Не тражим помиловање, тражим пресуду – четврти део (Разазнавање или ко је вера, а ко је невера)

„Упиташе једном иноци Пајсија Великог: Реци нам, оче, реч о спасењу, и како треба да живимо по Богу? А старац им одговори: Идите, па држите заповести Божје и чувајте предања Отаца. Предање Отаца то је искуство светитеља у области духовној, искуство огромно од близу две хиљаде година, искуство многих стотина и хиљада светих људи и жена. Какво пребогато стовариште мудрости! Каква непрегледна хрпа доказа сваке истине Светога Писма! И све то благо, сву ту мудрост, све те доказе, сав тај опит протестанти су одбацили!(Да ли само они? –прим. наша) О безумља неисказаног! О просјачке сиромаштине!“ (Св. Владика Николај – Охридски пролог, 19. јуни)

У медијској галами чуше се гласови поруге, клевета, лажи… Чланови Синода и још по неки острашћени епископ, поједини тзв. правни експерти и верски аналитичари… надметаху се ко ће боље, ко ће више… захватити блата из каљуге бешчашћа и бацити се њиме на старца Артемија. Тако, једног Божјег човека оптужише да је проневерио силне новце, да има небројене рачуне по страним банкама, да има силне виле по Београду и које куда. Да је омађијан, ђавоиман… А неки лицемери, да се Власи не сете, говораху: Артемије је добар, Артемије је честит човек, ал су му се неки сарадници отели контроли… А лицемери над лицемерима изјавише: Добри, радни, вредни и честити Артемије… па се несебично латише пајсера и развалише келије праведника, отеше му и продадоше кола, отеше му Богодаривану невесту – епархију и отпочеше расрбљивање српске духовне колевке, забранише му да говори, забранише му да богослужи, забранише да буде духовник својој духовној деци, забранише му да живи у било ком манастиру његове епархије, прогнаше га и из Шишатовца…

А он, тај старац, коме позавидеше зли духовни бедници и сиромаси, истински је богаташ. Обогати се у Бога. Јер има срце у коме станује Господ. И још има стамени град, неразрушиву тврђаву, високи заклон: уздање у Бога! И још има веру чврсту и непоколебљиву. И још има виноград који засади десница Господња: верољубива духовна чеда своја. И још има мало стадо које се не боји и које не иште шта ће јести и шта ће пити него иште Царство Божје. И још има богољубиве и милостиве српске домаћине који граде ризницу на небеску..

Али, гле, у тој оркестрираној вреви, у халабуци линча, издвоји се по неки, у почетку дисонантан, усамљен глас.

У потоње време таквих гласова је све више.

Закопана истина васкрсава.

Успаване савести се буде.

У мраку лажи, клевета, нечовештва, лицемерја и таме – пале се искре разазнавања.

Разнаје се ко је вера а ко је невера.

У редовима који следе упознаћеш, драги читаоче, неке од бројних синова и кћери Православља, див јунаке којима је Истина изнад свега. Међу њима и многе који су наше горе лист, светосаце задојене вером светосавском и млеком српских мајки које су им попут Јевросиме удахнуле истинољубље: Боље ти је сине сагубити главу него своју огрешити душу.

***

Протојереј-ставрофор Сава Арсeнић:

Срам их било

… Непријатељу морамо рећи: Стани! Није то земља твоја! Није то Црква твоја! То је колико твоја, толико и моја. Измакни се, да уђем у светињу Божију, онако како је остала од старих…

Кретали су и моји другови, који данас цепају одежду Светог Саве и хоће да поцепају српски народ како им Латини заповедају. Шта то значи? Све Јеванђеље објашњава.

Зинули су на богатство и на злато, као што је и Јуда, па издаде учитеља свога…

Кад бих могао да их видим, једног по једног, па да им кажем: Сећате ли се професора Александра Ћирића? Сви смо га звали Шаца, синовца чувенога епископа бачког, новосадског

Иринеја Ћирића. Сећате ли се какао је Шаца и по киши и по снегу и праћен Удбом из Београда, трамвајем долазио до Раковице, а од фабрике „Раковице“ до манастира сваки дан ишао пешке и овамо и назад. И шта нам је говорио: „ Децо, запамтите! Неко ће од вас више а неко мање знања имати. Али једно морамо имати сви исто – образ поштен, речи истините и за те речи ако треба и да умрете. То је учинио Христос пре вас, а затим многи светитељи свих народа и многи из нашега. Умирали су не жалећи живот, него свесно одабирући пут мученика, али су знали као што је и кнез Лазар, да каже земаљско је за малена царство, а небеско вечно и довека. То децо запамтите!“

И кад бих могао сада уз моје другове, који као мрзост попушћења посаедише на света места, да их само подсетим шта нас је професор Шаца учио. И не само он, него и синовац светог владике Николаја , касније Јован шабачки Велимировић.

Срамна је ово генерација, изгледа, наша, где се ми стависмо на чело да увредимо до недавно гледане великане српске. Биће таква срамота не само овога века, него и вечнога. Тужно је ово што ја говорим и претужно.

