НЕ ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ, ТРАЖИМ ПРЕСУДУ – ДРУГИ ДЕО (САН И ЈАВА)

САН И ЈАВА

Налетех на неком сајту на запис „Амфилохијева представа на гробу оца Јустина“ и фасциниран покајним криком јунака те монодраме, сетих се његовог сличног „бола“ који исказа саопштавајући вест о смрти патријарха Павла чију је лустрацију тражио, не могавши да ишчека да човек умре. Неколико пута одслушах „представу“ и она ме врати у дане раног детињства, када су се жене у Стевановића џемату сабирале свако јутро и вече у авлији где се неко упокојио, да откукавају.

Дођу тако, кад изгреје сунце, послуже се, шећер, воду и кафу. Старије попију и по чашицу мученице. Колико се ваља. За покој душе. И онда изађу у авлију да откукају. Обично неколко њих кука, а оне друге прозборе коју. Баш онако као г. Амфилохије: заплака – па онда нешто дрско добаци неком. Ђакону, ваљда. Па настави опет да покајно кукулече.

Е, тако су ти радиле оне жене из мог родног краја. После оне што су причале, распале да кукају, док оне прве малко одморе и претресу аброве. И тако откукавају оне, да се чује с оне стране потока. Што даље, то боље. То понове и у смирај дана. И тако све до четреснице.

Причали ми неки моји пријатељи како у њином крају нису радили тако. Тамо су, каже, постојале жене нарикаче. Зовнеш их, платиш поштено и оне кукају место тебе. Наричу. Оне су ти биле, те нарикаче, професионалци, што би рекли. Безмало као наш јунак. Њих пошаљеш и оне за тебе кукају, наричу, оплакују. Ко такве има завршио је посао. За ситне паре. Нема да нема.

Тако ти ја неколико пута одгледах поменуту Представу и утонух у сан.

И у сну, указа ми се неко пространо поље. Онако, налик на Косово поље. Али то поље претворено у грдно судилиште.

На једном избрешку ко седе судије за великим асталом. На средини председник. Дичан и поносан онако како и доликује великану. Не кука. С његове десне стране главни судија са наочарима и спуштеним левим очним капком, а с леве још један с митром на глави и још по један на левом и десном крилу, које (ову потоњу двојицу) ословљавају са г-дин професор. Али онај трећи с митром и ова два професора као да су ту случајно. Формирају, што каже народ. Не мешају се. А где би им пало на ум да се мешају крај две најмудрије главе?

Десно од њих седе тужиоци. Личе на оне, не могу да се сетим како се зваху, што ломе кости по манастирима. С њима и онај што носи грчку митру и што просипа бљувотине по новинама, лажући тако да и сам мисли да је истина. Шта ће, сиромах, плаћен да лаже. Неко плаћен да лаже, неко да кука, неко да гроболомљује, неко да вероломи, неко да кичмоломи…

Доле, испред судија, крај потока стоји један старац, мноштво монаха и силан народ. Веле: њима суде. Дошао им црни петак, каже.

На другој обали потока, смотрих, у пролазу застаде 12 стараца, избледелих хаљина, похабаних сандала, али сваки са златном књигом у руци. Бејаху светлих лица.

Између судија, с једне, и оног старца, монаштва и народа, с друге стране, постављени тенкови, борна кола и неколико ешалона до зуба наоружаних људи.

Главнокомандујући оне оружане силе подиже десну руку.

Председник суда устаде.

Све судије усташе.

Главнокомандујући на неком страном језику рече председнику: „Аајде, прво старца“.

Председник суда (удари чекићем о астал): Богуми, вељу, с њим нем ништа. Ми смо њему у чорбу пирнули има 10 година, није прошло ни 5 од кад је ова мудра глава (показује на главног судију) рекла да ће му сломјет кичму. Сем то, он је ђавоиман и омађијан, човјече. С такијем ја не разговарам, сем у позоришни комад. Ал он не иде у позориште, но се луксузира по луксузнијем катакомбама. Није скроман ка ми.

Приговор часни суде, узвикну један од стараца, с оне стране потока.

Председник: Само нам још вас 12 фали. Мало нам је ови луди народ што е поманито за тијем вашим књижуринама. И за овијем оманђијаним. Оне мое прелјепе књиге, што промовишем по цјели свијет, престали да купују, ка да им је сврака мозак попила.

Ајд, (обрати се предсједник оном старцу с оне стране потока) ал’ скрати.

Старац: По канонима а и по члану 112 вашег Устава, нисте могли да га склоните без суда, без доказа, без одбране…

Председник: Мучи јадо, ојађени. Ми смо то одавно објесили мачку о реп.

Старац: Зашо сатана испуни срца ваша? Нисте ви слагали људима него Богу.

Предсдник: Мучи! Они што брину о нама и здушно нам сестрински гурају у кола су тако шћели. А богуми беж њиг ни до блаженог Алојзија не би могли доћ, а јадно ти до Ватикана и до светог оца који нам дарива овија љепота. (Ставља своју шаку крај шаке главног судије, на којима бљешти кардиналско прстење, па показује напрсне крстове на његовим и на грудима главног судије) А о небројеном благу да и не зборим.

