Косово и Метохија: неопходност заштите севера покрајине

Сједињене Aмеричке Државе и њени савезници су после војне агресије на СРЈ, на власт на Космету довеле терористичке формације албанских “ескадрона смрти” из “Ослободилачке војске Косова”. Они су се током 1998-1999. године специјализовали за казнене операције против српских органа реда и цивилног становништва. Спровођење антитерористичких операција снага армије СРЈ прекинуло је бомбардовање суверене земље од стране Нато алијансе, које је трајало 78 дана. Као резултат западне војне агресије из 1999. године и упада НАТО контигента од 50 хиљада војника, из покрајине је побегло 250 хиљада Срба, а они који су остали, постали су таоци терористичке ОВК која је 2008. године прогласила “независно Косово”. Дакле, западни модел тестиран на Србији, огледа се у следећем. Култивисање албанских бојевика у иностранству и на Космету (финансирање и обука) – прећутно одобравање диверзантско-терористичких аката против Срба – дипломатска, војна и економска подршка бојевицима који су на основу терора добили потпуну власт у српској покрајини (осим четири општине на северу покрајине са већинским српским становништвом). Једнострано проглашење независности представљало је нелегално, противправно самозахватање српске територије. И тако “Република Косово” је изникла у резултату аката који у потпуности потпадају под међународно-правну дефиницију геноцида. Земља-организатор притом жестоко одриче факат геноцида, проглашавајући непоузданим сведочења жртава, развијајући контрапропаганду која оптужујује саме жртве за страшне злочине и блокира истрагу злочина.

У овом тренутку процес “додављивања” Србије од стране западног фактора завршава се у току тзв. Бриселског процеса – преговора Београда и Приштине, коју непрекидно заступа бивши бојевик ОВК Хашим Тачи, кога и тако нису осудили за злочине почињене на Космету. Српске власти су у априлу 2013. године потписале Бриселски споразум, лицемерно и лажно га представљајући као статусно неутралан. Споразум у коме нема ни речи о српском Уставу и Резолуцији 1244 СБ ОУН утврђује дејство Устава и закона “Косова” и предаје територију покрајине, укључујући и север, под управу Приштине.

Даље се појачава притисак на четири српске општине на северу Космета, да би се завршило започето – да се север преда под контролу Хашима Тачија. Као прво, на бази Косовских безбедносних снага стварају се Оружане снаге “Републике Косово” (“ОС РК”). Џероним Базо, шеф Главног штаба Оружаних снага Албаније поздравио је 18. марта постојање две албанске армије – Армије Албаније и Армије Републике Косово, као “велико достигнуће”, уверавајући да ће Албанија, њена Армија и Министарство одбране  најозбиљније узети учешће у узајамној сарадњи. Задатак “ОС РК” је заштита територијалне целовитости “Косова”. Као друго, на административним пограничним ПКП који су по Бриселском споразуму претворени у пуноважну границу, дејствује Приштинска погранична полиција. У њеном саставу су искључиво Албанци, а она сама представља део албанске обавештајне службе  ŠIK, која на та начин без ометања почиње да делује и на северу Космета. Срби са севера су више пута организовали протесте против деловања сличних приштинских јединица.

Као треће “Приштински парламент” је на предлог “владе из Приштине” уочи ванредних парламентарних избора у “РК” који су планирани за мај 2014. године, припремио доношење Закона о општим изборима. По том закону ће бити ликвидирано 10 српских “резервних” посланичких мандата у “парламенту” (остављајући само 10 гарантованих), а да се Срби-избеглице лише права гласа. Србима који су протерани са својих огњишта Приштина планира да забрани учешће у изборном процесу, под изговором да се на бирачком списку могу наћи само “лица са косовским држављанством”. Веома индикативна за организације које се баве људским правима, требало би да представља идентификовање држављанства са националношћу. У приштинским документима који су Срби принуђени да прихвате, прво и друго се дефинише термином “косоварско”. Тако да се у принудном, насилном поретку мења национални идентитет српског народа.

