Матица српска „слави“ полатиничење Срба после 1954. године!?

Ове године „прославља се“ у Матици српској и изван ње век и по од пресељења ове најстарије научне и културне институције у Срба из Пеште у Нови Сад, а Матица српска је укључена, практично, у планирани цирилицоцид

            Мудри Срби су 1826. основали Матицу српску у Пешти да се она брине, пре свега, о српском језику на његовом миленијумском писму ћирилици. Оснивачи Матице српске желели су да се српско име, српска култура, српски језик и књижевност на том језику и српска наука развијају на српском језику и српском ћириличком писму. У време оснивања Матице српске никоме од оснивача није пало на памет да ће после деведесет година од пресељења њеног у Нови Сад српски језик бити преименован у „српскохрватски језик“ и да ће Матица српска предводити млађе, касније основане, српске институције у процесу латиничења Срба после Новосадског договора, сачињеног баш у Матици српској 1954. године када је иза кулуиса, али не превише скривено, договорено „постепено“ латиничење Срба, тј. замењивање српске ћирилице хрватском латиницом (гајицом), којом су све до Новосадског договора писали српски (вуковски) језик Хрвати, рачунајући и Србе католике који су убрзо асимиловани у хрватски национални корпус.

            Прошло је 70 година од Новосадског договора (1954) у Матици српској и за то време је готово завршено оно о чему се баш у Матици српској договарало.

            У том латиничењу Матица српска је, злоупотребљена од комунистичке врхушке, пристала на ширење светског уникатног решења питања писма формално у двоазбучју, тј. у алтернативној употреби писма међу Србима, а суштински у насилном замењивању српске ћирилице, тако да су Срби данас остали ћириличари тек у деестак занемарљивих процената.

            Данас је Матица српска остала у свему на путу Новосадског договора о српскохрватском језику (само је формално језику враћено српско име) и алтернативним писмима једино у језику Срба на целом свету. Данас је друго писмо (хрватско) у српском језику постало прво у пракси, чак и противно Члану 10. Устава Србије у решењу питања писма, али то руководству Матице српске ништа не смета да крше и Устав Србије и целокупну светску праксу подржавајући и даље деобу Срба по писму и, тако, подстичу окончавање латиничења Срба, што је било незамисливо за оне који су основали Матицу српску на „ползу српскога народа“. А данас каква је то „полза“ када руководство Матице српске и њени правописци и стручњаци за језик решавају српско писмо и даље на алтернативан начин, задржавајући уз српску ћирилицу и седамдесет година насилно фаворизовано и за Србе „латиничко писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва“ (Правопис Матице српске, 2010, стр. 17). Тако је хрватско писмо (гајица) данас окупирала српски језик, Србе и Србију у преко 90 процената опште употребе српког језика данас.

            Челници Матице српске данас немају разлога то да „прослављају“. Боље је макар да ћуте, а не да се овако ругају данас Србима који издвајају новац за рад Матице српске која данас служи за довршавање полатиничења Срба.

            Неко од Матичиних данашњих челника рече ових дана на некој њиховој „прослави“ да је „Пресељењем ове институције у Нови Сад започела културна ренесанса Срба на овим просторима.“

            Каква црна „ренесанса“ кад је, 90 година после пресељења у Србију, злоупотребљена сирота Матица српска директно упрегнута у латиничење Срба и у цирилицоцид који је у Србији пре сто година био уведен у стопостотном проценту од аустроугарског окупатора. Матица је тада, наравно, још била само на ћирилици у језику Срба, а већ данас у целој Србији нема ни десетак одсто ћирилице. Све је преплавило туђе (хрватско) писмо и  из Матице српске ширено „богатство двоазбучја“.

            Матица хрватска је поништила Новосадски договор још давне 1967. године, а Матица српска није га још поништила, него се у свему држи тог сербокроатистичког (антисрпског) договора о језику и замењивању српског писма ћирилице.

Драгољуб Збиљић