Митрополитове сузе – Др. Десанка Крстић

Иако је владика Артемије одговорио на беседу митрополита Амфилохија на празник Преподобног Јустина Ћелијског дана 01/14 јуна ове 2012. године, у манастиру Ћелије код Ваљева, његова беседа, а посебно сузе, не остављају равнодушим никога коме је до истине стало. Тај плач, који је понајмање Јермијин, потесећа ме на плач којим је митрополит најавио смрт патријарха Павла. Том приликом, митрополит је, највљујући вест о патријарховој смрти, нагло “бризнуо“ у плач а тако је нагло и престао. Деловао је толико неуверљиво да се свештеник, неко ко је био у мантији иза њега, насмејао иако је вест била тужна. Сви знамо колико се та смрт “прижељкивала“ ако се имају у виду покушаји фалсификовања патријарховог потписа о “абдикацији“. Много им се журило да не “закасне“ са својим “реформама“. Да их време не претекне.!?

И овај плач делује неуверљиво и неискрено.Можемо да се запитамо дали митрополит плаче због својих грехова који су врло бројни, или “греха“ владике Артемија? Било због чијег греха да плаче, понављам, делује врло неуверљиво.

Бројне опомене су нам дате да “созерцавамо“ прво свој грех.

“Не стражарите пред туђом кућом док вашу лопови харају.“

“ Стражарите код језика свог“.

“Стражарите дакле, јер не знате дана ни часа у који ће син човечији доћи“.(Мат. 25,13)

“Зашто видиш трун у оку брата свога, а брвна у оку свом не осећаш“ (Мат 7,3).

Сећам се и једне дивне приче владике Николаја о свешетнику који је дошао у ново место и црквењак му “испричао“ о сваком парохијану али ништа похвално. Временом, свештеник је имао прилику да се увери у супротно. Како су сви пред причешће стали на исповест, свештеник их замоли да сви отступе јер је њихове грехе исповедио црквењак, само он да остане и исповеди своје грехе.

Наравно, све ове примере митрополит много боље зна.Зар треба да се на то потсећа? И зашто пада у “замку“ да му је лакше да говори о “греху“ владике Артемија а не о својем?

Зашто је човеку уопште лакше да види туђе грехе а не своје? Савремена психијатрија стоји на становишту да човекова свест не може да толерише негативне садржаје и “зле намере“. Ослобађа их се што их потискује у подсвест у виду разних одбранбених механизама са различитим именима а најчешће механизмом одрицања.

Човек, као Божије створење, ипак се тешко одриче своје боголикости и везе са својим Творцем, извором живота. Грех сам по себи раслабљује нашу снагу и човеку недостаје снага да се са њим суочи и, самим тим, призна то отступништво од Бога. Како отступништво и грех раслабљује и топи нашу снагу, много нам је “лакше“ да видимо туђи грех, уместо да исповедимо свој. За истину је потребна храброст. Није ли ту потресну драму осведочења свога отпадиштва и отступништва од Бога најбоље дочарао Достојевски када Иван Карамазов, схвативши да је целу његову атеистичку филозофију смислио и уткан ђаво, брани своју боголикост и каже:

“ То је ОН. То нисам ја“.

Опет одрицање свог учешћа!?

И врапци на грани до сада знају истину о прогону владике Артемија. Зар о том прогону владике Артемија није било најава званичника разних портфолија и пре Викилисових тајних депеша америчке дипломатије. ?

Вилкинсове тајне депеше америчке дипломатије разоткривају махинације моћника за чије сазнање модерна технологија пружа неограничене могућности а на основу којих сазнајемо за сарадњу, не само врха државе већ и врха цркве са окупатором,.

“Поверљиве депеше у којој амбасадор Полт тражи да му извор, “епископ“Иринеј Добријевић остане скривен – најбоље открива ову паклену заверу дипломата, политичара и црквених великодостојника против Цркве, државе и народа“!пише Печат . “ Ако коза лаже рог не лаже“, каже наш народ.

Много пре Викиликсових тајних депеша америчке дипломатије у коме је обелодањена сарадња и врха државе и врха СПЦ, Синода са окупатором, ту сарадњу је обелоданила још 2009 године једна врла Српкиња и православка, госпођа Косара Гавриловић, ћерка Милана Гавриловића, коју је комунистички режим својевремено протерао из земље и лишио права на повратак а која је у позним годинама оставила свој комфор у Вашингтону и дошла у једну енклаву на Косову често и струје лишавану, да служи свом народу. Она је у једном предавању у руској цркви у Вашингтону, још 2009 године рекла:

“Амфилохије и Атанасије нису се само понели као кукавице – они су то и постали. А када су постали кукавице, њих двојица од тројице најстаменијих бранилаца Православља, православне истине и српског православног народа, постали су главни заговорници Западне Европе, Америке, њихових вредности, њихових потреба и њихових планова за Нови светски поредак. И, још горе, не само што су сагрешили, већ су сачинили и потпуно нов концепт цркве, њених догми, целе наше вере, не би ли свој грех оправдали.“

Вест је одјекнула као гром.