И сада да видим Ристу, Зорана и друге многе… И Живка, па да му кажем: Живко, знаш ли ти на чијој столици седиш? На столици владике Јована Велимировића.

Срам их било!

Осудиће њих цело српство!

Проћи ће њихово!

А Бог се неда победити! Нико га није никад победио, нити ће икад победити.

Навалисте на свог друга, али и ви сте то чули – Зоране, Живко и Ристо, (ово су световна имена бив. Еп. Атанасија Јевтића, еп. Шабачког Лаврентија и митропол. Амфилохија Радовића – наша напомена) кад је отац Јустин рекао Артемију: „ А ти ћеш мали пострадати!“

И од кога?

Од школских другова.

Срамота!

По ко зна који пут, Србинова! Од Косова и Вука Бранковића, преко Милоша Обреновића, преко комунизма, где је брат брата убијао, сестра сестру…

Дочекасмо да свештенослужитељи убијају браћу своју.

Срамота!

Срамота!

И опет само срамота!

Како се не стиде да корачају по овој Српској, мученичкој и крвљу натопљеној земљи?

Како може Зоран (Атанасије Јевтић – наша прим.) да гледа владику Артемија? Он који то више и није, па се вратио и постао – Зоран издајник. А гледају врата у Грачаници једна уз друга. Иза једних седи владика Артемије, утамничен под контролом шведског батаљона, или чете, полицијом шиптарском и не могу другу реч да кажем и Удбом српском из Србије. А колега… Гледа, онако сав уфашлован око врата. Шта је он урадио своме другу?

Боље да се није ни родио!

И за тог човека се може рећи као што је Христос рекао за Јуду – боље да се није ни родио.

Мале су моје речи, драга браћо и сестре, да овај тужни тренутак опишем, али запамтите: Бог је увек победитељ! Можете га и ви издати, али нема те силе која може Богу на пут стати.

Зато вас молим – издржите. Молитву појачајте у овом часном посту. Кад је Христос показао како се зло побеђује: запостио, нит је јео, нит је пио четрдесет дана. И ђаво га кушао три пута.И шта му јерекао: „Иди од мене, сотоно!“ И да не говорим више… И ово што сам вам рекао, много је речено…

Па онда се смилуј и помози. Да ми Твоји свештенослужитељи дођемо памети, да се уразумимо, а не да примамо тридесет сребрника и да будемо што си нам наменио. А један цитат Господ рече за нас свештенике: „ Ја вас изабрах од света, да ми будете сведоци.“

Али пуче сведочанство на два дела!

На ревносно и издајничко!

Жалосна нам је мајка свима, а поготово издајницима! (Подвлачења наша)

Владика Николај рече, прочитах вам, да Христос долази стално. Али имам утисак да по овим временима, и знацима у њима, неће бити далеко да дође последњи пут. И кад буде дошао последњи пут, биће страшно. Мала чета праведника ће се радовати, а углавном ће издајници да се тресу као никад до сада, нико што се није тресао.

Господе, у овој првој недељи поста, помози мени, а овом твоме народу да се искреније моли, да пост пости с љубављу, да се моли за оне који страдају, али подари нам снаге, Господе, да се помолимо и за непријатеље наше.

Морао сам ово рећи што сам рекао, али нисам рекао да се нећу за њих молити. Али волео бих да их могу срести лично, па да се подсетимо оних дечачких дана.

Сада, пред гробом сви смо, а поготову ми старији: па да их упитам – знају ли они да пред лице Божије морамо изаћи? Лицем к лицу! И шта онда рећи? Боже смилуј нам се.

Вама драга браћо и сестре, желим да скупите снагу да се помолите, али немојте да малаксате никада!

Један је кратки овај живот.

Сад ако треба, нека носе главу.

Али вечност нас чека. Вечност прелепа. Вечност коју виде апостол Павле: вечност са свим нашим покојницима, вечност са крсним славама, којима смо се молили и ми и преци наши. Вечност, и у тој вечности да видимо Мајаку Божију. Нико толико није пропатио као Она. И да се Сину Њеном поклонимо.

Ту снагу вам желим из дубине срца и душе своје. Желим вам да и ви и ваши на дому

разумеју ове дане, или можда боље речено ове сате живота, који су пред нама…

(Иизвор:You tube: Отац Сава Арсовић – Беседа у недељу православља 1/3 2/3 3/3, 2010.год.)

***

Протојереј-ставрофор Душан Петровић, ректор карловачке богословије:

Артемијевом делу се треба поклонити

… Христочежњиви монаси и монахиње, часни оци свештеници, драга браћо и сестре, налазимо се у манастиру исто тако мученику као што је мученик и наш слављеник и његово Косово и Метохија. И овај манастир је имао велике голготе, велика рушења и велика подизања, али увек подизања. То је опет милост Божија, велика и наклоњена светињама.

Оно време кад смо садашњи Владика Артемије и ја ишли у Богословију и студирали, онда су била ружна, тужна и гвоздена времена, где је безбожни режим владао у овој несрећној земљи Србији, бившој Југославији, и био је подвиг рећи да си богослов и студент теологије.