Као четврто, “министарство” за локалну самоуправу у Приштини није усвојило Статут српских општина са севера – Лепосавић, Звечан, Зубин Поток и Косовска Митровица. Статутима је потребна “дорада” у складу са законима Приштине. У супротном, Приштина прети распуштањем органа локалне самоуправе и спровођењем нових избора. Пето, протурају се претње о постојању некаквих спискова Срба код албанских “власти”, који се оптужују за било какав облик супротстављања приштинском режиму, укључујући и учешће на барикадама. У суштини, на тим списковима се могу наћи сви Срби са севера Космета који су се противили покушајима Приштине да заузму последњи бастион српског отпора. Као шесто, албански фактор пушта “Кримску противтежу” на југу Србије (три општине са већинским албанским становништвом). Јунуз Муслију, бивши борац из филијале ОВК – Армије Ослобођења Прешева, Бујановца, Медвеђе – изјавио је 18. марта да напетост на југу Србије може бити укинута само спровођењем одука са референдума из 1992. године, на коме су се Албанци изјаснили за отцепљење од Србије.

Водеће европске земље и САД, као и раније, пружају неподељену подршку албанском фактору који се неумољиво бори против српске државе. Тако Филип Мисфелдер, известилац за спољну политику из владајуће немачке коалиције ХСС/ХДС “подржава исправан пут СНС и Александра Вучића ка ЕУ”, подвукавши да “предуслов за тај пут представљају преговори са Косовом”. По указивању Мисфелдера, у априлу прошле године је “потписан споразум, који мора довести до признавања Косова и тај договор мора бити до краја реализован”.[1]Трејси Џејкобсон, амбасадорка САД на “Косову” у свом политичко-технолошком арсеналу непрекидно користи тезу о “непромењивости граница Косова као независне и демократске државе” и “неопходности нормализације односа између две земље”.[2]

Бриселски преговарачки процес ушао је 31. марта текуће године у 23 рунду преговора. Српску страну представљају премијер Ивица Дачић и његов заменик Александар Вучић, а албанску – Хашим Тачи. Ова рунда укључује најболнија питања за српско становништво на северу покрајине, питања о пуномоћјима Основног суда у Косовској Митровици и питања о Цивилној Заштити. Приштина инсистира да суд поред српских, обухвати и још три општине са већинским албанским становништвом. Цивилна Заштита севера Косова која се налази под контролом локалних српских органа власти, мора бити укључена у састав Безбедносних Снага Косова. Узимајући у обзир искуство српских полицајаца, који су по Бриселском споразуму одмах морали бити укључени у састав Косовске полиције и који су у суштини остали на улици, можемо констатовати да Приштина уводи забрану на професију – представници нежељених групација се истерују, не дозвољава им се да раде у државним службама, органима реда итд. Поуздавање у некакву Заједницу српских општина која је неким несхватљивим, правно нерегулисаним начином, требало да уместо органа Републике Србије решава интересе Срба на “Косову”, показало се несолидним. Бриселски споразум потписан је практично пре годину дана, а Заједница још није формирана. Приштина инсистира на томе да чак и у случају стварања Заједнице, она има само статус невладине организације која делује у складу са законима “РК” и формирању те заједнице може се приступити тек после спровођења парламентарних (од стране Приштине) избора. Резултате политичких процеса у целини, дефинисао је “министар безбедносних снага Косова” Агим Чеку. Он је у интервјуу датом 30. марта, изјавио да је Бриселски споразум дао допринос безбедности Косова и региона у целини, завршивши формирање независности учешћем Срба са севера на локалним изборима (новембар 2013) и формирањем органа локалне власти по косовским законима, што представља интегрисање севера у Уставноправни систем Косова, а српске општине – у Косовско друштво. Чеку је такође указао на потребу промене Устава Републике Србије, према коме Косово представља саставни део Србије. “Александар Вучић ће признати независност Косова” – изразио је увереност Чеку.[3]