Настао је мук! Нико није демантовао!

Тек после девет месеци, јавио се владика Атанасије са демантом. Да ли је звучао убедљиво?

Сви знамо а многи прате суђење Др Шешељу у Хагу које траје неколико година. Сви ми можемо да имамо различито и подељено мишљење о њему. Међутим, оно што је мене изненадило, поред осталог, у једној од тих судских расправа обраћајући се судијама Др. Шешељ је рекао:

“Ја нисам квази војник како то ви кажете. Ја сам војник јер сам одслужио свој војни рок и заклео се да ћу бранити своју земљу. Ја сам и овде војник у овом Трибуналу који брани своју земљу и ви мојој бесмртној души не можете ама баш ништа.“

Ако Др Шешељ који није ни теолог, ни монах, ни владика, нити је положио заклетву Господу, зна чији је војник и сведочи о својој бесмртној души, да ли две поменуте владике знају чији су војници?

Коме су се они на верност заклели?

Може ли се служити Богу и мамону?

Да ли су занемарили бесмртност своје душе?

Може ли се таквим грехом та бесмртност заслужити.?

У том прогону владике Артемија са Косова, по налогу моћника а у циљу отимања и остварења “независне државе Косово“, њих двојица, дугогодишњи пријатељи владике Артемија били су најактивнији актери, два администратора, две перјанице у “прелазном“ периоду. Дозволимо могућност да су се уплашили и понели као кукавице, да их је страх нагнао на сарадњу јер страх може да буде врло убедљив разлог. “ Страх човеку често образ каља“, рече мудри владика Његош, мада је то више разлог за оне којима је вера усахнула.

Да ли им је стварно вера толико усахнула?

Или, да употребим вапај о. Јустина: “Преосвећени оци, зашто смо постали зечији род ? Где је слобода којом нас Господ Христос ослободи?! Слобода од греха, слобода од смрти, слобода од зла, слобода од самог творца зла- ђавола!? (Гал.5,1):

Да су за тај акт сарадње искрено замолили брата, владику Артемија за опроштај, верујем да би им он у своје име то опростио.

Али, оно што је тешко схватљиво је да су га ти сурови пријатељи унизили у његовом људском достојанству, не бирајући средства. Један се играо психијатра па га је преставио као човека помраченог ума и “дијагностиковао“ као психијатриски случај. Назвао га је: “човеком који је изгубио здрав разум“, „који не влада собом“, „као да га је запосео зли дух“, „као да га је неко надрогирао“.Тако је писао Курир. А за одлуку о рашчињењу и питању да одлука није пренагљена, одговорио је “као из топа“,“па, Синод на ту одлуку чека пуних десет година!“, тако је писао Курир.

Други га је, опрости Боже, назначио као лопова који не само да је лишио тај напаћени народ на Косову прилога који су му намењени већ је “благо“ сместио у грчке банке. И то је бестидно и упорно понављао!?. Владика Артемије му је кротко одговорио да ће му све поклонити само да му каже где је новац.

Овакви поступци превазилазе димензију страха и улазе у другу сферу људских односа -у сферу људске злобе.

“Злобо људска да те Бог убије!“

Јер, свесни су они свога “изостнака“ за њим и, уместо да се личним трудом и напором попењу на његову висину, они га свлаче у блато испод њих.

“Зашто бјежи од своје браће? Звали смо га да разговара.. неће…“каже митрополит у својој беседи.

Питам се какав ли је то митрополитов концепт браће?

Владика Артемије је сву Голготу страдања и прогона доживео баш од те исте “браће“.

Не прети ли му баш митроплолит рашчињењем много пре рашчињења.? Зар није одговорио “као из топа“ на одлуку о рашчињењу да “Синод на ту одлуку чека пуних десет година!“

Лишише ли га та “браћа“ неканонски рашко-призренске епархије?

Забранише ли му, против и закона и Устава СПЦ боравак у било којем манастиру на Косову иако је на то имао право?

Забранише ли му исповедање своје духовне деце?

Којим се канонима то противи?

Саучествоваше ли, због тога, у највећем духовном егзодусу, преко сто монаха, са Косова?

Искупљује ли митрополита четворотомна књига летописа и дневника о најновијем Косовском страдању од 1999. па наовамо.? То је потресно сведочење и записи о најтежем времену као митрополитово очевидно сведочанство тих тргичних дана када је походио Косово и једва успевао да сахрани и опоје унакажене лешеве жена, деце, стараца, младића, силованих и унакажених девојака, ……“континуитет непрекидног перманентног насиља и злочина“!

 “Косовска рана, Голготска Христова рана крвари до данашњег дана.“ Закључује митрополит..

Не мисли ли да је ту рану још више раскрварио кад је тај народ, жртву “непрекидног, перманентног насиља и злочина“ лишио истинског духовног пастира и монаха, њихових молитвеника, и препусто пастиру кога је окупатор, а узгред буди речено и он, фаворизовао? Није ли саучесник још већег злочина?