Бојим се да се ништа није много променило ни сад, али у некој другој форми, у неком другом облику. Онда смо захваљујући Владики Артемију, ондашњем младом јерођакону Артемију, одлазили код оца Јустина и тамо га упознали, и ево, слава Богу, ми смо упознали светитеља…

Али смо доласком Владике Артемија у Црну Реку били врло поносни на њега, јер смо знали да је дошао у манастир у коме је био катанац на вратима, где је велики светитељ Петар Коришки чамио сам у оној пећини, а он је тамо створио кандила живе вере, младе монахе…

После тога, кад је постао епископ, онда је изнедрио и излетели су као голубови из његовог окриља, под његовим васпитањем, под његовом духовном контролом близу три стотине – две стотине и неколико – монаха.

Питам ја вас – ко је то у православном свету, не у Српској Православној Цркви, ми смо беда и јад, који је у православном свету, епископ могао да изнедри толико монаха за релативно кратко време?

Тога нема!

Нема, нема, будите сигурни!

Кад епископ изнедри две стотине и неколико монаха из свог окриља, под својим васпитањем, под својом контролом духовнном, онда је то, господо моја, подвиг.

То треба ценити.

То треба поштовати.

И томе се треба поклонити.

Е сад, пошто наш народ каже да ђаво никад не спава, а очиледно не спава, будан је, он је преко неких својих, није важно којих, позавидео. А завидети је велики грех, то је јако велики грех, и онда је почео да чачка и да тражи где, на ком месту да боцне да би повредио праведника.

И боцкао, боцкао док није нешто пронашао.

Тобож!

И онда су наишла велика искушења, а искушења наилазе на праведнике, искушења до данашњег дана.

Али, на срећу, овај ваш Владика који седи овде поред мене, мој школски друг и ва-спитаван од Светитеља Оца Јустина Поповића, који зна да трпи до краја и који зна да све то што се ради је кратког даха и кратког века, а да Бог побеђује, да побеђује онај који је победио смрт, сатану, који је победио зло.

Према томе, кад он данас слави свога патрона, светога великомученика Артемија, који је страдао за своју веру одважно и храбро у време оних силних гоњења, као да данас нема гоњења – има и данас, али на мало перфиднији начин него у оно време – он у једном изузетном положају и прилици слави га, али увек у нади да ће милост Божија бити њему наклоњена и да ће оне који не раде како треба смутити као оне на Вавилонској кули, па ће почети да муцају и да штуцају и неће разумети једни друге. А који претрпи до краја, спашће се…

Ваш Владика и мој школски друг и мој брат у Христу је јунак и борац чистог образа.

Сигурно чистог образа!

И он свој крст који су му натоварили на леђа достојно носи!

И нека му Бог помогне да га узнесе достојно тамо докле треба да га узнесе.

И њега очекује само венац славе!

А остали нека размисле шта и како раде. (Подвлачења наша)

Поштујемо ми сваког, нисмо ми недисциплиновани… Ми поштујемо све као што и он поштује, али није добро, није добро ни за Цркву, ни за све остало.

Нећемо сад о томе, али чињеница је ово да су увек они који су се борили за Истину, за правду, за светост, за Еванђеље, али зна се како за Еванђеље, да су страдали, те, према томе, немојте се ничем чудити.

Владика Артемије и данас своју славу слави достојанствено, на најбољи могући начин, хришћански, и нека свети великомученик Артемије, који је његов био патрон све време откако га је Отац Јустин и замонашио, буде и надаље, нек се моли Богу, нек му да снаге и моћи да све то издржи.

Ми се придружујемо тим молитвама, а верујем и сви ви, и будите сигурни све ће се то завршити како треба.

Славићемо име Божије опет заједно и кроз Свету Литургију и кроз живот, да бисмо доказали и показали да нисмо онакви као што неки мисле, него да смо они који су, не прави – далеко смо ми од правих, али да се трудимо и да хоћемо да будемо они прави.

Дај Боже да то буде тако.

Честитајући Његовом Преосвештенству Владики Артемију, мом возљубљеном школском другу, ја му желим од Бога здравља, желим му да издржи сва искушења, да му Бог да снаге и моћи да још дуго поживи славећи име Божије на најлепши могући начин – честитошћу, поштењем, љубављу према Цркви, жртвом, непоколебљивошћу. Ми смо генерација која није научила да савија кичму, страдали смо, али никад нисмо савијали кичму… Са срећом, Ваше Преосвештенство, и драги мој брате, много година живео и да се још виђамо у миру, здрављу и добром расположењу. Дај Боже.

Амин.

Боже дај.

Изговорено у ман. Шишатовцу. На дан св. Артемија 2010.

.

