ДА ЛИ СМО СЛЕПИ КОД ОЧИЈУ?

(Из Дневника Грешног Милоја -9.08.2012.)

Оставите их, слепи су вођи слепима;

а слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти.

( Мт. 15,14)

Орадости ме посета мог друга из детињства, Милутина, кога је животни пут одвео трбухом за крухом у бели свет. Нисмо се видели 16 година. Невероватно али истинито: неко му је тамо, још пре 6-7 година дотурио Прво издање мојих Казивања, која он извади из торбе уз поклон којим ме дарива. Каже, друже мој, хоћу да ми се потпишеш на овој књизи. Да знаш само колко сам пута прочитао твоје приче из Стевановића џемата и колко пута су ми потекле сузе док сам их читао. Јер, оне су ме враћале у дане мог детињства, у мајчино крило, на очево огњиште, у сусрет са ђедом и бабом. Оне су ме поново водиле на прела и посела, на игранке и комишања, на мобе и саборе. Оне су ме враћале међу жетеоце и косаче, међу рабаџије и копаче, чобане и трубаче… И још да знаш да ми је твоја исповест помогла да развејем илузије у које бејах и ја угазио. Разбио си ме, вели, ко беба звечку, овим речима (отвара прилично изабана Казивања и на страни 12. обележен пасус графитном оловком – почевши да чита): „Што сам више диплома стицао, што сам више одличних оцена добијао, што сам више признања и одликовања сакупљао, што сам на вишим положајима бивао – то сам све дубље тонуо у духовни мрак, у слепило. Ћорав, код очију. Слепац, који је дозволио да га воде слепци: безбожници, људи без Бога, људи без вере, људи без корена, људи без страха Божјег, људи без морала“… Ове речи су ми дале снаге да и ја пред мојом супругом, децом и пријатељима признам своја лутања, заблуде, слепило. То сам исповедио и свом свештенику, који је заиста частан човек и који је потпуно свестан да се у врху наше цркве десила стрaвична велеиздаја.

Тако се Милутин и ја уз заједнички ручак, вратисмо на стазе и богазе нашег босоногог детињства. Сетисмо се наших предака, учитеља, другара, згода и незгода које је носило време наше младости.

Кад отписмо по гутљај два вина, разнежи се Милутин: Шта би дао, вели, кад би поново мого да седнем на дедину двоколицу, па да кроз воћњаке и ливаде поћерамо две три вреће жита у Арсенијеву воденицу. Жао ми је, вели, што моји унуци који лете авионима, неће осетити ту лепоту, тај мирис покошеног сена и убране дуње, ту сласт топлог гараворуменог колача са рингле из кога цури стари кајмак … Шта би дао да ми запуцкета бадњак на огњишту полубрвнаре, да ме буди пој певаца, да осетим мирис тек помуженог млека, да чујем пљескање трлице, шкрипу шинских кола која се, привијеног винта, под берићетом спуштају низа страну…

Мој Милутине, реко, свако време има своје бреме.

Пред крај ручка исприча ми Милутин виц, који је чуо од сапутника у авиону. Каже: Путници у авиону су седели на својим седиштима када је ушао први пилот са црним наочарима чврсто држећи поводац свога пса за слепе. Пас га је одвео у кабину. Путници су зачуђено гледали али су и даље мирно седели на својим седиштима. Убрзо потом уђе и други пилот, такође са црним наочарима, обазриво пипајући својим белим штапом по авиону и оде према пилотској кабини. Путници збуњено седе на својим местима као приковани. Нит роморе нит говоре. Убрзо се упалише мотори и авион поче да рула по писти. Путници су престрашени, авион дивља по стази. Они до прозора угледаше мочваре које почињу тамо где се писта завршава и чврсто се ухватише за своја седишта. Авион се све више приближава мочварама и путници су све више уплашени. Када је авион стигао близу краја писте и мочвара се опасно приближила, завлада паника и сви почеше да вриште. У задњем тренутку авион се подиже од писте и успешно. У пилотској кабини проговори пилот своме колеги: „Бојим се да ће једанпут путници почети касно да вриште и сви ћемо отићи до ђавола.“

Добар црњак. Асоцира ме на Домановићевог Вођу.

Јес, јес. Да ли, бре, стварно морамо да тумарамо за слепцима све док се не стропоштамо у амбис пропасти, па после да чупамо косу с главе.

