Наркоманија и „душебрижништво“ – лоше да горе бити може

Данима читамо, слушамо и гледамо извештаје о одиста тужном и трагичном догађају који се десио у Центру за одвикавање од болести зависности „Сретење“ у Јадранској Лешници. Тада се један овоземаљски живот угасио, док је овоземаљски живот другог човека и његове породице до темеља уздрман и урушен.

Међутим, изгледа да сама величина ове трагедије није довољна да сагледамо куда иде овај свет и са њим и ми сами. Данашњем човеку, будући навиклом на свакодневну поплаву медијских извештаја о ратовима, трагедијама, убиствима и проливању крви, ово дође као још један у низу несрећних случајева којим – што осудама, што проценама о томе ко је крив – треба да се насладимо. И уместо да као људи, којима је Бог дао разум, на вест о гашењу једног и урушавању другог људског живота гледамо са страхом Божјим и тугом, ми се понашамо као што се понашају бесловесне животиње, које кад намиришу крв, губе сваки разум и осећај, те хрле како би докусурили жртву.

Имамо ли бар мало савести, бар мало осећања и људскости ако већ немамо страха Божјег?

Сетимо се само првих наслова новинских чланака:„Поп металном шипком убио штићеника!“, „Поп убио!“ итд. Неколико дана након тога сазнадосмо да никакаве металне шипке није било, а сад чујемо да нији било ни смртног премлаћивања. Све то нас тера да се с пуним правом запитамо да ли бар мало савести и људскости имају сви они новинари што се суровом оштрином речи латише крвава пера којим данима након трагедије наставише да сецирају жртве и додавају со на живу рану овог трагичног догађаја. Изгледа да је јурњава за што већим тиражима, зарадом и новцем учинила да новинари, уредници и њихове газде баце под ноге и погубе сопствену савест, одговорност, морал и људскост. Сутра ће, вероватно, како би одржали ниво продаје својих крвавих новина, наћи неког „уцвељеног и морално подобног“ наркомана како би управо њима сведочио о суровости о. Бранислава Перановића.

Шта могу и морају да ураде држава и државни органи по питању оваквог распиривања лажи и да ли има пред законом одговорности за све оне медије и новинаре који у оваквим случајевима својим бруталним лажима стварају еуфорију у народу? Да ли ће сви они остати слободни како би при неком другом несрећном случају слободно могли новим измишљеним извештајима да повећају свој тираж и тако уновче своју лаж направљену на туђој несрећи?

Зар није крајње време да се прекине са новинарском праксом ЦНН-а и ББЦ-а кад се зна колико смо управо ми као народ и држава пострадали због разних лажних извештаја и извештавања? Зар се не може бити добар новинар са хришћанским приступима и позивањем на праштање и љубав?

Тек је посебно питање да ли ће државни органи оличени у новој народној власти и поготово полиција испитати ко је тај замућени извор који је у пола ноћи овим морално посрнулим новинарчићима јавио да је „поп убио металном шипком“.

По правилу, одмах после медија огласиле су се и невладине организације, борци за људска права и слободе, разноразни хуманисти, душебрижници и лекари. И сви они, не чекајући истрагу, нештедимице се утркују ко ће са више „хуманог“ камења да се баци на осумњиченог.

Међутим, питамо где су сви ови душебрижници били кад се несрећни Небојша Зарубац почео дрогирати. Где су сви они били кад су се под теретом наркоманије његова ближа и даља породица почеле ломити, расипати и уништавати? Где су све организације забринуте за људска права и слободе биле кад је његова мајка изгубила слободу постајући роб и жртва наркоманског терора? Нигде их није било тада, а, сигурни смо, чим довољно исцрпе овај случај, заборавиће Небојшу, као и многе друге Небојше у Србији све док им ови не затребају као део извештаја којим ће оправдати захтев за нови годишњи буџет, у који ће свакако уградити своје немале „хуманитарне“ плате.

Небојше ће се сећати само његова растурена породица и, сигурни смо, у својим покајничким молитвама, онај који му је последњих десет месеци био и отац, и мајка, и држава, и Црква – о. Бранислав Перановић.

Шта рећи о судству, полицији и целокупном државном апарату, који и постоји како би бринуо не своје, већ управо народне бриге? Више је него очигледно да је цео државни апарат заказао у случају Небојше Зарубца, пре свега не реагујући на чињеницу да је он дугогодишњи наркоман који који иза себе има више од 50 кривичних пријава. Да је државни апарат бринуо бригу о Небојши, цела ствар по њега би се можда завршила другачије. Међутим, очигледно је да људи из државног апарата, уместо да брину за грађане ове државе, у које спадају и хиљаде и хиљаде наркомана-преступника, имају друге приоритете, пре свега сопствена намештења, формирање владајућих коалиција, министарске и посланичке бенефиције и брига за псе луталице. Управо тако, запитајмо се колико је држава утрошила новца у отварање и одржавање центара за прихват и чување паса луталица, а са колико је новца помогла Центар Сретење, где су прихватани и лечени људи.

Сведоци смо огромног броја трагичних случајева у којима главну улогу играју наркомани, а како ствари са овим светом стоје, биће их само више. Сетимо се догађаја од пре неколико месеци кад је очајни отац убио свог сина наркомана, који је породици узео све или случаја кад је наркоман убио мајку јер му није дала паре за дрогу. Шта ће сви они који раде у државном апарату урадити да зауставе пошаст наркоманије сем што ће се лукаво позивати на европске законе, који штите и промовишу права и слободе наркомана-преступника, хомосексуалаца, педофила, свих, само не унесрећених породица. У ствари, сигурни смо да управо због европских интеграција и поменутих „напредних“ европских закона, који промовишу „слободе и права“, држава ни убудуће неће учинити ништа конкретно по питању присилног смештања и лечења наркомана-преступника у адекватне установе.