(Извор: „Сине мој, Не пристај“, Грешни Милоје, Друго издање, Чачак, 2011. стр. 214-219)

* * *

Митрополит пирејски Серафим:

Одлуке су неважеће, неосноване и непостојеће

Пиреј 31-1-2011

Преосвећеном Епископу рашко-призренском и косовско-метохијском г. Артемију

Преосвећени, Многопоштовани и Љубљени Брате,

Са неизрецивим болом, горчином и патњом примио сам и прочитао дописе које сте ми послали, како онај упућен Светом Архијерејском Синоду СПЦ, тако и други упућен свим Православним Јерарсима широм васељене, који заједно са својим стадима сачињавају Једну, Свету, Католичанску, Апостолску, Недељиву, Неизмењену Цркву Христову, и такође веома пажљиво прочитах Одлуку Шестог Кривичног Одсека Врховног Суда Републике Грчке (Арео Пага) под бр. 1410/2010, и са великом смерношћу и побожношћу хитам да Вам поручим следеће:

1. Непоколебиво верујем и са смирењем јавно објављујем, имајући 20-годишње искуство бављењем Црквеним Правом као Црквено-судски истражитељ и Секретар Великог Црквеног Суда Грчке Цркве, да је Ваше Цењено Преосвештенство, сагласно Божаственим и Свештеним Канонима Светих Седам Васељенских Сабора, као и Помесних које су они потврдили (25, 74. и 75. Светих Апостола, 6. Другог Васељенског Сабора, 9. и 17. Четвртог Васељенског Сабора, 12, 87. и 96. Картагенског Сабора и 1. Кирила Александријског), као и сагласно Еванђелском Божанском Закону, Канонски Епископ Најсветије Епископије рашко-призренске и косовско-метохијске, и поред постојања против Вас донетих Одлука, од стране Светог Архијерејског Синода као и од стране Светог Архијерејског Сабора, без Канонске оптужнице и прилагања стварних чињеница, Канонских истражних радњи и испитивања оптужнице, Канонског суђења и Одбране, и могућности правних лекова, и то:

а) Одлуке Светог Архијерејског Синода од 11-2-2010 о Вашем привременом удаљавању са Ваше богомчуване Епархије

б) Одлуке Светог Архијерејског Сабора од 2-5-2010 о наметању Вам казне коначног уклањања са Ваше Канонске службе

в) Одлуке Светог Архијерејског Синода од 18-9-2010 о наметању Вам казне неограничене забране свештенодејства

г) Одлуке Светог Архијерејског Сабора од 18-11-2010 о наметању Вам казне рашчињења са високог Архијерејског Достојанства и Вашег враћања у ред монаха, с обзиром да ове Одлуке флагрантно крше сваки појам Канонског Права и Канонског процесног поретка, и да у канонском смислу немају валидност, са непосредном последицом да су поменуте Одлуке неважеће, неосноване и непостојеће, и да непоправљиво и грубо повређују Канонску веродостојност наведених Управних и Судских органа најсветије Светосавске Српске Цркве, као и Канонско Начело адекватних казни, које важи у Аутокефалним Православним Црквама./…/ (Подвлачење наше)

(Извор: „Сине мој, Не пристај“, Грешни Милоје, Друго издање, Чачак, 2011. стр. 452-453)

** *

Еп. Серафим Пирејски- други пут:

Неука дилетантска лупетања

У Пиреју, 1. марта 2011.

1. Скорашње изјаве и објаве преко интернета, којима се моје писмо упућено као одговор Преосвећеном Епископу рашко-призренском и косовском-метохијском г. г. Артемију на послата од њега документа, која се односе на канонску забрану, и Његову осуду, и наметање канонских казни свргнућа и рашчињења, одређује и карактерише канонски као црквено безакоње мешања у унутрашње ствари Најсветије Братске Светосавске Српске Цркве, јасно открива да они који то тврде не познају основне појмове Канонског Права Недељиве Цркве Христове, јер сагласно Божанственим и Свештеним Канонима – 35. Све-тих Апостола, 2. Другог Васељенског Сабора, 13. и 22. Антиохијског Сабора – канонски прекршај мешања у унутрашње ствари друге Цркве претпоставља телесно присуство у другој Канонској јурисдикцији и вршење свештених радњи (богослужбених, управних и поучавања).

Сходно томе, изражавање мишљења писаним путем у оквиру најсветијег саборног система Једне, Свете Православне Католичанске и Апостолске Христове Цркве, Недељиве – која је осудила „етнофилетизам“ – од стране било ког члана Њенога Тела, утолико пре од стране Њеног Епископа, канонски је прихваћена и дозвољена радња и чак предата нам од стране Светих Отаца путем многих примера црквене историје. Мешање у interna Светосавске Српске Цркве било би да сам ушао на њену канонску територију и покушао да чинодејствујем, и проповедам, и да вршим црквене управне радње без сагласности, одобрења и канонске дозволе њене црквене Управе.

Исто тако, изражавање чуђења и бола због екуменистичких „кретања“ до јуче православно и светоотачки борбене Светосавске Српске Цркве, и конкретно амнестирање непокајаних паписта за страшне злочине геноцида над Српским Народом убијањем 800.000 Срба новомученика, који су недавно уврстили међу „свете“ духовног и моралног подстрекача гнусних злочина, Римокатоличког Надбискупа Загребачког Алојзија Степинца, и заједничке молитве са представницима Папске свејереси, као што је недавно обављена у параклису Богословског Факултета у Београду (27-1-2011) од стране духовних потомака преподобног и богоносног Оца нашег Јустина (Поповића), чијим су божаственим списима смртно рањени нарасли демони синкретистичког Екуменизма, Папизма и антихристовског Просветитељства, свакако не представља мешање у унутрашње ствари, него оправдани израз братског протеста због отуђења и отпадања од светоотачког и светодуховског православног пута.

