НЕ ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ, ТРАЖИМ ПРЕСУДУ – ПРВИ ДЕО

ПИСМО МОЈИМ СУДИЈАМА, АМФИЛОХИЈУ РАДОВИЋУ И ИРИНЕЈУ БУЛОВИЋУ

Велеважна господо,

упутих Вам 22. јуна прошле, 2011.г, мољење да ми доставите ваш суд – Пресуду о изопштењу моје маленкости из Цркве мојих предака о којој су ваши сарадници телалили по конфернцијама за штампу, па чак и на светим Литургијама, али ме не удостојисте мојега мољења.

Процес против мене, да вас подсетим, покрену г. Хризостом, који, по Уставу СПЦ и канонима, није био мој епископ, оптужницу је написао ненадлежни тужилац, а првостепену пресуду донео ненадлежни суд. Ви ту Пресуду потврдисте, додајући ми мимо оптужнице још неке кривице.

Није бивало, барем по мојим сазнањима, нигде и нигда где се судује, да те суд коме се жалиш оптужи мимо оптужнице, што вас двојица (оне што се поред вас убележише у судије не рачунам) учинисте.

Јер ваш саборац у овом витешком правдовању г. Хризостом ме оптужи за два греха:

1. зато што сам на своје имање (пазите: не на његово, но на своје) примио монахе из Епархије рашко-призренске и

2. зато што сам се са њима и владиком Артемијем молио Богу у Љуљацима (пазите: не у Ватикану, не у Загребу, но у Љуљацима, у Шумадији, усред земље Србије).

То могу да разумем, јер овим првим мојим „грехом“ сам извршавао Јеванђеље (Матеј 25.31-46), што г. Хризостому као човеку екуменистичког духа и човеку који војује по тами није импоновало, јер би угледајући се на њега требао да примам ваљда Хочевара и друге јеретике, а нисам.

Могу да разумем и други мој грех у вашим очима: молих се Богу са владиком Артемијем, уместо да следим пример мојих судија, па да се молим са католицима и другим јеретицима разних боја, са јудејцима у њиховој синагоги…у инат канонима. Јер, владика Артемије је православни човек, дакле, човек светлости Откровења, а хтење лажних пастира је да се ми, деца светосавска, дружимо и молимо са синовима таме, јереси и иноверја, које није открио Бог, него су људске измислице.

Дакле, имам разумевања зашто је тражено од г. Хризостома да ме за ова два дела процесуира и стави свој потпис – сагласје на првостепену пресуду, коју ви потврдисте.

Али, не разумем зашто ме ви, велеважна господо, у Пресуди оптужисте и осудисте за још две ствари, а да ми при том, супротно Уставу СПЦ и канонима, не омогућисте да се на те оптужбе изјасним, а камо ли од њих браним.

Дакле, ви ми, по мојој жалби, додатно накалемисте:

Прво, „отворену антицрквену делатност у време кад је био (односи се на мене) општински секретар СКЈ у Лучанима“

Друго, „вређање надлежног Епископа, свештеника, црквених и црквеносудских власти у својим текстовима и књигама“ (Цитати преузети из:Пресуда Великог црквеног суда бр. 42/11. од 29. априла 2011.)

Да се разумемо.

Прво о првом:

а) Нека ми буде опроштено, узорита господо, али ви изговористе једну убогу лаж о мојој „антицрквеној делатности“, не рекавши кад, где, на који начин… то чиних. Такво клеветање не приличи вашим седим власима, а поготову митрама.

б) Али, да је тако као што тврдите (а зна се да није), треба знати: кад сам ја, накратко, био секретар општинског комитета, председник ЦК СК Србије је био господин Душан Чкребић.