Забранише ли “ браћа“ богослужење владики Артемију?

Забранише ли му одлазак у Русију?

Лишише ли га “браћа“ владичанског чина?

Рашчинише ли неке од монаха?

Казнише ли “браћа“ сурово сваког брата који се дрзнуо да на било какав начи помогне владики Артемију и његовим монасима, да каже истину о њима, да им пружи уточиште?

Не остаде ли породица адвоката Чворовића без хлеба због неправданих оптужби а једну од тих и он потписа као преседник Синода јер се млади и храбри адвокат дрзну да напише истину о владики Артемију.

Казни ли се “грешни Милоје“ драстичном казном доживотног искључења из Цркве а коју опет он потписа као председник Великог Црквеног суда јер се усудио да прогнаним монасима пружи гостопримство и отвори врата свога дома

Сложила бих се са митроплотовим концептом “браћа“ ако им додам атрубут сурова.

Зашто митрополит обмањује и себе и оне око себе кад каже да владика Артемије неће да разговара кад митрополит зна да владика хоће да разговара али кад му “браћа“ пониште неканонске одлуке. У том грму и лежи зец! “Браћа“ би хтела да им владика Артемије очува “папску непогрешивост“, да остану “светла образа“ и да он “призна“ своју “грешност“.

Да ли су то искрени позиви на дијалог и искрене намере?

Али, зашто “браћа“ сад, после толико времена, позивају влдику на “разговор“?

Схватили су да народ препознаје вукове у јагњећој кожи. “Тко су вуци а тко су лисице!“ Схватили су да сва њихова застрашивања, кажњавања, искључењеа, претње не доносе плод. “Светлост сија у тами и тама је не помрачи!“

Тако и народ препознаје светли лик владике Артемија у тами свакидашњице.

Препознаје истинског браниоца Православља и светосавља, вере отаца наших!

Препознаје истинског родољуба који страда са својим окупираним народом. Који саосећа и са оним народом на Косову, “ жртвом непрекидног, перманентног насиља и злочина“ од којег је силом и “заслугом браће“ отргнут.

Види лучоношу о. Јустина, владике Николаја наших кула светиља које Србима увек светле у мраку и показују уске путеве Господње да не залутају у тами и да их тама не прогута!

Јер, поред Лознице, многи дамаћини владики Артемију отворише врата широм Србије. Ничу богомоље.Зар скуп од 1400 верника на освећењу цркве у Лозници – на радни дан- није за њих поразно? Да ли би толико верника сви они имали заједно?

Просто мучно дође слушати бивше ученике о. Јустина како хвале о. Јустина као догмату и теолога цењеног у целом свету па га је чак Италијан католик превео- а они га избацише са Теолошког факултета и поклонише се некаквом Зузујласу или како се већ зове.

Чују ли они вапај о. Јустина где каже:

“ Ето, ту свету веру Православну, ту свету Цркву Православну, о којој тако апостолски одлучно и светоотачки богомудро говори Свети Сава, почели су данас да издају многи православни Патријарси, Епископи и Пастири, а наследници Светог Саве, не само да не предузимају ништа против тога, него чак и сарађују, и подржавају, и учествују у, авај! тешко је рећи: разрушењу Цркве Божије, Стуба и тврђаве Истине…

Шта су учинили, Богом постављени стројитељи Цркве Христове, за заштиту Светог Православља од самоубилачке површности и издајничке неозбиљне делатности Цариградског Патријарха Антигоре, који својим неопапистичким понашањем у речима и делима ево већ више од једне деценије сабалажњава православне савести, одриче јединствену и свеспасоносну истинитост Православне Цркве и вере, признаје римске и друге јереси за равноправне са Истином, признаје римског Понтифакса- Максимуса са свом његовом демонски противцрквеном гордошћу.“

Авај Аво! Ти сигурно видиш и плачеш да митрополит, твој врли ученик носи крст и прстен од римског Понтифакса али зато оптужује свога брата да “цијепа ризу Светосавску, ризу Светог оца Јустина“.

И не само он! Други, набеђени твој ученик се хвали да“ пошто сте добили крст и прстен то вам је порука да у Вама види законите епископе цркве Христове као што види у својим бискупима“

Дакле, види јерес равноправну са Истиним и признаје римског Потифакса!?

Они потписаше јединство са тим јеретицима у Равени и признаше примат римског Понтифакса “ са свом његовом демонски противцрквеном гордошћу“.

О. Јустин сматра“ да је прва и последња потреба наша данас: вратити се на правослани пут Светих Отаца у сваком погледу и на сваком попришту православног живота и рада“ и проклиње: “Проклет био ко немарно ради дело Господње!“

Ако су његови бивши ученици заборавили учење о. Јустина, не би смели да забораве један спасоносни лек – лек покајања …..

Торонто Др. Д. Крстић

Јуни, 2012