2. Моји неуки критичари, ходећи путем „сопственог“ надахнућа, а не црквеним и канонским путем предвиђеним од стране божанствених и свештених канона, превидели су суштину мога писма, јер им није ишло у прилог, такође и канонску и правну основу мог приложеног критичког мишљења, базирану на божаственим и свештеним канонима који се јасно и недвосмислено наводе, као и пресудну за читав овај болни случај Одлуку 1410/2010 Шестог Кривичног Одсека Врховног Суда Републике Грчке (Ареопага), независног и непристрасног Грчког Судства, која је распршила њихова „лупетања“ и потврдила да је кривично гоњење против Високопреподобног Архимандрита г. Симеона (Виловског), Архијерејског Заменика Епархије рашко-призренске (и сходно томе против Преосвећеног Епископа рашко-призренског г. Артемија), због тобожње проневере и крађе црквене имовине – инсценирано и лажно, додатно и недавно ослобађање из затвора, од стране Српских Власти због недостатка доказа, грађевинског предузимача г. Предрага Суботичког, навођеног као саучесника претходних дела.

На овом месту, и за посрамљење мојих критичара, наводим моју послушну спремност према Светосавској Српској Цркви да прихватим Њену недоказану усмену изјаву, кроз уста Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја (Буловића), о ништавости Канонског Отпуста Високопреподобног Архимандрита г. Симеона Виловског, послатог ми од стране његовог надлежног Епископа, и да пошаљем Најсветијем Патријарху г. Иринеју и Светом Синоду његов црквени досије.

3. И поред бучних, теолошки дилетантских и неутемељених, номоканонских изјава претходно наведених мојих критичара, неумољива канонска питања за канонски безакона чињења Светосавске Српске Цркве остају неодговорена, и посебно:

На основу

а) којих канонских поступака

б) којих канонских оптужница

в) прилагања којих чињеничних доказа

г) којих канонских испитивања

д) којих истраживања оптужница

ђ) којих канонских суђења

е) којих одбрана и

ж) којих правних лекова су донете:

I) Одлука Светог Синода Српске Цркве од 11-2-2010 о привременом удаљавању Епископа Артемија са Његове богоспасавајуће Епархије

II) Одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Цркве од 2-5-2010 о наметању Епископу Артемију казне свргнућа са управе Његове Канонске Епархије

III) Одлука Светог Синода Српске Цркве о наметању Епископу Артемију казне забране свештенодејства, и

IV) Одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Цркве о наметању Епископу Артемију казне рашчињења са високог Архијерејског достојанства. (Подвлачења наша)

И на крају скромно запажање – истинско гркофилство јесте, са пажњом и посвећеношћу, држање божаствених и свештених канона, у чијем су установљавању предњачили васељенски Јелински Оци Цркве

.

Митрополит Пирејски

+ Серафим

(Извор: „Сине мој, Не пристај“, Грешни Милоје, Друго издање, Чачак, 2011. стр. 540-542)

***

Митрополит китарски господин Серафим:

Епископ Артемије – бескомпромисни борац против свајереси екуменизма

Папизам, са својим догматским заблудама и новачењима и Протестанти, са својим непрекидним цепањима на стотине протестантских огранака и њиховим страховитим удаљавањем од једне и једине Цркве Православних, Једне, Свете, Католичанске и Апостолске Христове Цркве Свештеног Никео-Цариградског Символа Вере, далеко су, нажалост, удаљени од еклисиолошког и богословског појма и одреднице Цркве, и отуђили су се од аутентичног Апостолског и Отачког Православног Предања.

Дух света и посветовњачење продрли су дубоко у ове инославне правце и конфесије, и непрекидно потресају њихове труле темеље бројним хомосексуалним скандалима, „хирото-нијама“ жена и хомосексуалаца, заједничким молитвама са инославнима и припадницима других религија, и скандализовањем Хришћанских савести.

У узбурканом 20. веку разрасла се, заједно са осталим јересима и злослављима, и свејерес Екуменизма, коју је осудио савремени светитељ Српске Православне Цркве, који је недавно прибројан каталогу светих, свети Јустин Поповић.

Међутим, нажалост, данас нека духовна деца светога Јустина – који је објавио да се пад човечанства фокусира у три лица: Адаму, Јуди и Папи – не само да не усвајају речено од њиховог светог Духовног Оца против свејереси Екуменизма, него допуштају прогон и рашчињење њиховог врлинског брата и исповедника Епископа, бескомпромисног борца против Екуменизма, Канонског Епископа рашкопризренског г. Артемија (Радосављевића), без оптужнице, канонског суђења и одбране, уз то пристају на заједничку молитву током Свете Литургије и чина резања славског колача заједно са Папским Кардиналом и Нунцијем, који се дрско приближују и дотичу заједно са Православним Епископима и свештеницима благословени од српског Патријарха хлеб! Шта још нећемо дочекати… (Подвлачење наше)

Ова свејерес Екуменизма данас неометано делује и у православним областима, пошто се Православни Епископи, превиђајући правило да Православни не могу општити са, сагласно Светим Канонима, одлученим инославнима и јеретицима, заједнички моле са њима, некада и током Свете Литургије одевени у Архијерејске одежде!