Е, сад, велеважна правдоделилачка господо, пред Истином, пред Богом и родом, ви би сте морали исправити морални раскорак (уколико, по екуменистичком учењу, и морал није са канонима окачен мачку о реп):

-Јер, ја, ваш осуђеник, устадох јавно против комунистичке аждаје у препуном Сава центру пред читавим естаблишментом српске политичке сцене и пред читавом ондашњом југословенском јавношћу, говорећи им, у брк, да лажу о збивањима на Косову, да земљу воде у пропаст, у социјалне ломове, у распад, да су огрезли у привилагије и неморал, да их од народа чувају чопори горила…(данас, неки од мојих правдоделаца неодољиво подсећају на њих). Тада они, слично вама данас, бацише анатему на мене, те постадох непријатељ државе и партије. Имао сам тада 34 године, свесно сам се одрекао свега да бих их упозорио да државу воде у пропаст. И није ми жао. И данас бих то урадио, по цену поновног страдања.

А ви? Ви тада, правдоделилачка господо, иако нисте били мали, бејасте мањи од маковог зрна, вршећи пред њима климоглавље које неодољиво подсећа на ваше срдачне сусрете са вашим „светим оцем“ у Ватикану, као и на ваше данашње љубвеобиље са разним екуменистичким и другим јеретицима, као и моћницима овога света.

– Сем тога, ви првом човеку Савеза комуниста Србије, (из времена мојег страдања, и не само њему) опростисте комунизам, што вам не оспоравам, јер сваки човек (сем мене, зар не?) има право на покајање, и још га окитисте Орденом Светог Саве.

Да не испаднем неодговоран пред вашом савешћу(?) и сећањем – пошто ви обично заборављате оно за шта сте се залагали, писали, чинили… а Бог ми је сведок, и заклињали – ево дарујем вам за успомену и дуго сећање једну од мноштва подсетница. (Надам се да судија Иринеј памти чији је све „најомиљенији“ епископ бивао, и да му сведочанства, засад, нису неопходна.)

Председник Великог црквеног суда дарује Орден Св. Саве г. Чкребићу који је био вођа српских комуниста у време страдања Милоја Стевановића, чији „грех“ беше обелодањивање истине о погрешном путу путовођа.

Председник Великог црквеног суда дарује Орден Св. Саве г. Чкребићу који је био вођа српских комуниста у време страдања Милоја Стевановића, чији „грех“ беше обелодањивање истине о погрешном путу путовођа.

А сада о другом, (накалемљеном ми, од вас, согрешенију):

Ви казасте да сам вас вређао у својим текстовима и књигама.

Ево, настрадавши у вазнесењској ноћи, о Спасовдану овог 2012. лета Господњег, када ме је ударио полицијски ауто у коме је шверцован ваш сабрат г. Хризостом, који ходећи по тами, витешки, уз асистенцију кордона полиције и преко стотину свештеника, храбро избаци вазнесењске монахиње из места њиховог легалног станишта, без суда и пресуде (о, како доследно опонаша своје идоле и учитеље, који су ту науку утврдили изгоном свог брата Артемија) – ево, будући због повреде, данима лежећи непокретан – узех да прегледам моје текстове и књиге те да у њима потражим увреде које вам упутих, са намером да вам се, кад их пронађем, извиним. Јавно.

И тако, листајући моје текстове и књиге, заиста нађох много констатација које представљају бруку за сваког човека који има достојанство и велику срамоту за биће које носи знамења православног епископа.

Тако рекох да сте вас двојица савили вратове пред папом и окачили бискупско напрсје, да сте натакли папине прстенове на руке које су требале да благосиљају децу светосавску, да ковасте зле планове о ломљењу кичме Артемију и да 10 година радисте на спровођењу тог вашег животног дела. Да узесте у заштиту костоломце у Дечанима. Да мирно гледасте како г. Хризостом изврши гроболомље у Жичи. Да са наоружаним људима идете међу децу Божју, и да вам новотарско ругање светоотачком предању на вашим литургијама чувају телохранитељи и полиција. Да једно причасте и писасте пре 40 година, а да сад радите супротно томе. Да палите свеће по синагогама ругајући се канонима на које се, изобилно, позивате кад прогоните праведнике. Да потписасте примат оног непомјаника у Равени. Да шурујете са ССЦ насупрот саборској одлуци. Да богослужите безаконо. И томе слично. Нигде још нисам рекао да су неки од вас ишли на поклоњење хрватском председнику, коме беше испод части да дође на инаугурацију шефу државе Србаља, те да се љубисте са следбеницима блаженог Алојзија Степинца, прошавши поред Јасеновца, не свративши, не помоливши се, не запаливши свећу…

Што јесте, јесте. Ви сте у праву. Та грдила, те ругобе, те бруке, те „увреде“ заиста стоје у мојим текстовима и књигама.

