“Косово за визе“, или шта (не)сме да се ради

Шта да се ради?

Коментари мог претходног текста у овој рубрици (од 22. јуна) мање или више су позитивни, мање или више објективни, али заједно посматрани неодољиво вуку на само једну страну. На ону страну на којој и даље живе Срби којима је стало до Србије. Они који се још увек питају: Има ли наде за српско Косово?

Шта не би требало да се ради?

Нажалост, оно што је већ стигао да уради нови председник Србије. Његова изјава „Мислим да никада нећу бити председник у Приштини“, изазвала је вапај српског живља јужно од Ибра. Њихов став је да их је председник том изјавом издао. Сваки частан човек, посебно политичар, мора да увек има на уму логику моћника: ко изда јужно од Ибра, издаће и север, питање је само јачине притиска. Јасно је да не треба да се ради ни оно што је урадио наш дојучерашњи председник, руковавши се са извесном особом „на маргинама“ састанка у Дубровнику. Што је најинтересантније, у насталој гужви око тога једино се није званично огласио онај кога је Тадић тамо могао и да представља, а то је Демократска странка. Пошто се овај списак већ одужио, завршимо га са Борком Стефановићем, перјаницом такозваних преговора о техничким питањима. Са колико је само ентузијазма тај човек ушао у читаву причу. Као да све почиње од њега и као да ће он све успети да реши. Никада нећу заборавити дирљиво-патетичну сцену када након једних од првих „врућих“ састанака са немачким генералом, командантом КФОР-а, одбија да присутним новинарима да изјаву, јер жели да прво оде до барикада и тамо браниоцима лично саопшти резултате састанка. А, како се завршило? Тиме што су председници општина позвани у Београд да им се саопште ставови тог званичног Београда, убудуће обавезно и њихови ставови.

Шта не сме да се не зна?

Међународни преговори одавно нису дипломатија у белим рукавицама, где се подразумева да две супротстављене стране прихвате трећу, медијатора, који им, пак, на располагање ставља своје добронамерне услуге. Данас тај трећи, тај силни, више не губи време. Он на преговоре позива супротстављене стране не да би се договарале, него да се договоре. Пошто то, логично, не могу, он сам преузима улогу заступника и једне и друге стране, и сам доноси одлуку према својим интересима, обично у форми заједничког саопштења, али чак и споразума. Потписаног, ипак добровољно или невољно (Дејтон, Рамбује): или непотписаног (Беч). Све под геслом „“шта хоћете, били сте на преговорима, ево га једини папир до кога се могло доћи, радићемо по њему“. Нека се из Србије на будућим преговорима нико не заварава белим рукавицама. И, све то комбиновано са ужасним притисцима. И пре, и после преговора. Не зна се кад су жешћи. Попусте само понекад, само на трен, кад се процени да постоји опасност да дође до пуцања уходаног механизма притиска. Само да би се касније могло наставити још јаче. А, онај притиснути, јадничак, то понекад схвати као своју малу победу, и још се хвали!

Шта може да се конкретно уради?

Ако је већ све тако и ако никако не смемо директно да се супротставимо (то смо већ пробали) или ништећи оно на шта смо већ пристали или одбијајући све што се од нас даље тражи, шта онда можемо? Можемо, на сваком месту, у свакој прилици, користећи сваку могућност. Без директног сукоба, сталним стављањем до знања да се нисмо помирили и предали. За почетак, можемо ли посегнути за кривичним пријавама против свих лица која обављају одговорне функције базиране на незаконитом постојању закона незаконите државе Косово (у скупштини, владиним министарствима, агенцијама…)? А, иницијатива, формално, не мора да буде покренута од државе Србије. Судови државе Србије, међутим, јесу у обавези да процесуирају кршења највишег правног документа земље, посебно сходно постојећој преамбули. Друга је ствар што ће прекршиоцима албанске националности бити (бар за сада) сасвим свеједно, вероватно и смешно, али нас тренутно интересују они српске националности. Они, код којих је каријеризам надвладао егзистенцијализам. Они могу да бирају: или ће се привремено заклонити иза личних докумената непризнате државе Косово (и одрећи заувек улазака у остале делове Србије), или ће се одрећи срамне позиције којом дају адут у руке назови демократским институцијама назови државе Косово. За почетак то, па полако даље…

У домену економије, можемо ли финансијски подржати (опет не држава Србија директно) опстанак српског народа реализацијом великог пројекта рибњака на северу и фабрике кондиторских производа у некој од енклава? Улагањем приватног капитала, повољним кредитима, посебним стимулативним третманом тако произведених роба? За почетак то, па полако даље… Ко нам брани, осим нас самих?

Пре закључака – похвала

Овог текста вероватно не би било, да нисам у обавези због реченице изречене у претходном тексту. Тамо прва реченица гласи: Кад сте последњи пут чули било кога од људи који воде Србију (или се спремају да је воде), да јасно и гласно каже да Косово и даље сматра неотуђивим делом Србије? Зато имам моралну обавезу да лично кажем: Чуо сам од још увек министра, Вука Јеремића. Не знам за вас? Да ли вас је силна брига јако брижних за државне паре толико потресла да сте превидели шта је тај човек заправо рекао? И да ли мислите да је ту заиста новац у питању? Ако тако мислите, учините један додатни напор и пронађите негде буџет Србије, па погледајте на шта се све (и колики) новац троши. Или размислите, како то да нам није жао пара кад треба у иностранству да подржимо неку групу за лобирање или ангажујемо какву маркетиншку агенцију за „брендирање“ Србије? И, казаће вам се само.

После закључка – апел

Коста Драганић је своју причу овде завршио. Хајде сад ви, паметни и честити, кажите свако по нешто паметно и честито, усмено или писмено, познанику који је изгубио наду или непознатом који мисли да га се не тиче. Видећете како ће онда ствари, ипак, да крену набоље.

Преузето са сајта НСПМ