Међутим, овај начин приближавања инославнима и јеретицима не решава, него напротив ствара проблеме општења са јеретицима. Уколико се претходно не разреше догматске, богословске и еклисиолошке разлике, уколико се не уреде питања Вере и догмата – није могуће доћи до сједињења, заједничког служења и заједничке молитве. А уколико и дође, противно Свештеним Канонима и црквеном Предању, тада ће то представљати најозбиљније теолошке и еклисиолошке девијације, које онемогућавају црквено општење са тим лицима, колико год високо се налазили на хијерархијској лествици. И истовремено ће скандализовати и духовно повређивати православну хришћанску пуноћу.

Далеко нека буду од свештеног простора наше Православне Цркве ови најтежи падови и застрањења. Нека би дао Бог да данашњи велики и светли празник нашег Православља донесе ово највеће добро у окриље наше Најсветије Цркве – „не општити са одлученима и јеретицима!“

(Извор: „Сине мој, Не пристај“, Грешни Милоје, Друго издање, Чачак, 2011. стр. 542-544)

***

Проф. др Миодраг Петровић:

Епископ Артемије богоугодник

…Претње и утеривање страха у богобојажљиве правовернике представља метод који је апсолутно стран природи Цркве Христове . Такав метод је одувек обелодањивао где, ко, и са ким стоји у Цркви Христовој.

Милосрдни хришћани се неће уплашити жедних за осветом.

Искрено верујући у Бога неће устукнути пред прекршитељима учења и праксе Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Оптужбе или суд оних које су црквени Оци осудили због прекршаја свештених канона немају никакву суштинску ваљаност. Шта је ослободило блудницу доведену пред Христа? Ослободиле су је неправде и греси њених тужитеља.

Охладнели вером и сви који одбацују „страх Божји“ , олако кршећи утврђена светоотачка правила, и преоблачећи ризу Цркве Христове у туђу ризу, у заблуди су ако мисле да духовно и црквено чврсто стоје.

Правоверни српски народ сит је политичара, економиста, верских аналитичара, новокомпонованих и самозваних стручњака за црквено право, али је гладан духовности у Цркви, и жудеће да је нађе тамо где још постоји. Откако су самозвани стручњаци за канонско и црквено право, на челу са бившим епископом Атанасијем Јефтићем, почели, по налогу оних изнад њих, у Српској православној цркви да заводе ред, све је кренуло како не треба. Како може Атанасије Јефтић, који је под тешком осудом црквених Отаца због трисепископства, да износи оптужбе против канонског епископа рашкопризренског др Артемија?! Ко и по ком основу даје њему право на то? (…)

…Зашто се, због свега тога, не омогући епископу Артемију да у редовном црквеносудском поступку, у складу са Свештеним канонима и Уставом Српске православне цркве, одговори на оптужбе? Црквено канонско право је писано у духу човекољубља и братољубља. По бризи о човеку, оно умногоме надмашује чак и оне најсавршеније грађанске законе данас цивилизованог света.

У „случају“ око епископа Артемија, дакле, уколико би се непристрасно применило црквеноканонско законодавство, не би било подела међу епископима, свештенством, монаштвом и верницима; не би се потезало за полицијом; не би се за испомоћ користиле импровизоване услуге „црквених аналитичара“. Ако се утврди да је заиста крив, верујући народ ће то разумети и никаквих, вероватно, подела или раздора по том питању не би било. Владао би мир и канонски поредак у Цркви. А Држава не би имала разлога да се уплиће у црквени живот. Избегли би се гнев и осуда од стране грађана због таквог њеног уплитања. Овако се и од нецрквених људи чује уверење да се у „случају Артемије“ у дубљој позадини ради о политичким више стварима, а мање о црквеним суштинским питањима.

Редовни црквеноканонски и уставни поступак у случају око епископа Артемија није спроведен вероватно из бојазни да се оптужбе, изречене против њега, неће потврдити као основане. При таквој сумњи или сазнању, негодовање тужитеља траје и пројављује се кроз нове оптужбе и претње, које се протежу чак и на свакога онога ко се усуђује да га правда. Мржња и жеља за осветом и понижењем до потпуног уништења било ког човека, представља тешко обољење од којег човекомрзац сам мора да се лечи; други од тога не може да га излечи.

Али на редовни црквенокански поступак и евентуално преиначење већ донетих исхитрених одлука против епископа Артемија одговорни и не помишљају. Последња саборска одлука у новембру 2010. године, којом је Епископ противно свештеним канонима низведен у раван монаха, није донета једногласно. Од присутних епископа на Сабору, седморо их је било против и шесторо уздржаних. Пошто се јавно саопштава, и пренаглашава, чињеница да су на крају ипак сви епископи потписали такву одлуку, неко ће се ту замислити – да ли подједнаку вредност могу да имају потписи вољно и невољно потписаних епископа? Не толико у очима људи колико пред Богом. Зато се оправдано намећу неколика важна питања, као на пример:

• Је ли при таквој разједињености епископа могло да се у Сабору каже оно што је за Апостоле важило: „… испунише се СВИ Духа Светога, и говораху ријеч Божију са смјелошћу“ (Дап 4, 31), или: „Јер угодно би Светоме Духу и НАМА…“ (Дап 15, 28).