Ко зна, мој Милутине. То нам је или казна Божја или допуштење Божје. Ипак, боље је прогледати и вриснути икад него никад. Покајани разбојник прогледа – покаја се, у задњи час и спаси се. Онај други оста слеп до краја и погуби душу своју во вјеки вјеков. Тако то бива и са народом. Ми смо ти радници у винограду Господњем. Нека би Бог дао да не пропуштимо и онај једанести час, да нам не изостане плата.

Знаш, неки благочестиви људи су нам тамо, у дијаспори, дотурили књигу Тајна безакоња. Могу ти рећи да је она многима отворила очи. А кад сам чуо овај виц, о слепим пилотима, асоциро ме је на стање у нашој Цркви, Боже ме прости. Па, човече, зар наша Света Црква није авион – брод спасења? И зар заиста у пилотску кабину тог авиона не уђоше два екуменистичка слепца, два имењака, од којих један уместо белог штапа носи папин напрсни крст и кардиналски прстен као препознатљиве знаке слеповања, а други из Беча и Загреба обзнани на сав глас: ја сам слепац!?! А ми, ко овце кад поћерају на кланицу, ни да бекнемо.

Мој Милутине, неко нас је уплашио говорећи да се први пјевчеви у супу бацају. Оно, није да није. Ал то није наше ђедовине ћокија. Нисмо ми бивали од тако рђаве јапије. Испоганило нас време. Слушам и неке духовне људе. Веле, иди мудро, не погини лудо. Будибогснама. Ко да је страдање за веру лудост, а ћутање којим се издаје Бог мудрост. Још вели, мудар човек чека да се извор избистри, па онда приђе да пије воде.

Јадан ти је тај духовник. Поред таквих ће душе наше скапати од жеђи, а извори пресахнути. Зар су тако чекали свети Марко Ефески, свети Максим Исповедник, свети Фотије, Атанасије Велики?… Јел тако радио Јован Крститељ? Кнез Лазар? Није то духовника ни виђело, мој Милоје. То су ти мајстори. Мајсторчићи. Занатлије. Ћифтице. Њима је важно да имају свој ћепенак. Да узму парицу, да имају радијатур у соби коју зову келија, гаражу што ближе олтару, велики шпајз, замрзивач, хладњачу, климатизацију… И то ти је њино духовништво, њина мисија. Њино подвизавање.

Знаш како, они имају одбрамбени механизам, можда и несвесно. Прво, веле, док генерали не крену у бој (мислећи на епископе), ни официри не издају команду.

Трт Персо. Ене им генерала кога протераше на правди Бога у егзил. Јајцаре су то, кад ти кажем ја. Они су ти ко онај што је молио Аврама да пошље Лазара из мртвих да јави браћи. Да се Артемију сутра придружи још један праведни епископ, тражили би трећег. Четвртог. Те положаре би најзад тражиле да им Господ поново дође, да заврне хаљине, да му и они опипају ребра. Пречуше: благо онима што не видеше а повероваше. То су ти ревнитељи. Иду на сигурно. Тек кад не буде никакве опасности за њину задњицу, они ће говорити храбро. До тада, што реко ти, биће слепци који иду за слепцима. Не виде да су пред амбисом.

Знаш како, Милутине, друга њихова кочница или повезача на очима је тзв. дужност послушања.

Трт Милојка. Да слушају непослушне? Да слушају безаконике? Не знају они да је проклетство ићи за непослушнима, јел? Батали ћорава посла. Њихова једина олакшавајућа околност је што су безбожни. Што им је раслабљена вера, ако су је уопште имали. Ако нису били фарисеји ко онај с прстеном. Чувају манастир, веле. Чији манастир? Оних што слепују. Није манастир гомила лепо сложеног, споља офугованог а унутра омалтереног и иконописаног камена. Ако су отуд истерали светог Саву, светог Јустина и Николаја, а увели Зизјуласа, ако уводе Хочевара и бројне јеретике, тамо нема Духа Светога. Ако се моле Богу да екуменистички јеретици правилно управљају речју Истине, Боже прости, то је лицемерје. То је пећина разбојничка у којој се пијачари. Зар не знају да је таквима Господ испретуро столове. То није светосавски манастир, то је екуменско јеретичко идолопоклоничко здање. Зар ти ниси негде реко да је чачанска црква преко 200 година била џамија? Значи, Страцимирова задужбина није била Христов дом молитве, него место ругања Христу. Они то сад раде: од наших светиња праве пећине разбојничке у којима се ругају светом Предању. Мисле да ће довека. Јадници. Не виде секиру дрвету крај корена.