Старац: Новци ваши с вама на погибао, зар сте помислили да се дар Божји може добити за новце. Срца ваша нису права пред Богом. Зато покајте се од злоће своје, јер вас видим у горкој жучи и у оковима неправде.

Главни судија: Ми, старче, немамо времена да се расправљамо са вашим рибарским доколицама. Ми желимо да прихватимо реалност. Осим тога, ми смо професори, доктори наука…

Старац: Ја вам кажем да Бог не гледа ко је ко, него му је мио онај који га се боји и твори правду.

Председник: Јок, ти ћеш да нас учиш.

Старац: О препуни лукавства и подмуклости, синови ђавољи, непријатељи правде, зар нећете престати да кварите путеве Господње?

Председник: У нашој власти су наше епархије и немој да се мјешате.

Старац: Ви сте постављени за епископе да пазите на стадо и напасате Цркву коју Господ стече крвљу својом.

Председник: Вељу, не мјешај се.

Старац: Знао сам да ће доћи грабљиви вуци који не штеде стада и да ће међу вама устати људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом.

Главни судија: Наш свети отац ће ујединити васељену, то је реалност.

Старац: Говорећи да сте мудри, полудесте.

И испунисте се сваке неправде, злоће, лакомства, неваљалства, зависти, свађе, лукавства, злоћудности… Дошаптачи, опадачи, богомрзци, насилници, гордељивци, хвалисавци, измишљачи зла…Неразумни, невере, неосетљиви, непомирљиви, немилостиви…

Председник: Мучи. Виш да треба да судимо, овијем што би реко мој брат, дозлабога срамнијем пропалицама, заведениим незнавеним богомољцима, огавним уходама и овијем зилотима–зурлотима, монасима–немонасима, апачима и бандитима, лудацима и несрећницима.

Старац: У чему судите другоме, себе осуђујете. Помишљате ли, о људи, да ћете ви избећи суд Божји?

И да непокајаним срцима сабирате себи гнев за дан гнева и откривања праведнога суда Божјег?

Сматрате ли да сте вође слепима, васпитачи неразумнима? Зар ви, који учите друге себе не учите?

Зар ви који се хвалите законом, преступањем закона вређате Бога? Зар не знате да нису праведни они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон?

Што застранисте? Што неваљали постасте? Што грла ваша посташе гроб отворен, што језицима варате? Откуд вам отров аспидин под уснама?

Уста су вам пуна клетве и горчине. Пустош и беда вам ја на путевима вашијем. Пута мирног не познасте. Сагуби се страх Божји пред очима вашијем.

Зар не знате да то што чините чине греси који живе у вама?

Председник (дошапнувши се са главним судијом), лупи песницом о астал: Наређујемо ти: мучи!

Старац: А ко сте ви да се препирете с Богом? Зар лончар нема власти над глином, да од исте смесе начини један суд за част, а други за срам?

Не мислите о себи више него што ваља. Немојте гордо мислити, него се дружите са смиренима. Не сматрајте себе мудрим. Имајте мир с људима.

Јер, ноћ поодмиче а дан се приближава. Одбаците дела таме и обуците се у оружје светлости: не ходите у свађи и зависти.

Јер, ко сте ви да судите туђем слузи? Зашто осудисте брата свога? Зашто се не старате да не постављате брату спотицање или саблазни? Зар не знате да ће свако од нас дати одговор Богу за себе?

Зашто чините раздоре и саблазни против науке коју научисте, док не застранисте?

Зар сте сметнули с ума да ће свачије дело изаћи на видело?

Зар не знате ако неко разара храм Божји да ће њега разорити Бог? А ви га разарате јер не стојите чврсто и не држите предања којима сте научени, мислећи да сте мудри у овоме веку! Зар не знате да је мудрост овога света лудост пред Богом?

Главни судија: Ми смо на Синоду једногласно утврдили пут којим ћемо ићи. У томе имамо подршку и државе и …

Старац: Све вам је дозвољено, али вам све не користи

Зар не знате да неправедници неће наследити Царство Божје?

Зар не знате да на тркалишту трче сви, а један добија награду?

Зар не знате да не можете пити чашу Господњу и чашу демонску?

Председник: Е, у томе нам немаш што замјерити, јер ми свагда свијема нудимо и зовемо да приђу чаши. Ту смо несебични.

Старац: Зар полудесте? Зар не казасмо који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, суд себи једе и биће крив телу и крви Господњој?

Главни судија: Ти ћеш нам, прости рибару солити памет, а ми имамо више доктората него ти косе на глави.

Други старац: Не проповедајте себе, него Христа. Не гледајте на оно што се види, јер је то привремено, а оно што се не види је вечно.

Тескобу осећате, јер вам је тесно у срцима вашим.

И престаните да се мерите собом јер то чине неразумни. Него се мерите правилима чију нам меру Бог додели.

Не претварајте се у слуге праведности, јер ће вам свршетак бити по делима вашим.

О неразумни, ко вас опчини да се не покоравате истини?

Зар почевши духом (сећам се, главни судијо, твог писма из Атине пре четири десетлећа) сад телом завршавате? Зар пострадасте узалуд?