• Је ли при таквој разједињености епископа у Сабору могло да се помисли на смисао праксе коју су, са разлогом, увели Оци на Васељенским и Помесним саборима, а то је – да сваки од њих у једнини потписује саборске одлуке овако: „Одлучивши потписах“ (следи име и назив епархије). Ово зато што пред Богом нема колективне одговорности. Пошто је при доношењу одлуке о епископу Артемију било и других саборских одлука, епископи који су били против његовог низвођења на степен монаха требало је, приликом потписвања, то и да назначе, без чега се оставља утисак да је по том питању постигнуто јединство са Духом Светим, а није.

Ако се уз све то има у виду и канонско начело о томе да се за кривице саборска одлука доноси „ПОШТО СЕ САСЛУША ОКРИВЉЕНИ“ и, што је вeома важно, у његовом „ПРИСУ-СТВУ“ (канон 1. и 2. Седмог помесног сабора у Цариграду 394. године, в. Пидалион, Атина 1886, стр. 375-376), али и то да се епископ не низводи на степен монаха, сходно наредби Отаца Десетог помесног сабора у Цариграду 879. године, који у 2. канону наглашавају: „…Установљујемо да надаље неко ко је уврштен у архијерејски и пастирски каталог не низводи себе на место оних који се паствују и кају. Уколико се пак неко усуди да то учини, после изрицања и разјашњења овде саопштене одредбе, тај, лишивши себе архијерејског чина, нека се не враћа више на пређашње (достојанство) које је таквим поступком поништио“ (Пидалион, стр. 296-297; уп. Н. Милаш, Правила Православне цркве, књ. II, Нови Сад 1896, стр. 295-296); ако се, дакле, све то има у виду, онда се оправдано поставља питање канонске ваљаности последње саборске одлуке о низвођењу епископа Артемија на степен монаха. Такво низвођење води изругивању епископског достојанства.

Смисао наведеног канона не своди се искључиво на забрану појединцу епископу да себе низведе у раван монаха. Црквени Оци тим каноном, у ствари, дају до знања да нико, па ни Сабор архијереја не може тако нешто да учини. Јер, уколико би се радило о кажњавању кривца епископа, таквоме место није међу монасима; он у том својству увек важи за потенцијалну опасност по црквени поредак. Уколико би Сабор архијереја, дакле, и хтео себи да припише такво недопустиво право, то би водило у апсурд по којем је он (Сабор) тај који се низвођењем епископа у монаха шегачи са ЕПИСКОПСТВОМ као узвишеном црквеном установом.

Тумачећи наведени канон, Светогорци Агапије и Никодим забрану низвођења епископа на степен монаха доводе у раван канонске забране да епархијски епископ подноси оставку (исто, стр. 297), јер и подношење оставке је вид ниподаштавања епископског достојанства.

Али не ради се више ту искључиво о епископу Артемију као јединки, него је уопште реч о изузетно важној и узвишеној црквеноканонској установи која се зове ЕПИСКОПСТВО. Према томе, на његове тужитеље пада тешка одговорност за исхитрено и противно канонима омаловажавање те установе. Ово тим пре што „случај Артемије“ почива још увек на оптужбама само. Морало је да се иде до краја, а то значи да се оптужбе детаљно и непристра-сно провере, потврде и јавности обзнане. Без таког поступка остављен је простор за озбиљне сумње, које и јесу, у ствари, семе раздора у црквеној плироми. Терет одговорности за такво стање у Српској православној цркви не пада на невине, него на виновнике, и то одговорност превасходно пред Богом.

Ако се таква саборска одлука, изречена против епископа Артемија, сматра коначном и неопозивом, без икакве могућности да буде преиспитана, и ако упорно треба истрајавати на омаловажавању епископског достојанства, онда за утеху, Бога ради а не људи, нека се чују речи псалмопевца Давида: „Једни се хвале колима, други коњима, а ми именом Господа Бога својега. Они посрћу и падају, а ми стојимо и не колебамо се“ (Пс 20, 7-8). Јер моћ Цркве Христове не почива на утеривању страха у њене чланове, ни на упливу политичара или призивању полиције у помоћ, већ на Јеванђелској и Светоотачкој ИСТИНИ, без које су љубав и јединство међу хришћанима, у ствари, ЛИЦЕМЕРСТВО.

