Ћоравом не вреди намигивати

Ово писмо је упућено и на адресу г. Тимотеја који уместо крста и Јеванђеља посеже за силом, тј. полицијом наоружаном пендрецима и пиштољима, мислећи, ваљда, да тако Богу службу чини.

Ово писмо је имало за циљ , измађу осталог, да Тимотеја обавести да крши уставно-правни поредак земље Србије, те да тако удвостручује своје безакоње будући да одавно крши прописе везане за богослужбени поредак.

Али као што је казано да слепом не вреди намигивати, ни глувом довикивати – то је моја добра намера завршила још једним слеповањем: г. Тимотеј упорно жмури пред чињеницама. Он или безаконује или игнорише аргументе. Тако је, г. Тимотеј, горње писмо, ваљда видевши име пошаљиоца одбио да прими.

Из тих разлога ово писмо чиним отвореним, едаби тако доспело до очију и ушију озлобљеног г. Тимотеја.

Господину Хризостому Столићу

Краљево

Светог Саве бр. 4

Господине,

Пошто сам, о Петровдану, заједно са народом и прогнаним монахињама био одлучен од посете гробљу манастира Вазнесење, на коме почива мој духовни отац Сава, Вашом забраном, односно мојим одлучењем, помоћу силе оружја, Ви сте нанели велики бол мојој души. Зато желим да Вас упознам са следећим чињеницама, које, ако већ не поштујете мене (као што не поштујете ни каноне, Устав СПЦ, одлуке СА Сабора, па чак ни своја сопствена акта…), а оно бар дотичне чињенице морате поштовати јер се налазите у оквиру Републике Србије и њеног правног устројства.

Подсећам Вас, а можете то проверити и код господина Алексића, Вашега адвоката (пошто Ваши врли кадрови не читају ни Устав отаџбине – како изјави на суду бив. игуман студенички Тимотеј), да постоје позитивни законски прописи који уређују сахрањивања и гробља и права родбине и свих осталих према гробљима и онима који су ту нашли вечни покој.

Овде ћу Вам презентирати правно мишљење господина Жељка Жугића, правника:

„Питање које сте ми поставили, регулисано је законским прописима. Први закон је, Закон о сахрањивању и гробљима. Други закон је Закон о црквама и верским заједницама.

Закон о сахрањивању и гробљима говори да свако мора бити сахрањен на гробљу. Овде се под гробљем подразумева градско, односно месно гробље. На другом месту Закон говори да друга гробља могу постојати ако су заснована на посебном Закону или Одлуци Скупштине општине.

Закон о црквама и верским заједницама предвиђа право цркава и верских заједница да у оквиру својих храмова или на своме земљишту могу обављати сахрањивања. Другим речима, формирати црквена гробља, за своје потребе. Организацију и управљање тим гробљима не одређује Закон о црквама и верским заједницама.

Пошто је сахрањивање ствар од јавног интереса, и пошто је право цркве да оснива своја гробља изведено од општег правила да се сви упокојени морају сахрањивати на градским одн. месним гробљима, то генерални статус црквених гробаља не сме бити различит од генералног статуса градског одн. месног гробља.

А генерални статус свих гробаља јесте тај да су гробља јавна, меморијална места.

Над гробљем као јавним местом од посебног значаја нико не може мимо прпописа, по неком сопственом надахнућу, ограничавати неотуђиво право доласка на гробље. Ово право уживају и домаћи и странци подједнако.

Закон не дозвољава да се организују приватна или тајна гробља. Устав СПЦ предвиђа права архијереја да оснива црквено гробље. То је његово црквеноуправно право. Али он га не може спроводити без одобрења надлежних државних институција, јер би, иначе, дошао под удар Закона о сахрањивању и гробљима. Он не може на свом гробљу организовати приватни режим и одлучивати о томе ко може а ко не може да дође на гробље. Једино, он може као што то предвиђа Закон о сахрањивању и гробљима, да уреди одређени општи поредак посета гробљу.

У складу са овим, имамо и обичајно право које је обилажење гробља сматрало за светињу, а рушење гробља за кажњиво скрнављење.“.

Мени је господин Тимотеј рекао да ја, сходно неком Вашем акту, немам право да дођем на гробље.

Нећу улазити у то, што сазнајем из средстава информисања или од неуког Тимотеја, како сам и зашто сам искључен из Цркве, мада о томе још немам званичног документа, али све и да сам најправедније одлучен од Цркве, моје право да обиђем гробље је неотуђиво и од тога права не може ме нико искључити. Па ни Ви. Ако ми је, како чујем, забрањена заједничка молитва, с вама који новотарите и безаконујете, нико ми не може забранити моју индивидуалну молитву и нико ми не може оспорити право да дођем на гроб човеку који ми је духовни отац и духовно сродство у Христу.

Због тога Вас, господине Хризостоме Столићу,

О Б А В Е Ш Т А В А М

да Вашу евентуалну одлуку којом ме искључујете од посете гробљу манастира Вазнесење, као незаконску и нехришћанску и нецивилизацијску, нећу поштовати.

Обавештавајући Вас о предњем, желим Вам да се вратите на пут светих и богоносних Отаца наших.

Милоје Стевановић

24/07/2012.

Теразије 29/15

Београд

Достављено:

1 x наслову;

1 x г. Тимотеју;

1 x начелнику Пoлицијске управе у Чачку

Напомена:

Подсетићу Вас да сам на гробљу манастира Јовање, у пролеће ове године, присуствовао сахрани монахиње Харитине, о којој сам се, за њеног живота, с љубављу, више бринуо од Вас. На тој сахрани сте били и Ви, као и екумениста и пацифиста (по његовом сопственом признању, које исказа у Бечу) који тренутно заузима место патријарха србског г. Иринеј Гавриловић, и познати новотарац и Ваш сабрат у безакоњу г. Јован шумадијски. Они су, иначе, недавно у друштву са Вашим налогодавцем Буловићем ишли на канабе хрватском председнику у време кад ономе беше испод части да присуствује инаугурацији председника Србије, којом приликом се збише три ђавоља чуда:

Чудо прво: Председник Хрватске захвали г. Гавриловићу за његов екуменизам (тј. свејерес);

Чудо друго: Два Иринеја и Јован шумадијски се, са католичким јеретицима, сликаше на омиљеном месту Иринеја Буловића, испод „иконе“ Алојзија Степинца;

Чудо треће: Прођоше ова три вероломца наша, поред Јасеновца и не свратише да се помоле пред сенима 700.000 Степинчевих жртава.

Срамота и грехота!

Међутим, Ви ми тада, на јовањском гробљу, господине Столићу, не оспористе присуство. Зашто онда своје сараднике, који се позивају на Вас, наводите на безакоње?

Прилог: Фотографије као сведочанство „вере“ острашћених прогонитеља светосавске деце, на челу са пастиром добрим владиком рашко-призренским и косовско-метохијским у егзилу Артемијем.

„Ко се моли са Жидовима да се одлучи“.

„Ако који Хришћанин донесе уље у жидовско збориште, или у храм јеретички или пагански, на празник њихов, или кандило, или свећу ужеже да се одлучи“.

(Канони светих Апостола 65, 71.)

Они, на срамоту своју, хоће да одлуче од Цркве владику Артемија, верног сина Светосавља. По братоубиству, попут Каина, ће остати упамћени у роду светосавском.