Зар не знате да ко мисли да је нешто, а није ништа, вара себе? Не варајте се, Бог се на да обмањивати, јер што човек посије оно ће и пожњети. Ко сеје у тело, пожњеће трулеж а ко сије дух, од Духа ће пожњети живот вечни.

Што отупесте чинећи нечистоту?

Што се гневите? Сунце да не зађе у гневу вашему.

Зашто дадосте место ђаволу? Зашто вас обузе горчина и гнев и љутина и вика и хула са злобом?

Председник: Ми смо епископи, старче а ти збориш ка да смо ђеца.

Други старац: Али епископ треба да буде без мане, мудар, поштен, гостољубив, добротољубив, праведан, уздржљив, побожан, кадар да поучава у здравој науци, кротак, мирољубив, не среброљубив…

А ви? Одступисте од предања, од вере светоотачке, слушајући духове преваре и науке демонске. Срозасте се у лицемерје лажљиваца спаљене савести.

Председник: Одузимљем ти реч, старче, јер га прећера!

Други старац: Чујте ме гордељивци: оне који греше покарај пред свима, да и остали имају страх!

Ви пристадосте на добровољно сиромаштво. Ал вас превари зло среброљубља које је корен свих зала и увуче вас у пропаст и погибао.

Окуписте себи ученике да вас чешу по ушима и одвратисте уши од истине. Говорите да знате Бога, а делима га се одричете.

Зато ће вас се људи клонити, знајући да сте се изопачили и сами себе осудисте.

Главни судија: Да истину говориш, Бог би нас казнио.

Други старац: Кога љуби Господ, онога и кара. Ако ли сте без карања, онда сте копилад а не синови.

Каква вам је корист, ако речете да имате веру а дела немате. Јер вера, ако нема дела, мртва је сама по себи.

Јер ви свету и моћницима света угађате. Зар не знате, преучени, да који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божји постаје?

И зар не знате да се Бог противи гордима, а смернима даје благодат?

Покорите се, дакле, Богу, а успротивите ђаволу! Очистите руке, поправите срца ваша , дводушни.

Смех ваш нека се претвори у плач, и радост у жалост, понизите се пред Господом, и уздигнуће вас.

Председник: Ти ћеш да нам кажеш. Знаш ли ти чоче да сам ја, није да се валим, надмашија и Његоша и Петра Цетињскога? То је река један од најбољије људи пред море свједока.

Трећи старац: Било је лажних пророка у народу, ко што је међу вама лажних учитеља, који ће унети јереси погибли и довешће себи наглу погибао. И многи ће поћи за њиховим нечистотама.

Али њихов суд не касни, и погибао не дрема. Њима се догоди оно што вели пословица: Пас се враћа на своју бљувотину, и: Свиња се окупала па се у блату ваља.

Уклањајте се од зла и чините добро, уздржите језик свој од зла, и усне ваше да не говоре преваре.

Главни судија: Ти си старче у времену оном кад су се крпиле рибарске мреже. Сад је ново време, нова реалност. Ми ту реалност морамо прихватити.

Четврти старац: (Обрати се оном старцу, монаштву и народу) Децо, као што чусте Антихрист долази и сада су се појавили многи антихристи.

Од нас изађоше, али не бијаху од нас. Изашли су многи лажни пророци у свет.

(А онда упре поглед на судије и тужиоце): Чусте поруку од почетка, да љубите једни друге. А ви? Учинисте као Каин што беше од нечастивога и закла брата својега.

А зашто Каин закла Авеља?

Зато што дела његова беху зла, а брата му праведна!

Разумите зашто ви учинисте овом праведнику зло. (Показује на старца међу монасима и народом). Јер немадосте љубав Божју у срцима својим. Но се у срцима вашим зацари мржња, завист, зло.

Не лажите: не љубите речју и језиком, него делом и истином.

Не претварајте се да плачете и молите опроштај, а наново убијате брата свог.

Не рече ли Господ: тешко вама лицемери!

Ви живите у страху. Зашто? У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље. Ви се мучите, јер је у страху мучење.

Председник: Нијесмо ми њега заклали ка Каин. Само смо га проћерали, јер смо се завјетовали преко ове мудре главе (показује на главног судију) прије 15, а озбиљно на том порадисмо 10 година. Нијесмо побенавили па да нам труд буде узалуд.

Пети старац: Тешко вама, сињи кукавци, јер путем Каиновим пођосте и у превару Валаамове плате упадосте, и побуном Корејевом изгибосте.

Ви сте ругло на вашим вечерама љубави!

Ви сте облаци безводни које западни ветрови витлају!

Ви сте дрвета јесења, бесплодна, умрла, и из корена ишчупана!

Ви сте побешњели таласи који се пенушају својим срамотама!

Ви сте звезде луталице, за које се мрак таме чува занавек!

Ви сте ругачи који ходите по својим безбожним жељама!

Ви сте они што стварају раздоре!

Ви сте они што су чулни и што Духа немају!

Зато, покајте се и верујте Еванђеље! Јер и секире већ до корена дрвету стоји!