Само је питање, велеважна господо, ко је овде крив?

Како народ каже: Крив ли је онај што се обрука или онај што чу?

Ако пажљиво погледате документа у мојим писанијама видећете најмање две истине.

Истина прва.

Пре него било шта, о безакоњу у нашој Светој Цркви, моји истоверци и ја, грешни, објависмо – ми смерно тражисмо, молисмо, писасмо, клечасмо, плакасмо… пред старешинама црквеним.

А они нас не удостојише, не саслушаше, не одговорише, не примише!

Тек онда смо пред родом и Богом почели да обелодањујемо ваше лакрдијање и безаконовање, поучени светоотачким учењем да се ћутањем издаје Бог.

Истина друга.

Ни једна једина „увреда“ није измишљена!

Само је питање сад, да ли сам ја крив што сте ви савили своје вратове пред папом – по чему се разликујете од славнога Његоша?

Да ли сам ја крив што ви примисте папино кардиналско прстење – по чему се разликујете од патријарха Гаврила?

Да ли сам ја крив што се ви „утописте у баруштинама пуним муља и жабокречине духовне, које се зову милозвучним именом ‘екуменизам'“ – по чему се разликујете од авве Јустина?

Да ли сам ја крив што не поштујете сопствене одлуке о ССЦ, о богослужбеном поретку, што газите Предање отаца наших – по чему се разликујете од владике Артемија?

Да ли ја имам кривицу за зли план кичмоломља и костоломља?

Да ли сам ја крив што Синод 10 година чека да изврши злодела?

Да ли сам ја крив што г. Хризостом безаконује и гробове предака сатире?

Да ли сам ја крив што г. Буловић, као младић исповеди праву веру и устаде на јерес екуменизма из Атине 1972, а данас ради супротно томе, наругавши се себи самом?

Да ли сам ја крив што Патријарх српски на Сретење 2010. каза да је Артемије поштен и честит човек, а да потом г. Амфилохије каза да је он ђавоиман, омађијан?

Да ли сам ја крив што се ви по јеврејским синагогама ругате Господу и саборима Светих Отаца?

Да ли сам ја крив за ваш потпис у Равени?

Ви казасте да сам ја крив!

У реду. То је у вашој власти.

Не тугујем због Пресуде ваше, јер она је ваш рукосад из кога је поникао још један плод по коме ће вас (нас) познати они што ће иза нас доћи.

Али ми је жао што ми Пресуду не дадосте, какав је ред, да је окачим крај светог Николе и сетог Марка Ефеског, да стоји као сведочанство вере ваше , љубави ваше, правде ваше, па и доктората ваших. И да стоји, та ваша правица, као још једно сведочанство страдања његовог преосвештенства владике Артемија и његове духовне деце, у коју ме, Божијом милошћу, ви уврстисте, да са радошћу великом састрадавам с њима.

Велеважне судије, имам две молбе:

Прво, не тражим помиловање, већ тражим Пресуду коју сте ми донели, и коју ми дугујете, иначе ћу морати поново да је иштем.

Друго, завирите у дела и речи светих апостола чија продужена рука би требало да јесте. Немојте само слушати шта вам прича ваш „свети отац“ јер ви нисте дошли на места архијереја због њега (вашег светог оца), него због нас – деце Божије. (Ваљда нисте због самих себе, да, како рече старозаветни пророк, себе напасате, а стаду гулите кожу с леђа?)

Јер, апостоли уче.

Кога уче?

Уче вас, али авај, ви их одавно већ не слушате, будући преучени, говорећи да сте мудри.

Али уче и нас, на вашу жалост, а на радост лаоса Божјег, не дајући тако да нас преучени и мудри заведу за Голеш планину. Уче нас да

22. јуна 2012. године Господње (Годину дана после првог искања)