Милутине, роде мој, толико сам речи исписо и упутио монасима, игуманима, да немам више шта да кажем. Ипак, верујем, да ће монаси, сем пијачара, устати храбро у одбрану вере. Из дана у дан све их је више спремних и на страдање за Православље.

Из твојих уста у Божје уши. Ал попови баре. Ни да писну. Ћуте ко заливени. Веле, имају ђецу. Па, баш зато што имају ђецу, не треба да им утиру пут у црну будућност. Зар се ђеци сме дати хлеб од Јудиних сребреника? Зар онај ко издаје Предање, веру своју, ко ћути пред безакоњем не издаје Бога? Зар он не понавља Јудин грех из гетсиманског врта? Зар свештеник сме да погази свештеничко достојанство због сребреника? Зар частан пинтор прави буре да држи воду док мајстори оду? Или, пак, да служи домаћина кроз генерације? Зар частан мостоградитељ прави на Дрини ћуприју, да би је однела прва поплава, или , пак, да служи народ вековима? А камо ли поп. Зар он треба да служи за плату данас, или да гради дворе за царство небеско, за себе и за своје ближње, за духовна чеда своја? Или можда не верује у Бога него у сатанине синове који натакарише митре па трабуњају о смртности душе?

Пази, Милутине, да не огрешимо душу. Има међу свештеницима побожних и благочестивих људи. Неки су то и делима показали. Даће Бог снаге и онима који су препознали издају, или што би ти реко велеиздају, да се огласе.

Добро, не кажем да нема часних изузетака. Ал зар морамо да чекамо да нас ови слепци доведу на ивицу писте, па да тек онда почнемо да вриштимо? Гледам бре и ове неке наше интелектуалце. Све нешто ко киша око Крагујевца. Кака му је то школа и нека вајна наука кад не умије просто, са расуђивањем да каже и напише шта нам раде издајице, човече? Па зар они не знају да је боље сагубити главу, него огрешити душу? Па зар они у тим школама нису научили да је још цар Душан у Законику реко да судије не треба да суде по страху од његовог царства, него по закону? Па зар ти силни наши доктори наука не могу да гласно и јасно објасне и докажу: ако неко каже да је екумениста да тиме признаје да је јеретик и велеиздајник вере наше; ако неко пали свеће са јудејцима у њином зборишту, да је јеретик и да га треба изјурити из патријаршије, из Синода; ако се неко вери и прстенује с папом, да је починио раскол и отпао од наше вере и наше Цркве и да ми више не треба да слушамо његова трабуњања? Гледам, јуче, на ТВ ону несрећу с прстеном, како прича о канонима. Па добро, брате, до кад ћемо дозвољавати да нас подцењују? Он саблазнитељ, мрзитељ, јеретик, који сваког Божјег дана гази каноне, прича о канонима… Да ти се смучи.

Милутине, ниси сасвим у праву. Ја сам у неким мојим књигама објавио бројне апеле, молбе, протесте које су потписале многи наши честити интелектуалци. Тачно је да међу интелектуалцима има шићарџија, плашљиваца, пијчара који тргују с истином и с моралом. Али има много благочестивих људи. Само што оним слепцима, које ти помену, не вреди намигивати. А изгледа да су и оглувели па им не вреди ни довикивати. Али њих ће време сместити тамо где им је место. У брлог историје. А на страшном суду ће свима нама припасти место по заслузи. Ком опанци, ком обојци , што каже она народна. Ја ти могу црним на белом доказати да су мене пре 30 година од апса спасили новинари и интелектуалци са којима се нисам ни познавао. И сад, кад су ме ова папина недоношчад заокупила, погледај колко је честитих људи писмима, интервјуима и на друге начине изразило солидарност и спремност на састрадавање са мном. А да ти не причам, тек, са владиком Артемијем и његовим монаштвом. А што се тиче оног с прстеном – и њега су разоткрили. Демаскирали. Истерали су га, ко кртицу, на сунце. Видиш да не зна где је десно: из лудила у лудило, што би рекли наши стари: своме ломи кичму а лиже се с папом, са Степинчевим следбеницима, с Јудејцима… Ти каза да си, чак тамо, дошао до књиге Тајна безакоња. Знаш ли да је за неколико месеци доживела Треће издање? Па, онај филм Чуј Србине, брате. Неко рече да је умножен у неколко хиљада примерака. И да је окачен на интернет. Бачено је семе истине. Проклијало је, већ. Потписује се петиција за смену оног непомјаника. Скоро ће жетва. Тад ће се кукољ одвојити од жита. Јер, знаш како је казано, не може се сакрити град што на гори стоји. Излази уврстак имењацима што су се угурали у ону , като ти рече, пилотску кабину. Заврискаће овај светосавски народ много пре него што се они надају. Много пре него што нам на чело спусте Јудин пољубац. А том нашем разбуђивању, веруј ми, свој допринос су дали бројни благочестиви интелектуалци. Погледај само библиотеку Братољубље: за две године – пет књига које откривају њихову издају, њихово безакоње и њихове злочине.