Плод таквог лицемерства је мешавина и прихватање „многих истина“, оличених у „многим хришћанским црквама“ које, обједињене, чине ЕКУМЕНИЗАМ. Данас није мали број међу члановима Православне цркве оних који себе хоће што пре да виде у том таквом сливу различитих хришћанских, па и нехришћанских, вероисповести. Али ти противрече учењу исказаном у СИМВОЛУ ВЕРЕ о томе да верујемо: „У ЈЕДНУ, СВЕТУ, САБОРНУ И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ“; не у две или више. Основна одлика ЈЕДНЕ ЦРКВЕ је та што зна за један само ПУТ, за једну само ИСТИНУ и за један само ЖИВОТ (Јн 14, 6), тј. зна за ХРИ-СТА и Његову Јеванђелску науку коју су проповедали, протумачили и засведочили Свети Апостоли, правоверни Оци, Учитељи, Исповедници, и Мученици. Одступање од те ИСТИНЕ води у ЕКУМЕНИЗАМ, који је Свети Јустин Ћелијски са разлогом назвао – СВЕЈЕРЕС. Јер, Христос је глава ЈЕДНЕ ЦРКВЕ; није основао више цркава; недељив је. Та ЈЕДНА ЦРКВА се свакодневно моли за јединство и умножење правоверних људи.

Исту веру тог великог српског и свеправославног богослова, Светог Јустина Ћелијског, исповеда и његов ученик епископ Aртемије, због чега га и сматрају великом сметњом на путу ка захукталом екуменизму.

Пошто ће неко са гневом и осудом да ми приговори на ово што др Артемија и после саопштене саборске одлуке о његовом низвођењу са епископског достојанства на степен монаха називам епископом, дужан сам да за то наведем неке од разлога:

• Зато што свештени канони не дозвољавају да се епископско достојанство омаловажава на начин како је то учињено са њим;

• Зато што у историји Цркве Христове није мали број оних епископа који су се епископски понашали и после неканонски донетих саборских одлука о њиховом извргнућу; богослужили су, подржавани од правоверног народа Божјег, за шта Свети Јован Златоусти служи као изразити пример;

• Зато што код нас није дирано у епископско достојанство чак ни онда кад епископ јавно јеретички наступа, или недоличним животом саблажњава многи народ, што није тешко, ако треба, и доказати;

• Зато што је имао пуно канонско право и обавезу да Епархију рашко-призренску брани као невесту, не дозвољавајући да му буде истргнута и неканонски, за његова живота, предата на управу другоме;

• Зато што већу одговорност осећа пред Богом, него пред људима;

• Зато што у његовом веровању и живљењу много црквености има у строго православном духу;

• Зато што је од стране његових тужитеља изостало оно обавезно канонско братољубље у искрености;

• Зато што је својим полувековним свештенослужењем Српској православној цркви био од велике користи;

• Зато што је достојанствено и смерно епископски поднео сву лавину тешких оптужби, које још увек нису доказане;

• Зато што саборска одлука о његовом извргнућу није нашла потврду у душама правоверног народа Цркве Христове;

• Зато што су за заживљавање такве одлуке неопходне додатне присиле, претње, утеривање страха наспрам сваког верника који с правом тражи и очекује да се правично хришћански поступа.

А шта је оно о чему је требало његови тужитељи добро да размисле пре учесталог доношења одлука којима, како се показује, није у суштини постигнуто све што се желело. Јер, он богослужи и у складу са канонским учењем остаје доживотно у дубокој духовној свези са Епархијом рашко-призренском и косовско-метохијском.

Требало је, дакле, најпре предвидети ту евентуалност да се епископ Артемије заиста неће унедоглед повиновати неканонским одлукама, донетим у његовом одсуству, без прописаног црквеноканонског и уставног поступка и без доказаних, као истинитих, олако и исхитрено изречених оптужби. (Подвлачења наша)

При таквој евентуалности, требало је озбиљно размислити о могућим последицама, које нису морале бити изазване, као на пример:

• Да ће се око епископа Артемија свијати непредвидљив број верника;

• Да ће га подржати неко од епископа, не само из крила Српске православне цркве;

• Да му може прићи непредвидљив број свештених и монашких лица;

• Да му се могу приклонити и звани „старокалендарци“;

• Да ће свакако размишљати и о томе да му словесно стадо не остане без архипастира и др.

Је ли Српској православној цркви немогуће било да друкчијим, што ће рећи канонским, одлукама избегне настало стање?

Коме је од архијереја у Српској православној цркви потребно да се о њој ствара утисак као установи прогањања и кажњавања, а не љубави, мира, слоге и Царства Божијег на Земљи? Ако у „случају Артемије“ треба да превладава дух претњи и кажњавања, поставља се питање – где ће томе бити крај? Јер, са кажњавањем треба почети од епископа који су у сабору били против, или уздржани, наспрам одлуке (не само последње) против епископа Артемија, па све до оног обичног верника који слуша његове проповеди и учествује на богослужењима.

Али све што се збива, за наук треба да нам служи. По промислу и допуштењу Божјем бива и оно што се у Цркви догађа. За сваку недаћу или искушење мудри верујући људи умели су да кажу и запишу: „Због прегрешења наших допусти Бог…“, као и оно: „Нма греха који може да надвлада Божје човекољубље“. Поучен Божјим човекољубљем, и човек треба да постане човекољубив…

(Извор: „Сине мој, Не пристај“, Грешни Милоје, Друго издање, Чачак, 2011. стр. 484-505)

* * *

Наставиће се