледа јадан и бедан, и он га презире. То је логика овога света, то је логика Запада, то је демонска логика.

„Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат.“

Миомир Мишић