Ти, како ти једном писа онај мој имењак из Расне, за сваког имаш оправдање.

Не за сваког. Ја сматрам да свако може погрешити. И да свако има право на покајање, дакле на исправку грешке. Рече Господ: Иди и не греши више. Али ако не вреди износити аргументе, бежи од њега, јер нас Господ учи да не бацамо бисере пред свиње. Свети оци нас уче да је узимање благослова од безаконика злослов. И проклетство. Ти обневидели људи, заслепљени влашћу својом су више за жаљење него за осуду. Јер они су сами себе већ страшно осудили: они без телохранитеља и полиције ни на литургију не смеју, јадници. Они су у страху и ужасу. Зашто? Зато што је казано да се безбожник и сенке своје плаши. Они не знају да и њихови полтрони виде да су се срозали у моралне наказе, да се ругају самима себи јер раде, пишу и говоре супротно својим ранијим тврдњама. Зар такав духовни шљам није за жаљење? За оплакивање. Јер, они су духовни мртваци. А за мртвацима се рида и плаче.

Добро, Милоје, ајд ми сад објасни како поједини епископи смеју да ћуте пред очигледним гажењем канона, Устава, Предања, па и саборских одлука? Зар то није издаја Православља?

Може, драги Милутине, зла година да наћера орла да зимује међу кокошкама. Ал то не значи да се он никад више неће винути у небо. И њих је ухватио страх пред злима. Људи су то. Плаше се да их не рашчине они твоји слепи пилоти. Али неће много времена проћи кад ће се неки од њих сетити да је такво рашчињењe титула части. Златоуст је умро рашчињен, али његова слава је вечна. Знају многи наши епископи, сем оних који су душу продали ђаволу, да је боље бити сиромах са Христом, него милионер са ђаволом. Да је боље бити пријатељ са сиромашним народом, него богаташ са папиним прстеном. Да је боље часно живети у колиби и катакомби, него, по цену издаје, становник виле на Дедињу. Знају они да је часније бити прогнани истинољубац, него бедни проповедник лажи, преваре, вероломља.

Не знам да ли имењаци уопште могу више да се врате роду, вери, себи…

Ал, Богу је све могуће. Они покушавају да се још мало праћају против бодила.Сазнаће они да је народ тврд орах, воћка чудновата о коју ће поломити своје искежене екуменистичке зубе. Него, ајде, Милутине да достоверимо ову бутељку. Знаш како кажу наши земљаци, на гробљу, о задушницама: мртвима за душу, живима у гушу. Да се помолимо за наше мртваце, који мисле да су живи. Нека би им Бог дао снаге да се покају и да одустану од Јудине работе.

Ајд, ако велиш, Милоје, да се помолимо за она два наша слепца, што нам су угураше у пилотску кабину.

Ајд, да се помолимо за род наш, за све нас који смо у авиону, едаби нам Бог помого да не закаснимо са вриштањем.

Теби је лако. Тебе слепи пилоти избацише из авиона. Не знам, човече, да ли смо ми ћорави код очију?

Немој да ми завидиш што су ме избацили из тог авиона. Него почни да вриштиш! Да не одоцниш.

Живели!

Живели! И да дааде мили Бог, да се опет сретнемо у здрављу и радости.

И да прогледнемо.

И да из пилотске кабине побегну слепци.

И да у њу уђу људи ока соколовог.

Амин. Боже дај.