Истовремено, Приштина остварује и “културни геноцид” који се манифестује преименовањем градова и села којима се дају раније непостојећа албанска имена. Под патронатом Албанске академије наука у Тирани и приштинских историчара и уз финансијску подршку ЕУ и САД, уз најгрубље фалсификовање историјских чињеница, пише се нова “косоварска” историја покрајине. Манастири и цркве СПЦ проглашавају се објектима “Православне цркве Косова”. То јест, на снази је процес насилног систематског одузимања неотуђивих карактеристичних елемената српске духовности и културе. Тако је Дардан Гаши, “министар за животну средину и просторно планирање Косова”, 30. марта изјавио да је затражио од УНЕСКО да врати “претходни изглед Пећке Патријаршије” – то јест, да се пониште резултати реконструкције Пећке Патријаршије које је урадила СПЦ 2008. године. Гаши тврди да је “СПЦ својом реконструкцијом покушала да представи цркву као део словенске културе” у целини оценивши реконструкцију Пећке Патријаршије као “незакониту интервенцију ради придавања вештачког руско-словенског карактера”.[4]Све те разноврсности насилног притиска, представљају насиље на делу и доводе до рушења српског идентитета. Присетимо се дефиниције геноцида криминолога Рафаела Лемкина (1944): “Под геноцидом ми подразумевамо уништавање нација или етничких група <…>. У целини, геноцид не мора обавезно значити моментално уништење нације <…>. Геноцид пре свега претпоставља координиран план дејстава усмерених на рушење основа постојања националне групе, са циљем да се саме групе потпуно искорене. Саставни делови таквог плана су и уништење политичких и друштвених институција, културе, језика, националне самобитности, религије, економских основа за преживљавање националних група, а такође и лишавање личне безбедности, слободе, здравља, достојанства и самих живота људи који припадају тим групама. Геноцид који је усмерен против националне групе као целине и предузимање дејстава усмерених против људи, не као одвојених појединаца, него управо као припадника одређеног народа”.[5]На тај начин се свесно остварује комплексан програм, у суштини планирана агресија –  против свих аспеката живота Срба као националне заједнице, како би они били незаштићени и подвргнути асимилацији у непријатељској националној средини.

Општина Зубин Поток је била принуђена да као заштитну меру донесе одлуку о забрани присуства на својој територији полицији европске мисије ЕУЛЕКС и свих полицијских и других јединица које се налазе под контролом Приштине. На територији Зубин Поток од сада се могу налазити само полицијске јединице које су потчињене локалној самоуправи. Због чега је управо та општина толико важна за Албанце? Одговор је очигледан: у њеној близини је језеро Газиводе, уникални водени ресурс животно неопходан за електроенергетски систем који Албанци сматрају “својим по праву”. Притом албански фактор неумољиво иде напред: Дамијан Џинури, албански министар за енергетику и индустрију и “косовски министар зе економски развој” Фадиљ Исмаиљи, потписали су меморандум о јединственом енергетском тржишту Албаније и Косова.

Срби са севера који су се нашли очи у очи са претњом оружаног упада и “тихог гушења”, оставши једини заштитници српског Устава у покрајини, изнели су идеју формирања владе (парламент већ функционише), армије и полиције. Правну основу такође дају резултати референдума који је на северу спроведен у фебруару 2012. године, када се 99,7% од изашлог броја грађана изјаснило против приштинских органа власти. Ниво претње за српски народ не само да остаје изузетно висок, него се и даље појачава. Само српски народ на северу покрајине може одредити неопходан степен своје безбедности и прихватљиве услове живота. Међутим, за његову заштиту мора бити створен механизам међународних гаранција о безбедности севера Косова и Метохије.

У принципу би признање, правна карактеристика ранијих и данашњих процеса на Косову и Метохији, реализација одговорности због почињених злочина укључујући и злочине против човечности и ратне злочине – требали бити императив морала, права, а такође и међународна обавеза – пре свега оних који затварају очи пред српским жртвама, директно или посредно подржавајући терористичке снаге и који се бескрупулозно залажу за “косовску независност”.

Ана Филимонова – ФСК

[5] Lemkin Raphael. Axis Rule in Occupied Europe. Washington. Carnegie Endowment for International Peace.1944.