Сетимо се да је и сам Небојша, уместо у некој државној установи или центру основаном од стране „брижних“ невладиних организација, као тежак наркоман и преступник уточиште и то бесплатно нашао код о. Бранислава Перановића у Центру Сретење, свестан да тамо постоје и ограничене слободе и физичко кажњавање за тешке преступе.

Овде не можемо а да не поменемо и Српску Православну Цркву, чији су пуноправни чланови и протојереј Бранислав Перановић и покојни Небојша Зарубац.

По питању овог догађаја испред Српске Православне Цркве, као генерали после битке, огласили су се епископи Иринеј Буловић и Порфирије Перић. За „наивну јавност“ они су нагласили да немају никаквих сазнања о постојању Центра Сретење, али зато имају сазнања колико је прота Перановић месечно зарађивао у том истом центру.

Да се не лажемо. Синод СПЦ, на чијем челу је Патријарх Иринеј Гавриловић, а чији је дугогодишњи незамењив члан и гласноговорник Иринеј Буловић, одлично је знао за постојање рехабилитационог Центра Сретење, на чијем челу је био о. Бранислав Перановић. Више пута у дописима од самих родитеља и многих бивших штићеника горе поменути епископи су чули за постојање овог центра, као и за веома добре резултате који се постижу у њему. Међутим, питање је да ли су Синод СПЦ и сам Иринеј Буловић показали и најмању жељу да на било који начин помогну рад овог Центра. Да ли су приложили бар једну пару за његов рад? Нису! Толико о њиховој „искреној бризи“ за паству и народ.

Шта рећи о епископу Порфирију Перићу, који, противно црквеним канонима, обавља дужност Председника савета Републичке радио-дифузне агенције или чувене РРА. Шта је он као челни човек ове агенције, али пре свега као епископ светосавске Цркве урадио да се на телевизијским екранима заустави промоција криминала, насиља, дроге и сваког другог неморала? Ништа! И док Порфирије Перић држи придике другима, управо с дозволом агенције на чијем је он челу емитују се филмови који промовишу криминал, растурање дроге, убиства, порнографију и свако друго зло. Побројаћемо вам само неке наслове из филмског програма: „Zemljanke su lake ženske“, „Seksi zver“, „Ubica na autoputu“, „Manija za orgijanjem“, „Žigolo“, „Slepi teror“ и слично. Најблаже речено, неморално смеће са Запада подметнуто да на њему одрастају србска деца како би сутра били насилници и наркомани. Ако је и од Порфирија Перића, доста је.

Да је среће па да је више свештених људи имало жељу да се истински позабави наркоманијом и посвети тој борби бар десети део онога колико је посветио о. Бранислав (не улазећи у његове мотиве и методе), неко би ваљда приметио шта ради, где греши (ако греши) о. Бранислав. Међутим, врх СПЦ има пречег посла, треба разумевање, љубав и добру вољу исказати у Загребу, а Јадранска Лешница код Лознице може и да сачека.

На крају реч-две и о о. Браниславу и Небојши Зарубцу.

О. Бранислав Перановић је отпочетка имао добру намеру, међутим, лечење тешких наркомана, па још криминалних преступника је веома тежак посао и захтева ангажовање више људи, па чак и целе друштвене заједнице и целог државног апарата. Колико је држава потрошила пара на поменуте центре за чување керова бескућника, а колико је помогла о. Браниславу у овом тешком послу?

Сваки човек је грешан и слаб и као такав склон је паду. Па чак да је о. Бранислав погрешио и пао, што још не знамо без потпуне истраге, треба ли да га дотучемо или да му као људи и друштво, а пре свега православни хришћани помогнемо да устане у покајању ради спасења душе његове, ради добра породице његове?

Уместо клевета и осуда изречених на рачун о. Бранислава, колико нас се сетило прислужити свећу за спас душе јадног Небојше, који је давно постао жртва овог похлепног света огрезлог у грех и пороке? Немојмо мислити за себе да смо праведници који ће се уподобити светима. Пре сам мишљења да смо много ближи оној блудиници, ономе царинику и ономе разбојнику са крста.

Да ли неко овде тражи оправдање за евентуално убиство? Не, тражимо и молимо од Господа милост и за душу настрадалог Небојше и за о. Бранислава, а од државе тражимо истину и правду по овом догађају. Или ће нам сутра свима бити боље да након Небојше скинемо главу и о. Браниславу!?

Зато, браћо Срби, покајмо се и помолимо се за душу страдалог Небојше и за истину, правду и спасење о. Бранислава и његове породице.

Нека би нам свима Милостиви Господ дао у смирењу разум, покајање и праштање како би и Он нама опростио сагрешења наша. Амин.

О Преображењу Господњем, лета Господњег 2012.

Београд, Србија

Мирослав Вујанић

Рођен у Книну 1968. г. Некадашњи директор Иницијативе за спремност и превенцију у Југоисточној Европи, члан Православне хришћанске заједнице, члан Свесрбског националног већа свесрбске народне организације „Срби на окуп!“ од њеног оснивања и од септембра 2011. године секретар „Срби на окуп!“.